Непознаница шта ће бити отворено, Ватикан склон препакивању

Академик Љубодраг Димић сматра значајним отварање архива Ватикана и докумената који се тичу улоге Алојзија Степинца, загребачког надбискупа за време Другог светског рата уз напомену да је још увек непознаница шта ће од архивске грађе бити доступно истраживачима будући да, како каже, Ватикан ништа не препушта случају и добро процењује са чега ће скинути ознаку тајности.

„Отварање архива лепо звучи, али постоје многе препреке које треба прескочити. Једна је саопштена већ јуче, а то је да су до краја године попуњена сва места за истраживаче“, наводи Димић за Танјуг.

Димић, иначе члан Мешовите заједничке комисије о (Алојзију) Степинцу, каже да није познато шта је о Степинцу сабрано у Ватиканском архиву, шта се од тога уништава, а шта селектује и износи пред истраживаче, али верује да ће документа потврдити или оповргнути одређене тезе о загребачком надбискупу које су већ присутне.

Напомиње да је Ватикан институција са дугом традицијом чувања архивске грађе и да је уступа само једном делу истраживача.

“То треба имати на уму када говоримо о отварању архива. Ми не знамо шта је сачувано, шта ће бити дато истраживачима, то су велике непознанице, а пракса је показала, на грађи која се тиче средњег века, да постоји склоност ‘препакивања’ докумената“, каже Димић .

Истиче да у ватиканским архивима постоји више нивоа тајности и да није познато који ће бити отворен овог пута, те да истину коју жели да саопшти Ватикан прилагођава, пре свега, својим ставовима, а тек онда потребама истраживача и научника.

Димић објашњава да канонско право Римокатоличке цркве тачно одређује начин на који се чува и селектује архивска грађа коју прикупљају свештеници и шаљу у бискупски архив, а после одређеног времена уступа се Ватикану, посебно када се процени да је потенцијално угрожена.

„Претпоставља се да је због доласка комунизма најосетљивија грађа из Загреба и осталих бискупских и надбискупских центара отишла у Ватикан. Рецимо, постоји мистерија шесте књиге Степинчевих дневника која је вероватно у Ватикану“, каже Димић, коаутор књиге „Алојзије Степинац: Држава, црква, надбискуп (1934-1941)”.

Напомиње да јавност и истраживачи треба да имају на уму намеру са којом се отвара архивска грађа.

Додаје да римокатолички историчари истражују Степинца од 1981. године и да је за скоро 40 година објављено близу 700 докумената о загребачком надбискупу, као и да се у предговору књиге Јураја Батеље „Блажени Алојзије Степинац – Спашавање Јевреја и Срба у Другом светском рату”, објављене прошле године, наводи да је аутор прегледао скоро 45.000 страница о Степинцу и његовој улози у Другом светском рату.

„Ми историчари, који не штитимо цркву, већ трагамо за истином о њеној улози у прошлости не можемо да некритички прихватимо оно што нам се саопштава јер су неки документи показали каква је била улога цркве у том периоду”, каже Димић.

Као пример наводи документ који је открила Мешовита комисија за истину о Степинцу, а који је настао из пера Зигфрида Кашеа, Хитлеровог опуномоћеника за Независну Државу Хрватску, који се 1945. године на једном саслушању дотакао питања православног становништва на Балкану у Другом светском рату.

Каше је, према речима Димића, испричао да су Немци имали план да се населе у околини Марибора и у северном делу Славоније, а Степинац им је, по наводима тог документа, „саветовао да иселе Србе са тих простора”.

„У том процесу је према неким проценама исељено 600.000 Срба, а око 240.000 њих је покрштено. Ту тему је отворио Ватикан, али видећемо да ли ћемо наћи документе по којима су, како Католичка црква тврди данас, ти Срби само враћени у римокатоличанство”, назначио је Димић.

Он је мишљења да, ако Ватикан отвара своје архиве, и државе на простору бивше Југославије морају да отворе своје архиве и Мешовитој комисији учине доступном сву грађу која се тиче Римокатоличке цркве.

Извор: ПОЛИТИКА