arrow up

Ђурђица Драгаш: Пустило нас је наше Дивосело да се пронађемо, дотакнемо и радујемо плачући

Спавајте мирно, рођени моји!!! Пронашла сам вас, рођени моји, под зеленим покровом, међу дивљим травама, у шуми израслој из ваших костију. Водило ме срце, рањено и жељно. Водила ме крв ваша што тече мојим венама. Дозивали сте ме, знали сте да вас тражим, у мраку дивосељачком, у муци нашој заједничкој. Знам да сте ми се радовали! Радовала сам се и ја вама! Осетили сте моју руку на вашем хладном узглављу, мој дрхтави пољубац, моје сузе на црној, крвавој земљи дивосељачкој. Смиривали сте моје лудо срце, брисали тугу, радовали се мом животу. Тешили сте ме из своје мрачне, самотне постеље. Препознали сте мој осмех, ватру у очима и белег на левом

Вјешање на Теразијама, Београд, августа 1941.

Свједочанство једног злочина (2): Записи о судбини породице Ђукић

По доласку у Сарајевску 3, после 10 дана, газда те куће рече мајци да ради код њега, да спрема и чисти одаје, гдје је он издавао преноћиште. [1] Мајка је прихватила одма тај посо и добила од газде једну празну већу собу за све нас. Биле нас две, кумови и Зорићке, две. Тако смо нас две добиле сталан боравак у Београду. Мајка после поче да ради по кућама и поврх ова два посла чистила је још једну кафану. Није дуго било, по мало је почела радити у једној кујни, где су се хранили радници те је од свију добила потврде да ради и то је предала Комесаријату за избеглице. После 2 месеца

Дођите до Шаранове јаме у суботу 20. јуна 2026, јер нисмо заборавили

Са благословом Његовог Високог Преосвештенства, Митрополита горњокарловачког г. Герасима, поводом осамдесет и пете годишњице од почетка Покоља, молитвеним сјећањем на мученике пострадале на Јадовну, биће обиљежен „Дан сјећања на Јадовно 1941 – 2026.“, Без обзира што се ово стратиште данас налази ван граница Србије и Српске, сматрамо нашом дужношћу да његујемо културу сјећања и памћења на наше страдалнике, без обзира гдје су пострадали. У суботу 20. јуна 2026, над Шарановом јамом на Велебиту, седамнаесту годину за редом, са почетком у 11 часова, биће служен парастос за не мање од 38.000 православних Срба, побијених у комплексу логора смрти НДХ, Госпић – Јадовно – Паг у периоду од 11. априла 1941. до 20.

Усташки џелат "по обављеном послу" у Јасеновцу

Сведок страшног покоља

Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан. Клање људи почело је редом, како смо стајали у цркви, наставио је причу о масакру у Глини Љубан Једнак. Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан. Нису чекали да искрвави или умре, већ су га полумртвог износили из цркве и бацали на камион. Када су поклали три четвртине људи, стали су да се одморе. Чим су наставили, хватали су једног старца питајући га: ’Хоћеш ли нам дати жену, сестру и кћерку?’ Он је одговорио да

Јован Мирић: „Има ли мјеста за нас на овоме свијету“

Замукнуше и црквена звона, носећи широм васељене наше посљедње питање: има ли мјеста за нас православне Србе, ове који јесмо, овдје гдје јесмо, на овоме свијету. Кућа Кућу су ми запалили, и сав је народ у њој изгорио. У пепелу и угарцима остали су ми браћа и сестре, мајка и отац, родбина, комшије.  Ја сам једина остала у животу. Кућа је била дрвена, планинска, на четири воде, са двије просторије. Лако се запалила и брзо је горила. Истјерали су све нас из кућа рано ујутро, ненадано, свезали нам свима руке конопима и дотјерали у нашу кућу. Била је најпространија. Око куће су поставили стражаре са пушкама. Све њих смо познавали,

