Zašto Srbi uporno reklamiraju Andželinu Džoli?

Datum objave: utorak, 24 januara, 2012
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/baneri/srebrenica-projekt.jpg

Neko je rekao za Srbe, mislim da je to bio lord Oven, da su „provincijalan narod.“ Neću ulaziti u polemiku sa lordom Ovenom po ovom pitanju, ali ako je nepoznavanje ili sistematsko ignorisanje stvarnosti, običaja i mentaliteta van sopstvenih granica jedna od definicija „provincijalnosti“, onda je lord Oven možda bio na tragu nečega čemu bi Srbi trebalo da obrate pažnju.

Imam specifično na umu uragansku reakciju i višednevnu usijanu javnu raspravu o filmu Andželine Džoli, „Iz zemlje meda i krvi.“ Sa stanovišta nekoga ko sve to posmatra spolja, uzbuđenje koje je ovaj film izazvao u Srbiji i Republici Srpskoj potpuno je neshvatljivo. O  celuloidnoj traci koja se nudi bioskopima pod firmom jedne netalentovane glupače i donedavne jeftine manekenke, koja nije poznata kao politički, istorijski, a posebno ne kao moralni ili estetski autoritet po bilo kakvom pitanju, raspravlja se, vrišti i besni kao da se radi o nekom značajnom kinematografskom ostvarenju koje nosi ozbiljnu političku poruku.

Osnovna stvar koju Srbi ne shvataju jeste to da pošto su manekenka i njen kinematografski šund politički instrumentalizovani, i reakcija mora biti politička, a to znači promišljena a ne emotivna. U politici se ne biju bitke za koje unapred znamo da ih u danom trenutku ne možemo dobiti. U politici, takođe, ne pomažemo našim protivnicima pridajući značaj njihovim ofanzivama za koje je na taktičkom planu čak jasno da nisu ni uspešne.

Pitanje da li i kako odreagovati na film Andželine Džoli nije emotivno već je čisto pragmatično: na kalkulusu koristi ili štete, šta je najefektnije?

Srbi svojim žučnim reagovanjem prave istu grešku koju su pre nekoliko meseci napravili bosanski Muslimani kada su, na slično emotivan način, odreagovali na film Ole Flijuma, „Srebrenica: izdani grad.“ Besomučnom grajom koju su nepromišljeno podigli u Norveškoj i Švedskoj oni su filmu koji ih je razbesneo, i čije su prikazivanje želeli da spreče, dali dragocenu reklamu i podigli mu značaj.  Više od svih drugih istorijskih ili DNK argumenata, ovakvo kulturološki tipično ponašanje elokventan je dokaz nečega što se Srbi uporno upinju da dokažu svojim rođacima islamske veroispovesti: da su i oni stoprocentni Srbi, priznavali oni to i sviđalo im se, ili ne.

Srbi  (i Muslimani) treba da prouče kontrast između sebe i načina kako su mudri (u redu, neka tu reč zamene sa „lukavi“ oni koji to žele, moja poenta i dalje ostaje na snazi) Albanci nedavno odreagovali u sličnoj situaciji. Čitaoci će se možda prisetiti filma  „Oteta“ (1), snimljenog 2008. godine u režiji Pjera Morela,  gde način kako se Albanci prikazuju nije ni za dlaku laskaviji od načina kako su Srbi  prikazani u „Zemlji meda i krvi“. Da li je iko čuo za silovitu reakciju Albanaca? Naravno da ne. Albanci su doneli ispravnu taktičku odluku da ne usmeravaju pažnju na nešto što je po njih štetno. Na kraju, taj film (koji je, uzgred, za razliku od Džolijeve šund produkcije zaista uzbudljiv i interesantan i predstavlja ozbiljno ostvarenje) nije imao nikakvog efekta na percepciju o Albancima iako su (opet za razliku od Džolijevog filma) u segmentu kojim se film bavi (otmicom devojaka i prisiljavanjem da se bave prostitucijom) oni prikazani 100 odsto verno.

Albanci su jednostavno pustili da film koji ih prikazuje u negativnom svetlu umre prirodnom smrću. Zašto Srbi nisu u stanju da učine to isto sa filmom Andželine Džoli?

Svaka racionalna primena kalkulusa cost/benefit  u ovom slučaju vodi zaključku da je opšti imidž Srba u spoljašnjem svetu vrlo loš i da ovaj film nemože doprineti njegovom pogoršanju, niti bi se taj imidž popravio da taj film nije snimljen. To je jednostavno materija koja nadilazi sposobnosti Andželine Džoli da na nju utiče, pozitivno ili negativno. Odnosi sa svetom se moraju sređivati drugačijim sredstvima i na različit način, a ne dokazivanjem da anonimus kao Andželina Džoli „ne zna pravu istinu“. Ona na karti sveta ne bi bila u stanju da pronađe Sjedinjene Države, a najmanje Srbiju ili Bosnu. Njen stav po bilo kakvom ozbiljnom pitanju jednostavno je irelevantan i tako ga treba i tretirati.

