Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Недић и окупирана Србија

Датум објаве: петак, 27 јула, 2018
Величина слова: A- A+

Дневни лист «Политика» (26. јул 2018.), објавио је следећу вест: «Виши суд у Београду одбио је као неоснован захтев за рехабилитацију Милана Недића… У захтеву је тражено да се поништи Уредба Владе ФНРЈ којом је Милан Недић проглашен за народног непријатеља. Предлагачи су захтевом тражили да се утврди да је генерал Недић лишен слободе без судске или административне одлуке као жртва прогона из политичких и идеолошких разлога, као и да је ништавно решење Трећег народног среског суда за град Београд од 31.01.1946. године.”

Председник Владе народног спаса Милан Недић (Фотодокументација Политике)
Председник Владе народног спаса Милан Недић (Фотодокументација Политике)

Исте новине пренеле су изјаву историчара Предрага Марковића: „Тиме је избегнута једна од највећих срамота која је могла да се деси, а то је да будемо први који су рехабилитовали колаборационисту. Недић се није оградио ни од једног масакра. Нико у Србији није био кажњен у његово време за масакре у Крагујевцу и Краљеву”, рекао је Марковић.

Човек просто да не поверује, да један историчар може да у неколико речи каже толико нетачних тврдњи. Прво. Срамота је да историчар из Србије тврди да је Недић био «колаборациониста». И друго. Како је Недић могао да кажњава злочинце за масакар у Крагујевцу? Да позове на одговорност Хитлера? Зна се да су макакар испровоцирали партизани-титовци, за који је следеила казна сто српских цивила за једног убијеног Немца. Овде, дакле, имамо посла, или са незнањем историчара, или злонамерним извртањем чињеница.
Историчар Бојан Димитријевић рекао је да је одлука суда донета под великим медијским притиском и хајком која се водила против Недића. „Лично сам се залагао да се у јавности схвате тешкоће у којима је Недић прихватио да буде шеф те назови Владе. Мислим да је у јавности преовладала негативна слика оркестрирана из појединих медија”, рекао је Димитријевић.

Са Димитријевићем наравно могу само да се сложим и додам, да је могао да нађем много јаче, убедљивије аргументе у одбрани Недића. Ево један пример:
„Никакви антијеврејски закони нису били донесени од стране Недићевог режима, никаквих логора смрти и никаквих убијања са његове стране није било. Све је било учињено од стране немачке војске, полиције и СС, који су уништили скоро целу јеврејску заједницу, мада је неколико стотина Јевреја било сакривено код српских пријатеља… Недића се непрестано оптужује због «Апела», објављен у листу „Ново време“ 13. августа 1941. Апел је потписало 408 српских интелектуалаца, и то није био позив на сарадњу са окупатором, већ за помоћ српским властима у борби против комуниста, „злотвора српског народа и његове будућности”. Потписали су га три епископа, председник САНУ, низ академика, 82 професора универзитета, 18 бивших министара и исто толико помоћника, 12 директора гимназија или управитеља школа, генерали, 16 лекара, уметници, писци итд. Неоспорна чињеница је да је мала и окупирана Недићева Србија примила у своје окриље преко пола милиона избеглица, 86.000 српске сирочади. Затим, избављено је од смрти на Бањици 1.270 припадника СКОЈ-а и Партије, да је спасено 30.000 логораша са Старог сајмишта, да се водила брига о ратним заробљеницима у логорима, да је прихватила десетине хиљада Словенаца. Зато, када се каже Недићева Србија, са поносом се öovek сећа те покорене, напаћене, мале Србије, заиста великог срца. (Бранислав А. Жорж, Београд. НИН, 31 јануар 2008)

Медији су такође нагласили, како је поступак по захтеву за рехабилитацију изазвао «негодовања у јавности, будући да један део грађана сматра да је Недић злочинац.» Ово «негодовање у јавности» увек се појављујује у тоталитарним, једнопартијским државама, где један сатрап, – да ли Лењин, Хитлер, Анте Павелић или Јосип Броз, – гушење критике сопственог режима оправдавају «негодовање у јавности».

