Док су у центру Загреба, у цркви Преображења Господњег, Јосиповић и Милановић са Србима прослављали Бадњак, недалеко одатле легендарни кошаркаш, jедан од наjбољих у бившоj Југославиjи, Никола Плећаш, чекао jе Божић уз горку и тешку причу о свом народу Слика jе била лепа и охрабруjућа; пред сам почетак вечерње службе уочи Божића, на Бадњак, шестог jануара, у православноj цркви Преображења Господњег у наjстрожем центру Загреба одjекнуо jе пљесак и зачули се повици „Добро нам дошли“. Неколико секунди пре тога у цркву су ушли председник Хрватске Иво Јосиповић и председник Владе Хрватске Зоран Милановић. Неки од окупљених Срба су плакали. Те сузе може да разуме само Србин коjи jе дуго година

Не слажем се са заговорницима тезе да су „шпански борци“, Југословени, револуционари, који су 1936. године отишли да се у шпанском грађанском рату боре на страни комуниста – великани наше историје. Држим да се ту ради о међународном тероризму, јер свако наметање неке идеје силом, било да је та идеја комунистичка, капиталистичка, фашистичка, није ништа друго до тероризам. Али… пред тим људима скидам капу јер су били спремни да погину за своја убеђења. Многи од њих оставили су кости на пространствима Каталоније, Арагона, Баскије. Умирали су далеко од своје земље, бранећи принципе и убеђења на којима су почивали њихови животи. Њима је било свеједно бране ли то убеђење надомак куће

Хрватски „повјесничари“ их зову „Ускоцима“, што може да се чита као име народа, али никако као Срби, јер ко ће од данашњих Хрвата признати да су му деда или прадеда били Срби Сада већ давних година у Загребу је излазио омладински лист, звао се „Полет“, који је у својој најсјајнијој фази имао продајни тираж о којем данас могу да сањају и највећи дневни листови на простору бивше Југославије. У концепцијском, садржајном, ауторском, графичком, смислу „Полет“ је био далеко испред свог времена, био је претеча онога што ће се почетком деведесетих година догодити у продукцији хрватских писаних медија. Недељник Глобус, покренут у Загребу 1991. године био је на неки начин оживљавање

Службени Београд jе прећутао срамну одлуку министра унутрашњих послова Хрватске Томислава Карамарка да забрани откривање споменика побиjеним српским цивилима у селу Голубић, код Книна, док jе за jедан разбиjени „хрватски“ прозор у Суботици службеном нотом реаговала Влада Хрватске, иако jе починилац и даље непознат У згуснутом времену, за само месец дана, бележимо неколико интересантних догађаjа у односима Срба и Хрвата коjи недвоjбено показуjу сву беду српске и сву надменост хрватске политике у односима двеjу држава. Процес нормализациjе односа између Србиjе и Хрватске и даље се одвиjа трасираним правцима из коjих, као архитекта, стоjи Борис Тадић и његова властела; Београд доследно, упорно и без наговештаjа промене игнорише све муке и проблеме

Тридесет година улупао сам у професиjу коjа се зове новинарство, написао стотине килограма текстова, имао и телевизиjска искуства, али никада у свему томе нисам употребио поjам издаjник. Ни за кога, а било jе разлога. Некако се клоним од тих великих речи jер, да будемо искрени, кад употребиш наjтеже оружjе, квалификациjу иза коjе нема ништа горе и теже, онда jе круг затворен и човек губи потребу и смисао да даље пише. У овом случаjу о људима, њиховоj политици, поступцима. Ни у редовима коjи следе неће бити разврставања на оне коjи нешто бране и оне коjи су издаjници, мада знам многе склоне тврдњи да ово што се ради са Србиjом, ево већ