Ima još jedna stvar koju su Srbi, možda nesvesno potvrđujući ocenu lorda Ovena, propustili da uzmu u obzir. Možda su ideološki elementi koji njih iritiraju (satanizacija, krivotvorenje istorije i tako danje) zaista u određenoj meri bili prisutni u genezi ovoga filma, ali ne treba zaboraviti gde je on nastao – u Holivudu, u Americi – a to je zemlja gde su pragmatični a ne ideološki obziri zakon. Ja sam tamo proveo sav svoj život i valjda znam. Osnovni kriterijum „uspeha“, sa stanovišta investitora koji su uložili svoj novac u ovaj film, nije koliko je on ocrneo Srbe, nego da li je, i koliko je, napravio novca. Investitori su u Džolin film uložili 13 miliona dolara. Kada u Americi uložite jedan dolar u nešto, vaše očekivanje i mera vašeg uspeha nije koliko ste nekoga satanizovali nego da li ste zaradili $1.25.

Ako film Andželine Džoli cenimo američkim, umesto (da opet ne upotrebim terminologiju lorda Ovena i da ne kažem kakvim) srpskim kriterijumima, sledi jasan i neumitan zaključak: on je katastrofa. Gledanost u američkim bioskopima je minimalna i do sada film je zaradio bednih $146,000. Investitori nisu zaradili svojih $1.25 na svaki uloženi dolar. Nije sigurno ni da li će, pre nego što svi budu priznali propast ove neslavne produkcije, uspeti da zarade tri cente na svaki uloženi dolar.

Ali ostavimo po strani očigledno zevanje i nezainteresovanost američke gledalačke publike (čiju bi percepciju o Srbima – ako bi slušali mišljenje Srba – ovaj film trebalo da oblikuje). Da vidimo šta kažu američki filmski kritičari, koji  možda o ovoj vrsti umetnosti znaju malo više od prosečnog gledaoca.

„To je rđav znak kada priželjkujete da se film završi skoro isto onoliko koliko i rat koji se u filmu prikazuje,“ sarkastično komentariše Sam Adams u „Los Andželos Tajmsu“.

„Mešavina upečatljivog i budalastog, i na kraju budalasto preovlađuje,“ dodaje Mik Lasel u „San Francisko Kroniklu“.

„Dramatično promašeni pokušaj da se balkanski sukob od 1992 do 1995 vrati u prvi plan pažnje javnosti…scenario je bljutavo banalan,“ napisao je Džastin Čang u „Varajeti“.

Katarina Longvort u „Viledž Vojs“-u ocenila je da film predstavlja „…bljutavu i sujetnu reklamu za sopstvene dobre namere….“ nesuđene rediteljke.

A Nejtan Rabin iz agencije filmskih kritičara „A. V. Klub“ Andželinin pokušaj ovako komentariše: „…Srbi se s pravom žale na njeno nekritičko, stereotino prikazivanje Srba kao teških rasista…“

U ime „Istorijskog projekta Srebrenica“ predlažem da se premijera filma Andželine Džoli „Iz zemlje meda i krvi“ održi što pre u Beogradu. Lično ću publiku – koja će se sastojati iz Nataše Kandić, Sonje Biserko, Čede Jovanovića i, možda, Sonje Liht – tokom cele predstave, o trošku naše nevladine organizacije, služiti Koka Kolom i kokicama.

Sećam se pre više godina kada je Vatikan, u nastojanju da podigne rejting i podvuče svestranost pape Jovana Pavla II, objavio njegova sabrana literarna dela, uključujući i neke pozorišne komade. Tom prilikom, u okviru debate „šta bi bilo“ da se budući papa kojim slučajem opredelio za književnost umesto teologije, jedan poljski kritičar izrekao je sledeći jetki sud: „Svet u Jovanu Pavlu nije izgubio velikog dramaturga“.

Srbi će položiti veliki ispit iz kosmopolitizma, a posebno iz političke praktičnosti, kada budu savladali svoje emocije i kada nešto slično budu rekli za nesuđenu rediteljku Andželinu Džoli.

Stefan Karganović

____________________________________________________________________

[1] http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/20/RTS+1/1018872/Oteta.html

 

Izvor: srebrenica-project

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top