Немања Девић: Прича о нашој прошлости и томе шта смо били, али и опомињућа о томе шта јесмо

Без посебне најаве, хоћу да са свим пријатељима поделим најбољу препоруку књиге „Српска прича“. Књиге на којој сам радио а која је уједно и нешто најбоље на чему сам до сада као историчар радио. .

То је један њен упечатљиви одломак, када главни јунак, капетан Александар Милошевић, у априлу 1941. после распада државе и војске, долази у родно село и затиче оца, солунца. Та прича је прича о нашој прошлости и томе шта смо били, али и опомињућа о томе шта јесмо.

„Сигурности ради, прво навирих кроз прозор. Мала петролејска лампа је осветљавала простор. Тек што беху вечерали. Отац је лежао на кревету обучен и замишљено пушио. Мајка и снаја Софија распремале су софру. Синовци, Душан и Дарко, седели су крај шпорета и нешто ћућорили. Деде ни брата ми Драгослава није било. Закуцах на врата, тек да дам знак да неко долази, па не чекајући отворих и уђох. Моја појава изазвала је, сем код мајке, пре запрепашћење, но ма шта друго.
Прво приђох оцу да му пољубим руку, а он у једном безмало немогућем положају, ни лежећем ни седећем (…) то не дозволи. Солунац, ратник свих ратова за ослобођење и уједињење, одмери ме добро, а поглед је говорио више но његове речи.

–Срамота! За три дана упропастисте све оно што смо ми са толико мука, страдања и жртви створили. Теби није место овде!

Мајка се умеша, те отац остаде на само изреченом, а имао сам утисак да и није хтео ма шта још рећи. У кући наста тајац, изазван сукобом свакаквих осећања које је изазвао мој долазак. (…) Ја то прекидох објашњењем да никако не мислим да код куће и останем, и замолих да мој долазак остане тајна.

Ноћ је некако прошла. Тешко да је ико спавао, сем деце. (…) Освануло је лепо пролећно јутро, али у кући мојих родитеља није донело ону уобичајену живост коју то доба године са односним пољским радовима изазива. На већ суморно стање, које беху изазвали остали догађаји са немачком војском у Наталинцима и братом у њиховом ропству, мој долазак је испао још један тежак додатак. Отац је највише бринуо. Њему, као глави куће, све је и најтеже долазило. Зато је већ у свитање био на ногама. Дубоко замишљен ишао је кућним двориштем.

Сатрвен психички, а и заморен, подлегао сам дубоком сну. Ипак сам се рано пробудио и одмах устао. Морало се бити на опрези, да неко неочекивано не наиђе. Убрзо ме и отац позва к њему, па одосмо на једно склонито место позади куће. Није више изгледао као синоћ. Оно тренутно расположење било је отишло, а надоместила га сва збиља стварности и он је од ње полазио и гледао ју је тачно онаквом каква је била. Говорио ми је прво како се ту недалеко од наше куће, код јасеничке ћуприје, водила кратка борба, а онда и код саме варошице Наталинаца. (…) Онда је изражавао силно чуђење о онаквом војничком расулу и у чуду се питао како је и због чега до тога дошло. А имао је шта и да види, јер се на том простору распала позадина једне армије.

Стварно, све се било чудно растројило и наша војна сила није више постојала. Али она није била тучена. Она се само расула. Расула се тако рећи обноћ, без иједног озбиљнијег и уређеног сукоба. Зато је све то изгледало невероватно, просто немогуће, те доводило добре патриоте у забуну; у неку врсту ошамућености и неверице у оно што је била чемерна стварност. А пропаст је стварно била таква да се равнала са немогућим. Била је то експлозија расула, која је имала дубоког и разностраног корена у животу нашег друштва и националног и државног.

Колико је све то тешко моме оцу дошло, тек сам касније од брата чуо. Отац је тих дана био ван себе. Нити је јео, нити спавао, нити са укућанима говорио. Стално је био на ногама, са рукама под пасом. Силна војничка опрема, разбацана у том крају да се на сваком кораку могло наићи на неки њен део, још више га је подсећала на расуло и несрећу. Једнога дана, каже брат, био је донео кући једну кожну кесу са резервним коњским оковом. Она му још више није давала мира. Најзад, узео ју је и однео од куће. Вероватно на исто место где ју је био и нашао. На питање зашто је то урадио, одговорио је да је то државно. Невероватно осећање поштовања према држави држало га је и онда када она више није ни постојала. (…)

И он је истицао да ’овако не може остати‘ и да се ’нешто мора десити‘. Али у оно време, било је већ при крају маја, отац је увиђао и сву збиљу ситуације и окрутност Немаца. Већ су били отпочели да купе све обвезнике и да их употребљавају за своје послове и оправку друма који је пролазио кроз Наталинце. То купљење обвезника погодило је, поред осталих, и мога брата, који се био вратио кући после расула његове војне јединице. Све те обвезнике, сада као заробљенике, Немци су преко ноћи чували затворене у наталиначкој цркви. (…) Убијали су без много разлога. Потребан им је био страх, да би имали што бољу безбедност.

Кућа мојих родитеља удаљена је од Наталинаца једва два километра.

Отац, на крају разговора, дотаче се и те околности, која је сама собом указивала на сву опасност, па ме, у једном силном сукобу жеља (…) после упечатљиве паузе додаде:

’Уосталом и ти сам знаш!‘

Разумео сам оца. Итекако разумео!

Али у мојој глави, тренутно, ништа одређено није било шта и како треба радити. Само ми је сада, после свега, моја одлука да се не предам некако изгледала и као жеља свих. У мени је то стварало осећање неке нарочите одлучности и полетности. Баш као да је све било јасно и одређено, само да се приступи остварењу једног узвишеног патриотског посла.

У том заносу, понових оцу синоћње: да код куће нећу остати, али да се нећу ни предати.
На његовом лицу се, избораном од патњи и тешких брига, тренутно разли одраз једног задовољства…“

Приредио: Немања Девић

Више од истог аутора:
Колумнисти – Немања Девић