Пише Ратко Дмитровић Страшну и тешко појмљиву мржњу, коју је деведесетих година према Србима јавно ширио сарајевски глумац Емир Хаџихафизбеговић, Срби су заборавили, али није заборавио један травнички Хрват, казалишни стваралац, који је за ту работу у помоћ позвао Ива Андрића Не постоји човек на простору бивше Титове државе који је више од сарајевског глумца Емира Хаџихафизбеговића јавно изговорио речи мржње према Србима као народу. Не појединим Србима, није грешка, већ према Србима у целини. Туђман, Шиме Ђодан, цео коментаторски хор загребачког „Вечерњег листа“, „Слободни тједник“, Хловерка Новак Срзић, Јосип Јовић, Мирко Ковач, Смаил Чекић, Јеврем Брковић…све њихове изјаве, теорије и оцене о Србима да ставите на једну страну ништавне

Пише Ратко Дмитровић Ових дана, на Конференциjи о избеглицама, одржаноj у Београду, дефинитивно jе решено питањеjедно г дела српског народа и то на начин да Срби по ко зна коjи пут губе све, а њихови неприjатељи, без обзира на почињене страшне злочине, добиjаjу све. Београд jе у томе одиграо пресудну улогу.   Осмог маjа 2010. године „Печат“ jе обjавио текст „Срби из Хрватске или брисање jедне велике приче“, текст коjи сам написао са великим унутрашњим напором и муком, jер jе по своjоj суштини нека врста некролога. У мени jе и после тога остала да тиња нада како ниjе баш све онако како сам написао; а написани текст правдао сам жељом да оно што jе

Мало jе данас у Србиjи оних коjи знаjу шта jе све за своj народ, посебно у Воjводини, урадио патриjарх Раjачић, а међу Хрватима тешко ће се наћи иjедан да исприча детаље устоличења бана Јелачића, церемониjе коjу jе по православним обичаjима водио Раjачић Негде у касну jесен 1990. године, а тада сам био новинар „Политике“, дописник из Загреба, добиjем информациjу да хрватска полициjа има сазнања о складишту оружjа у jедноj Католичкоj цркви у Лици. Место се, рече ми моj полициjски извор, зове Саборско. Покушаjи да у Загребу сазнам нешто више о томе нису дали резултата. Назовем Београд, испричам им шта сам чуо и кажем да би, ако ми допусте, отишао у

Ако и кад Срби буду тражили више од онога што данас имају у Хрватској, а немају ништа, наследник Јадранке Косор може да их упита што то нису тражили, односно узели, док су били у коалицији и на власти са ХДЗ-ом, и биће у праву Први велики социјални бунт у Хрватској догодио се, ако ме памћење служи, 1999. године. Побунили су се радници у загребачком „Тиску“, својевремено економски врло моћној дистрибутивној мрежи која је најмање зарађивала на продаји новина, иако је то била основна делатност „Тиска“. Онда је дошла транзиција, друго име за пљачку. Људима је плата каснила и по неколико месеци и организован је штрајк. Туђманова влада пошаље неког веселника

Само jедном човеку, у новиjоj хрватскоj историjи, идеолошко и политичко питање било jе важниjе од националног, хрватског, а меру људског и моралног кредибилитета одређивао jе и кроз однос према Србима у Хрватскоj. Био jе идеолошки искључив, намћораст, у разговорима оптерећаваjуће тих, упоран као мазга, често досадан, повремено циничан, доследан чак и у заблудама коjих jе делимично био свестан, свашта му се могло замерити осим онога што jе радио последњих 14 година живота. То jе било часно, људски, високоморално. Реч jе о Стипи Шувару. Знам, и данас у Београду, међу писцима, позоришним и филмским радницима, социолозима, интелектуалцима уопште, много jе оних коjи ће да направе киселу фацу на спомињање Шувара. Одмах

Ако Србија и службени Београд заиста имају потребу да виде праву, већинску Хрватску, Хрватску са којом ће се сусретати на свим пољима друштвеног и политичког деловања, онда у „Београдску арену“ што пре треба довести Марка Перковића Ако сте из наслова закључили да сам нешто љут, па од муке идем у крајност, нисте у праву. Заиста мислим да је време за београдски концерт Марка Перковића Томпсона. Да, оног што у песми „Бојна Чавоглаве“ прети Србима протеривањем из Хрватске, додајући да ће их (Србе) хрватска рука стићи и на простору Србије; оног на чијем се концертима сакупљају симпатизери и следбеници усташке идеологије; оног који пре сваког наступа извикује „За дом“, а публика