Немања Девић: Због добрих људи и Сунце сија

O, како нам само фале једноставни дани, једноставни људи и једноставни разговори.

Данас сам преподне провео у селу Церовцу, са четири генерације Радојевића-Манчића.

Без посебног повода.

Пише: Немања Девић

Радојевићи су некад били једна од најугледнијих фамилија у селу, и то се и данас осећа у њиховом држању, причи, опхођењу, у њиховој озбиљности и смисленој шали, у гостопримству и начину на који брину о домаћинству. У пријатном амбијенту, испод столетне липе и окружени ниским стаблима јабука, водили смо више него угодан разговор о нашим и прошлим данима. Ред и склад, тако ретко међусобно поштовање и љубав – то је прво што пада у очи госту ове породице.

И храст и бунар – засађени и ископани када су по распаду породичне задруге Радојевићи направили нову кућу на овом месту – пре 110 година. И данас уживају у истом храстовом хладу и пију воду са истог изворишта.

Деда седи на врху стола, први сипа чорбу и први започиње теме за разговор. Радојевићи су генерацијама узгајали најбољи бостан у овом делу Шумадије – и од тога лепо живели све до неку годину након промена 2000. Крах привреде у Паланци одразио се на куповну моћ грађана, а тиме и на њихову производњу.

Епилог: син који је требало да настави разрађени породични посао се током ручка јавља скајпом из Париза. Бар је “тамо далеко“ (како та песма описује усуд наших најбољих изгнаника) нашао своју срећу или бар нешто што наличи на њу…

Домаћин, деда Жика, присећао се и прича његовог деде са Солунског фронта, деда-стрица Мијаила погинулог код Цеља при ослобађању јужнословенске небраће 1918, па стрица из фамилије Свете, команданта села, чувеног “борбаша“ који је погинуо 1945, и тако редом… до данашњих дана. О томе како му је пошло за руком да проживи леп живот, без свађе и зле крви ни са једним јединим човеком – иако је и он сретао, како каже, многе који су говорили да је “њихово седло брже од његовог коња“.

О саветима које је он добио од свог оца, и које је преносио својој деци. Без патетике и сивих тонова, уз осмех, и напослетку – уз песму. И као да смо за тих два сата некуд одлетели или били изоловани на некаквом острвцету спаса од свих загађивача ваздуха. Колико нам само то недостаје у нашој стресној свакодневици. Да бар на кратко побегнемо од својих послова и обавеза и удахнемо ваздух, миришемо цвеће, гледамо небо, певамо песме и водимо смислене и неоптерећујуће разговоре, без надговарања и надмудривања.

И да будемо у друштву добрих људи. То… то заиста лечи нашу душу.

А због таквих људи и Сунце сија.

И не могу а да не будем захвалан Господу што ми је подарио и Радојевиће и Манчиће данас, и што ми је у живот населио многе сличне људе – сваког дана. Ти “анђели без крила“ су свуда око нас, и само је питање хоћемо ли ми успети да те особине у њима препознамо или да их пробудимо. Дакле, од нас зависи да ли ћемо (правдајући се духом времена) као у оној причи монаха Калиста бити муве које ће летети на… поган, или ћемо (у сталном подвигу људовања) настојати да будемо пчеле, које ће умети да слете на… мирисно цвеће.

То су наши најважнији избори, који се не одвијају једном у години… Него сваког боговетног дана.