Ђуро Затезало: Логор Јадовно

Крајем маја и током јуна 1941. године, из свих крајева НДХ је свакодневно стизало на стотине заточеника у Госпић, па је простор казнионице Окружног суда убрзо постао премален. Због тога је у првој половини маја Министарство унутрашњих послова, на челу са Андријом Артуковићем, затим Еугеном Кватерником, равнатељем Равнатељства за јавни ред и сигурност, Јуцом Рукавином, усташким пуковником, Јурицом Фрковићем, великим жупаном жупе Лика и Гацка, Стјепаном Рубинићем, шефом усташког редарства у Госпићу, те Рудом Рицом и Драгутином Пудићем Парализом, у велебитској забити, далеко од очију народа, основало логор Јадовно. Он је у почетку обухватао један шумски пропланак ограђен бодљикавом жицом. Простор под ведрим небом није био дужи од 50 и

У рату је непријатељ на правди Бога побио стотине хиљада Срба. Ми смо их мртве у миру убили још једном.

Беседа Матије Бећковића у Београду на премијери филма “Крст над јамом”. У рату је непријатељ на правди Бога побио стотине хиљада Срба. Ми смо их мртве у миру убили још једном. Не зна се чији је злочин већи – оних који су их побили живе или наш који смо их побили мртве. И до дан данас оставили у забетонираним јамама. Мртви умеју да се захвале као нико, али знају и да се љуте. Због греха према својим невиним жртвама, неизбројеним, неименованим и не-пописаним, доживели смо да нас, жртве геноцида и фашизма, зову фашистима и геноцидним народом. Не би погрешили ако би нас тако звали и жигосали због нашег односа према

Ђурђица Драгаш: Мирисало је Дивосело на јутарњу росу, на јабуке и покошену траву

Силно се намучих пре пар дана покушавајући да, на Гугл мапи, пронађем, бар приближно, место где је некад била наша породична кућа у Дивоселу. Kажем место зато што од куће, после неколико напада хрватске војске почетком 90-их, није остао ни “камен на камену”. Kад у претраживач упишете Дивосело, једино што добијете као резултат је велика зелена пустош. Нема кућа, нема пута, нема ораница… Само зелено “море” које гута све пред собом. Тражила сам, увећавала, покушавала да пронађем неки траг живота према којем би се оријентисала… После много муке, успела сам (бар тако мислим) да некако лоцирам парче зеленог прекривача испод којег би требало да су остаци наше куће. Успут сам

Споменик кога више нема

Централни споменик жртвама комплекса логора смрти НДХ Госпић – Јадовно – Паг, аутора Вање Радауша, подигнут је јула мјесеца 1961. недалеко православног гробља у Госпићу. Уништен је у рату 90-тих. Само мјесто и остатке споменика лоцирала је екипа удружења грађана Јадовно 1941, децембра мјесеца 2021. године. Овај видео запис урађен је маја мјесеца 2023. године. Преносимо дио текста др Косте Поповића, посвећен споменику на Јасиковцу: “Обележавање страдања жртава на Јадовну споjено jе са двадесетом годишњицом устанка и револуциjе у организациjи Савеза бораца НОР и одржана jе 27. јула 1961. у Госпићу. При томе jе доминирала прослава устанка и револуциjе. То jе утицало и на обележавање споменика страдалим жртвама терора и

Бездане јаме стратишта логора Јадовно – Књига Јадовно 1.

Логор Јадовно и његови помоћни логори били су смјештени у предјелима Велебита, богатим безданим јамама, карактеристичним за крашке области. Од почетка маја па до краја августа 1941. године, те су провалије претворене у масовне гробнице Срба и Јевреја. Шаранова јама на Велебиту; ФОТО: Душан Басташић, Мај 2006. Многобројни проблеми отежавају истраживања ових јама, у које је бачено на хиљаде невиних људи. Њиховим истраживањем се заправо нико није бавио, јер ни социјалистичка власт у времену од 1945. до 1990. године није била наклоњена откривању истине о монструозним злочинима које су починиле усташе на стратиштима овог простора. До већине јама се није могло ни доћи. Неке од су њих усташе већ средином

