НДХ и Недићева Србија –„квантум злочина“ и Златоје Мартинов

Представљајући недавно књигу Златоја Мартинова „НДХ и Недићева Србија – сличности и разлике“, посебно је наглашено да је аутор показао неодољиву сличност између Независне државе Хрватске и Недићеве Србије.

То је учињено на трибини која се одвијала под насловом „Против ревидирања историје“, и то као израз тежње да се осуди деловање новоисторичара који, по тврдњама учесника ове трибине, настоје да дају другачију и ревидирану слику историјских догађања у Србији у Другом светском рату.

При томе је афирмисано анти-ревизионистичко становиште, које је садржано у тврдњи да се анализом владавине два фашистичка ентитета ( НДХ и Недићева влада), могло утврдити да су они у свом функционисању и начину како су спроводили власт били готово идентични и да су се разлике јединo јављале у односу тадашње власти у Хрватској према Србима, односно Недићеве Србије према Хрватима. А аутор ове опскурне књиге посебно истиче да ревизионисти занемарују злочине почињене у Недићевој Србији стављајући неоправдано у први план оно што се догађало у Хрватској. При томе се у најави ове тзв. „упоредне анализе“ истиче да данашњи “новоисторичари“ готово у свакој прилици у први план истичу искључиво хрватску усташку колаборацију са нацистичком Немачком и Италијом, остављајући по страни, односно превиђајући, или свесно занемарујући и маргинализовајући колаборационистичку природу Недићеве Србије. Отуда се у јавности стиче утисак о „ одувек фашистичкој Хрватској“ насупрот „одувек антифашистичке Србије“.

Инсистира се да је аутор ове књиге на основу нове грађе показао неодољиве сличности НДХ-а и Недићеве Србије. Златоје Мартинов каже да „ Новоисторичари покушавају да кажу, како није исто кад Павелић убија Јевреје и Роме и кад то у Србији чине Немци. Ко их је испоручио Немцима?. Код нас се занемарује чињеница да је више Јевреја након рата остало у Хрватској у односу на Србију. Разлика у статусу НДХ-а (сателитска држава , кондоминијум Италије и Немачке) и Недићеве Србије( немачко окупационо подручје), као и разлика и у квантуму почињених злочина нимало не умањује те сличности“.

Како олако Златоје Мартинов говори о различитом квантуму злочина као да се ради о успутном статистичком надигравању, а не о ужасним судбинама стотина хиљада Срба , Јевреја , Рома и Хрвата који су на најстрашнији начин ликвидирани у усташким логорима. Све сличности између НДХ-а и Недићеве колаборационистичке владе о којима говори Златоје Мартинов губе смисао у сучељавању са системом осмишљеног геноцидног терора и логора који је био у темељима тзв. НДХ-а.

Постоји још један веома важан елеменат који се односи на покушај Златоја Мартинова да на симплификаторски начин покуша да утврди сличности и разлике између НДХ-а и Недићеве колаборационистичке владе. Шта нам говоре овако изнети ставови и неприкладно лицитирање, а који треба да буду супротстављени новоисторичарима и њиховом ревидирању историјских догађаја у Другом светском рату на тлу Србије, тежећи да на уравнотеженији и деидеологизован начин проговоре о природи и карактеру антифашистичког покрета у Србији? Антиревизионисти узимајући у обзир пример књиге Златоја Мартинова настоје да на најгрубљи и идеолошки острашћен начин остваре немогуће: изједначе НДХ-а, као монструозну псеудодржавну творевину у којој је извршен стравични геноцид над српским народом у Јасеновцу и другим стратиштима, са Недићевом колаборационистичком владом која је имала нечасну улогу и неоспорну одговорност у спровођењу холокауста над Јеврејима који су извршили Немци у логору на Сајмишту, али и њеним учешћем у борби против анти-фашистичког покрета у Србији.

Консеквенце овако формулисаног антиревизионистичког става могу се видети у тексту Жарка Ивковића објављеног у Вечерњем листу 18. септембра 2018. године у коме говори о „србијанскoм манипулисању ратним жртвама понајпре јасеновачких“. Он такође каже да се „заборавља да је испрва у набрајањима логорских злочина на југословенским просторима Јасеновац сврстан ИЗА београдског Сајмишта и Бањице. Оба су та велика београдска логора где су масовно страдали србијански Жидови, после гурнута у други план, а сва је одговорност с квислиншких власти пребачена на немачку војну управу. Јасеновац је службеном Београду златни рудник, пожељно политичко средство какао би релативизовао своју кривњу за војну агресију и злочине почињене 1991-1995 „.

Овако формулисани ставови само се складно уклапају у антиревизионистичку концепцију Златоја Мартинова и његових заступника чија је главна брига да се разбије неутемељена фама о одувек фашистичкој Хрватској и одувек антифашистичкој Србији. А то ће се најлакше и најефективније учинити што ће се изједначити НДЈХ-а и Недићева Србија без обзира што је то само израз ауторове идеолошке искључивости и огољеног политиканства

Овако формулисани ставови само се складно уклапају у антиревизионистичку концепцију Златоја Мартинова и његових заступника чија је главна брига да се разбије неутемељена фама о одувек фашистичкој Хрватској и одувек антифашистичкој Србији. А то ће се најлакше и најефективније учинити што ће се изједначити НДЈХ-а и Недићева Србија без обзира што је то само израз ауторове идеолошке искључивости и огољеног политиканства. Зато и није случајно што можемо прочитати да је Јасеновац био сврстан иза београдског Сајмишта и Бањице, јер је то логичан израз коришћења идеолошке матрице коју истрајно примењују наши горљиви антиревизионисти, али и Златоје Мартинов.

