Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish„Nije tu, u zatvoru i u logorskim transportima bilo muslimanske dece, ni muslimana, da vam kažem otvoreno. Samo Srbi”, prisetio se Dedić događaja i okolnosti pod kojima je odveden u žicu, gde su mnogi njegovi sunarodnici i rođaci stradali u najtežim mukama.
Piše: Milan Pilipović, specijalno za „Politiku”
Gradiška – Tragična priča o Nadiru Dediću, rođenom 17. maja 1930. godine u Mokricama kod Bosanske Gradiške, bivšem logorašu u Jasenovcu, učesniku borbe za oslobođenje u Drugom svetskom ratu, kojem su ustaše 22. oktobra 1944. godine ubile 82 člana porodice i uže rodbine, živi u Potkozarju, i ako je od njegove smrti prošlo tri godine. Ova tema naročito je aktuelna u vreme kada film „Zlatni rez 42 / Deca Kozare” Lordana Zafranmovića oživljava sećanje na ustaška zverstva u Drugom svetskom ratu.
Nadir Dedić je umro 13. juna 2023. u Zagrebu. Njegova supruga Fata, logoraš u Staroj Gradišci, nosila je još bolnije sećanje na 111 srodnika koje su likvidirale ustaše. Većina Nadirove i Fatine rodbine ubijena je u Jasenovcu, ali i rodnom selu, na masovnim gubilištima.
Dedić je autoru ovog teksta, kada je sa sinom Totijem došao u Gradišku, ispostaviće se nekoliko dana pred smrt, rekao da svet nije upamtio tako masovno stradanje jedne porodice, kao što je njegova, i njegove supruge. On je život posvetio stalnim svedočenjima o zverstvima u logorima smrti NDH-a, masovnim likvidacijama Roma, pokolju u Mokricama kod Gradiške, gde je među 611 Roma ubijeno 216 dece. Nadir Dedić je inicijator izgradnje spomenika Romima, žrtvama fašizma kojeg je 4. juna 1970. godine otkrio u Жeravici, kao trajno sećanje na te događaje.
Imena Nadira i Fate, devojački Halilović, uklesana su u Memorijalnom centru žrtava nacizma u Berlinu, gde je on knjigu o ustaškom logoru Jasenovac uručio tadašnjoj nemačkoj premijerki Angeli Merkel.
Imao je samo 12. godina, kada je dospeo u zloglasni logor, na ušću Une u Savu. Bilo je to u leto 1942. godine. Ustaše su ga uhapsile, dok je čuvao stoku kod Antuna Tepeša u Novoj Topoli. Optužen je da je slao tajne poruke partizanima sa Kozare. Tražili su da prizna da im je vatrom davao signale. Bio je uplašen, zbunjen.
„Branim se, nisam, ali ne vredi. Oni mene u džip i u zatvor, u Bosanskoj Gradišci. Tu je bilo mnogo ljudi sa Kozare, žena, dece… Strahota jedna”, sećao se Nadir.
U svanuće, ustaške vlasti su zatočenike iz Gradiške, pretrpanim kamionima, ispod cerade, prevozili u Jasenovac. Svi su bili Srbi, iz kozarskih i potkozarskih sela, svedočio je Nadir Dedić. U manjem kamionu, gde je bio i on, nagurali su tridesetak preplašenih ljudi, većinom žena i dece.
„Nije tu, u zatvoru i u logorskim transportima bilo muslimanske dece, ni muslimana, da vam kažem otvoreno. Samo Srbi”, prisetio se Dedić događaja i okolnosti pod kojima je odveden u žicu, gde su mnogi njegovi sunarodnici i rođaci stradali u najtežim mukama.
Ubijeni amljevima, poklani, bačeni u Savu. Posle pet meseci, spasila ga je svetlija boja kože i plave oči, što je netipično za Rome. Osim toga, u ličnom dokumentu navedeno je ime oca Mustafa Dedić, a nacionalnost musliman.
„Niko u upravi logora, nije znao da sam zapravo Rom. Smatrali su da sam i ja musliman. Očev poznanik, iz Orahove, koji je bio u pratnji Nade i Dinka Šakića, zloglasnih ustaških zapovednika, nagovorio me da se i ja tako izjasnim kao musliman. To me spasilo. Da su znali istinu, završio bih u Savi, kao svi moji, kao moja četiri brata i sestra sa petoro dece”, svedočio je Dedić o svojoj golgoti. „Taj Orahovac me dovezao do Novske, tu oslobodio i ja sam peške, kroz šumu, njive, skrivajući se stigao do Okučana, a potom do Stare Gradiške, ilegalno se prebacio preko Save i došao kući, u Mokrice.”
Posle izlaska iz logora, početkom 1943. godine, gde su stradale i njegove sestre Biserka (7) i Hajša (9) i čiju fotografiju čuva i pokazuje, Nadir je pristupio partizanskim jedinicama na Kozari. Bio je borac 20. krajiške udarne brigade i učestvovao u oslobođenju Bosanske Gradiške, Bosanske Dubice i Bosanskog Novog. Nakon rata, bio je akcijaš a na radnoj akciji Šamac–Sarajevo 1946. godine, gde je upoznao Fatu Halilović iz istog sela, bivšu logorašicu, omladinku sa udarničkom značkom.
Venčali su se 1947. godine i stekli pet sinova i kćerku. Potomcima su često govorili o Drugom svetskom ratu i masovnim likvidacijama Roma i njihovih rođaka.
Ustaše su u Mokricama zapalile 170 kuća, nestalo je celo romsko selo. Romi iz Mokrica na prevaru su odvedeni u smrt. Masovna likvidacija dogodila se 22. oktobra 1944. godine. Ubijeni su svi iz ove kolone. Pronađeni su 21. septembra 1946. godine u masovnoj grobnici. Njihovo selo Mokrice više nikada nije u potpunosti obnovljeno, niti je broj stanovnika dostigao predratni period. Za sve njih, Nadir je inicirao izgradnju spomenika u Жeravici.
Tu je, svake godine, do svoje smrti dolazio, polagao cveće, poklanjao se žrtvama fašizma, a mladima govorio o vrednostima slobode za koju su se borili i stradali Romi.
Stihovi potresne balade
Tragediju svoje porodice i svoga naroda najčešće je opisivao stihovima potresne balade „Ciganska je tuga pregolema”, koja govori o stradanju u logoru Jasenovac za vreme NDH-a.
I pevao je:
„U Zagrebu ’41. osuda je bila /sve Cigane, na smrt osudila. Jedno jutro, oko čet’ri sata / zakucaše ustaše Ciganu na vrata. Ustaj Cigo, tu ti mesto nije/ ajd’ u logor Cigane / gde se maljem bije. Ciganin mu lepo reče/ stan’te ljudi da zapalim sveću / da poljubim svoju milu decu. Stan’te ljudi da zapalim lampu / da poljubim i oca i majku. Istog jutra kamioni jure / odvedoše Cigane, gore na ćumure. Dadoše im krampe i lopate / sami sebi Cigani, rake da kopate. Kad mitraljez počeo da kosi / svi Cigani popadaše bosi. Ovu pesmu zapevo’ je Rade / aj Cigan Rade, Rade, za slobodu pade.”
Izvor: POLITIKA