veritas.jpg

Веритас: У Хрватској ухапшен Србин из Ваљева

Миловану Перићу одређен истражни затвор у Ријеци, где је негирао оптужбе које му се стављају на терет Србин Милован Перић (72) из Ваљева ухапшен је на граничном прелазу Товарник приликом уласка из Србије у Хрватску због сумње да је починио ратни злочин, саопштио је Документационо-информациони центар „Веритас“, који је овај случај оценио као наставак „традиционалног лова на Крајишнике“. Перић је ухапшен у четвртак, а из „Веритаса“ наводе да се оваква хапшења често дешавају на почетку туристичке сезоне, чиме се, како тврде, Србима шаље порука да нису добродошли у завичај из којег су избегли током рата. Према подацима ове организације, Перић је током хрватске војне акције „Олуја“ у августу 1995. године

Житије Свештеномученика Саве, Епископа горњокарловачког

Надбискуп Алојзије Степинац отворено је рекао владици да мора да напусти “хрватски” Карловац, иначе ће бити ликвидиран. На то му је владика одговорио “Главу дајем, али свој народ не остављам”! Oвај смирени и скромни, испуњен многим врлинама, епископ Цркве, рођен је 6. јула 1884. године у Молу од благочестивих и побожних родитеља Стефана и Јелисавете Трлајић. На светом крштењу добио је име Светозар. Основно образовање стекао је у родном месту, а велику класичну гимназију и богословију завршио је у Сремским Карловцима. Као даровит и вредан ученик показао се и током студија, са највишим оценама завршивши Правни факултет у Београду и одбранивши Правосудни испит у Загребу. Пожелевши да као свештеник послужи

Свједочанство о злочинима у госпићкој казниони 1941.

Убиjали су свакодневно, одвозили на Велебит и тако убиjали над безданим jамама. Готово колико су их дневно одвозили из Госпића на Велебит, толико су довозили нових заточеника. Своjу изjаву о хапшењу и убиjању Срба у госпићкоj казнионици Окружног суда у Госпићу и логору Јадовно на Велебиту дао jе Анте Антуновић из Мушалука, у Госпићу 6. jула 1952. године.“ За вриjеме Југославиjе био сам стражар код Централног затвора Окружног суда у Госпићу. Ту сам остао и успоставом Независне Државе Хрватске, све до 1943. године. Мjесто дотадашњег управитеља затвора Нике Рукавине заузео jе 1941. године Миjо Старачек, приjатељ по идеjама Јурице Фрковића, само мало касниjе Великог жупана за Велику жупу Гацка и Лика са сjедиштем у Госпићу. Одмах jош у априлу услиjедило

Дете ријалитија

Једно такво дете постало је видљиво тек када се појавило у ријалитију. И опет не због тога што је тамо испричана прича о Петровачкој цести, нити зато што се неко озбиљно заинтересовао за судбину породице Стијеља. Мало која појава у Србији данас тако успешно уједињује људе као презир према ријалити програмима. Они су постали најлакши начин да човек покаже како припада пристојнијем и културнијем делу друштва. Довољно је одредити се, дистанцирати и згрозити се над тим феноменом. Евентуално додати како је некада било више културе, више укуса и више памети. Ово није још један такав ламент над културним суновратом. Више је упирање прстом у ту лицемерну, фарисејску позицију наводне интелектуалне

Миострах: Трагом предака

Био сам у Миостраху, а да до пре неколико месеци нисам ни помишљао да ћу икад тамо отићи. Идеје за многе наше подухвате зачете су у кафани. И за овај мој. А повод је био текст из „Печата“… Пише Мирослав Максимовић Може ли страх бити мио? Не знам, можда и може. Моја мајка је, годину-две пред смрт, а после можданог удара, рекла да осећа да је читавог живота била у неком тихом страху. Од чега? Од људи? Родила се у месту које се зове Миострах. И ту је, у четрнаестој години, завршила први живот. Други је, до осамдесете, провела, у чудном страху, а да никад више није отишла тамо. Живот

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Моје Јадовно

Светосавска Омладинска Заjедница СПЦ Епархиjе бањалучке организуjе предавање на тему “МОЈЕ ЈАДОВНО”

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.