Оваквом начину борбе против ревизионизма и новоисторичара може се слободно прикључити и следећи став Љубинке Трговчевић “Јер ако знамо да је Србија била једна од првих земаља у Европи која је била ослобођена од Јевреја- или Јуден фреи- као што је саопштио немачки генерал Беме- онда се може рећи да су и Срби спроводили Хитлерову политику према Јеврејима. Ни Срби нису потпуно чисти. Наравно то је радила окупациона влада Милана Недића, али су многи Срби у томе учествовали, не сви. Исто се односи и на Олују, нису ни сви Хрвати били за Олују, нити су учествовали у тужној трагедији Срба из Хрватске. Али заиста је тешко изједначити Олују и Холокауст посебно ако се узме у обзир како је Србија за време немачке окупације поступала према Јеврејима“.

Може звучати утешно што по речима Љубинке Трговчевић ипак нису сви Срби спроводили Хитлерову политику према Јеврејима, а она при томе не говори да је Олуја било класично етничко чишћење Срба из Хрватске, већ је то за њу „тужна трагедија“ као да се не ради о суровом и добро осмишљеном и припремљеном прогону готово целокупног српског живља са простора Хрватске, у којој су они били све до појаве ХДЗ-а констутивни народ.

Овакви ставови се у потпуности уклапају у овај неприхватљиви конструкт Златоја Мартинова о изједначавању ( уз неке за њега незнатне разлике) НДХ-а и Недићеве Србије који је у основи његовог супротстављања ревизионизму новоисторичара. За ову прилику од посебне је важности став који је изнела Мириам Штајнер Авицер дугогодишња чланица одбора за проглашење праведника међу народима „ Геноцид који су вршили усташе не може се успоређивати с оним што су чинили колаборационисти у другим деловима тадашње Југославије. А осим појава генералног негирања усташких злочина, забрињавајуће је и ‘признавање’ геноцида над Жидовима уз негирање геноцида над Србима и Ромима. Због тога ме и чуди индоленција власти која на то не реагира или реагира преслабо“.

Постоји још један изузетно важан елеменат у настојањима Златоја Мартинова да нам укаже на сличности и разлике НДХ-а и Недићеве колаборационистичке владе, а односи се не покушај успостављања равнотеже између ове две квислиншке творевине, али и негирања геноцида почињеног над српским народом у НДХ-а што се не може прихватити ако се поштују елементарни принципи објективности и поштовања елементарних историјских чињеница

Постоји још један изузетно важан елеменат у настојањима Златоја Мартинова да нам укаже на сличности и разлике НДХ-а и Недићеве колаборационистичке владе а односи се не покушај успостављања равнотеже између ове две квислиншке творевине, али и негирања геноцида почињеног над српским народом у НДХ-а што се не може прихватити ако се поштују елементарни принципи објективности и поштовања елементарних историјских чињеница. Ставови које је историчар Коста Николић изнео у књизи „Савезници, четници и партизани у Другом светском рату“ указују на генезу успостављања ове равнотеже која има своје заговорнике и данас, а који се посебно јављају под окриљем одлучне борбе против ревизионизма антифашистичке борбе .

Управо Коста Николић указује на значај историјске димензије ове појаве.“ Није ни случајност то што су већ од октобра 1941. хрватски политичари критиковали Би-Би-Си због учесталих напада на Павелићев режим: због асоцијација које наносе штету хрватском народу у савезничкој јавности. Затим се постепено успоставља равнотежа појачаним нападима на генерала Милана Недића и из хрватских и британских кругова који су га стављали у исти ред са усташким поглавником, мада је службени став Форин Офиса био да се у случају српског генерала ради о наметнутој колаборацији. Тако је Недић све више постајао персонификација „ српског фашизма“. Ради националне равнотеже, чланови ХСС сврставани су у његове редове, а Павелић и Недић су изједначавани“.

Нико ко на објективан начин разматра проблем покушаја ревизије историје Другог светског рата не може негирати да се јављају тежње да се доведу у питање основње историјске чињенце о природи и карактеру атифашистичке борбе у Србији. Али то у исто време не значи да се може на начин какао то чини Златоје Мартинов изједначавати НДХ-а и Недићев колаборационистички режим. Не ради се овде о квантуму злочина који су почињени у логорима и стратиштима НДХ-а као оног чиниоца који по Златоју Мартинову разликује ове две квислиншке творевине, већ о НДХ као оличење псеудо-државе засноване на бестијалним злочинима и геноциду над српским и јеврејским народом. Ту се никаква равнотежа не може и не сме никада успостављати.

Аутор: Маринко М. Вучинић

Извор: НСПМ