Сви који и данас нападају Недића упорно се труде да прећуте Недићеве заслуге, а које сам мало пре споменуо, цитирајући Бранислава Жоржа.
А како то раде цивилизоване земље? Нико се не пита шта мисли «један део грађана», већ се отвори дускусија о одређеној теми, позову се угледни људи из историје, ако је у питању неко питање из прошлости. И онда се, после дуге и исцрпне дискусије, донесе одлука.
А шта је ту истина? Немци су били окрутан и немилосрдан окупатор, који је тражио да српски народ изабере човека, који би се стао на челу такве, окупиране и обесправљене Србије и који би пред њима, окупатроима, био одговоран за ред. То је била велика жртва човека, Милана Недића, који је ставио опште националне, државне интересе изнад својих, породичних, личних. Да се он није прихватио те улоге, Немци су размишљали чак и о томе, да и овај остатак Србије поделе између Немаца и својих савезника, при чему би највећи део, вероватно, пао под управо хрватских и бугарских власти. Између два зла, Недић се жртвовао, ставио на чело те окипиране Срвије и тиме, можда спасао српски народ од потпуног истребљења. То су чињенице, које потврђују и немачки извори. Само да споменем «Срби у Ратном дневнику Врховне команде Вермахта» и мемоаре главног немачког дипломату за Балкан, Хермана Нојбахера (Hermann Neubacher: „Sonderauftrag Südost 1940 1945“). Оба сам превео на српски.
Читаоци ће ми опростити ако укратко цитирам Нојбахера: «Недић је на један храбар начин покушао да говори о неправди која је учињена Србима. Поставио је читав низ захтева, како би се побољшао положај Срба. Недић је између осталог тражио да се нека подручја Босне и Херцеговине, која су етнички чисто српска, а која припадају НДХ, припоје Србији. Недић је тражио и да Косово припадне Србији. Рибентроп је одбио Недићеве захтеве.» (у: Нојбахер, “Специјални задатак Балкан”, стр. 74)
У Србији су Броз и његови крвници од октобра 1944. до децембра 1945, без суда, убили, према минималним проценама, 150 000 невиних људи (Срђан Цветковић је дошао до бројке од неких 80 000, пописао жртве са именом и презименом). Убијени су, очевидно, само зато јер су били Срби и јер су најчешће припадали елити свога народа. Тај човек, Броз, који је свакако један од најмоструознијих убица 20. века, има гроб у најелитнијем делу Београда, кому се клањају и многи из редова садашње власти. А стотине хиљаде невино убијених Срба, њима се и не зна гроб. Па, ево, ни Дражи и Недићу.
Закључак. Ова срамна одлука суда само говори да је Србија и данас окупирана, односно, да је у нашој земљи и даље на власти титоизам, дакле, једна србофобска, злочиначка идеологија. А она ни данас, 2018. године, не дозвољава српскоем народу да каже ко су његови истински мученици и јунаци, а ко његови непријатељи и џелати.
О правом карактеру титоистичког југославенства на неколико стотина страна дао је блиставу анализу и оцену Мило Ломпар у књизи «Дух самопорицања». Колико ми је познато, књига је за кратко време доживела већ шест издања. И то упрокос чињенице да огромна већина медија, – а она су под контролом режима, или су спонзорисана од стране Запада, – игнорише «Дух самопорицања». Убеђен сам, када се српски народ ослободи идеологије титоизма, тада ће своје заслужено место добити и Дража и Недић. И уместо улице, на пример, Џорџа Вашингтона и Рузвелтове, те београдске улице зваће се улица Милана Недића и Драже Михаиловића. По мом скромном мишљшењу, њих двојицу убрајам међу највеће Србе 20. века.

Аутор: Никола Н. Живковић

Извор: НИКОЛА ЖИВКОВИЋ БЛОГ

Везане вијести:

Недић или ватиканско-коминтерновски розаријум мејнстрим …

Незнањем гурају Србе међу нацисте! | Јадовно 1941.

Недић није рехабилитован | Јадовно 1941.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top