Надиру и Фати Дедић усташе побиле 193 сродника

Пише: Dušan Bastašić

„Није ту, у затвору и у логорским транспортима било муслиманске деце, ни муслимана, да вам кажем отворено. Само Срби”, присетио се Дедић догађаја и околности под којима је одведен у жицу, где су многи његови сународници и рођаци страдали у најтежим мукама.

ФОТО: Породични албум Надирове сестре Бисерка и Хајша убијене у логору Јасеновац

Пише: Милан Пилиповић, специјално за „Политику”

Градишка – Трагична прича о Надиру Дедићу, рођеном 17. маја 1930. године у Мокрицама код Босанске Градишке, бившем логорашу у Јасеновцу, учеснику борбе за ослобођење у Другом светском рату, којем су усташе 22. октобра 1944. године убиле 82 члана породице и уже родбине, живи у Поткозарју, и ако је од његове смрти прошло три године. Ова тема нарочито је актуелна у време када филм „Златни рез 42 / Деца Козаре” Лордана Зафранмовића оживљава сећање на усташка зверства у Другом светском рату.

Надир Дедић је умро 13. јуна 2023. у Загребу. Његова супруга Фата, логораш у Старој Градишци, носила је још болније сећање на 111 сродника које су ликвидирале усташе. Већина Надирове и Фатине родбине убијена је у Јасеновцу, али и родном селу, на масовним губилиштима.

Дедић је аутору овог текста, када је са сином Тотијем дошао у Градишку, испоставиће се неколико дана пред смрт, рекао да свет није упамтио тако масовно страдање једне породице, као што је његова, и његове супруге. Он је живот посветио сталним сведочењима о зверствима у логорима смрти НДХ-а, масовним ликвидацијама Рома, покољу у Мокрицама код Градишке, где је међу 611 Рома убијено 216 деце. Надир Дедић је иницијатор изградње споменика Ромима, жртвама фашизма којег је 4. јуна 1970. године открио у Жеравици, као трајно сећање на те догађаје.

Имена Надира и Фате, девојачки Халиловић, уклесана су у Меморијалном центру жртава нацизма у Берлину, где је он књигу о усташком логору Јасеновац уручио тадашњој немачкој премијерки Ангели Меркел.

Имао је само 12. година, када је доспео у злогласни логор, на ушћу Уне у Саву. Било је то у лето 1942. године. Усташе су га ухапсиле, док је чувао стоку код Антуна Тепеша у Новој Тополи. Оптужен је да је слао тајне поруке партизанима са Козаре. Тражили су да призна да им је ватром давао сигнале. Био је уплашен, збуњен.

„Браним се, нисам, али не вреди. Они мене у џип и у затвор, у Босанској Градишци. Ту је било много људи са Козаре, жена, деце… Страхота једна”, сећао се Надир.

У свануће, усташке власти су заточенике из Градишке, претрпаним камионима, испод цераде, превозили у Јасеновац. Сви су били Срби, из козарских и поткозарских села, сведочио је Надир Дедић. У мањем камиону, где је био и он, нагурали су тридесетак преплашених људи, већином жена и деце.

Надир Дедић са сином Тотијем; ФОТО: Породични албум

„Није ту, у затвору и у логорским транспортима било муслиманске деце, ни муслимана, да вам кажем отворено. Само Срби”, присетио се Дедић догађаја и околности под којима је одведен у жицу, где су многи његови сународници и рођаци страдали у најтежим мукама.

Убијени амљевима, поклани, бачени у Саву. После пет месеци, спасила га је светлија боја коже и плаве очи, што је нетипично за Роме. Осим тога, у личном документу наведено је име оца Мустафа Дедић, а националност муслиман.

„Нико у управи логора, није знао да сам заправо Ром. Сматрали су да сам и ја муслиман. Очев познаник, из Орахове, који је био у пратњи Наде и Динка Шакића, злогласних усташких заповедника, наговорио ме да се и ја тако изјасним као муслиман. То ме спасило. Да су знали истину, завршио бих у Сави, као сви моји, као моја четири брата и сестра са петоро деце”, сведочио је Дедић о својој голготи. „Тај Ораховац ме довезао до Новске, ту ослободио и ја сам пешке, кроз шуму, њиве, скривајући се стигао до Окучана, а потом до Старе Градишке, илегално се пребацио преко Саве и дошао кући, у Мокрице.”

После изласка из логора, почетком 1943. године, где су страдале и његове сестре Бисерка (7) и Хајша (9) и чију фотографију чува и показује, Надир је приступио партизанским јединицама на Козари. Био је борац 20. крајишке ударне бригаде и учествовао у ослобођењу Босанске Градишке, Босанске Дубице и Босанског Новог. Након рата, био је акцијаш а на радној акцији Шамац–Сарајево 1946. године, где је упознао Фату Халиловић из истог села, бившу логорашицу, омладинку са ударничком значком.

Венчали су се 1947. године и стекли пет синова и кћерку. Потомцима су често говорили о Другом светском рату и масовним ликвидацијама Рома и њихових рођака.

Усташе су у Мокрицама запалиле 170 кућа, нестало је цело ромско село. Роми из Мокрица на превару су одведени у смрт. Масовна ликвидација догодила се 22. октобра 1944. године. Убијени су сви из ове колоне. Пронађени су 21. септембра 1946. године у масовној гробници. Њихово село Мокрице више никада није у потпуности обновљено, нити је број становника достигао предратни период. За све њих, Надир је иницирао изградњу споменика у Жеравици.

Ту је, сваке године, до своје смрти долазио, полагао цвеће, поклањао се жртвама фашизма, а младима говорио о вредностима слободе за коју су се борили и страдали Роми.

Стихови потресне баладе

Трагедију своје породице и свога народа најчешће је описивао стиховима потресне баладе „Циганска је туга преголема”, која говори о страдању у логору Јасеновац за време НДХ-а.

И певао је:

„У Загребу ’41. осуда је била /све Цигане, на смрт осудила. Једно јутро, око чет’ри сата / закуцаше усташе Цигану на врата. Устај Циго, ту ти место није/ ајд’ у логор Цигане / где се маљем бије. Циганин му лепо рече/ стан’те људи да запалим свећу / да пољубим своју милу децу. Стан’те људи да запалим лампу / да пољубим и оца и мајку. Истог јутра камиони јуре / одведоше Цигане, горе на ћумуре. Дадоше им крампе и лопате / сами себи Цигани, раке да копате. Кад митраљез почео да коси / сви Цигани попадаше боси. Ову песму запево’ је Раде / ај Циган Раде, Раде, за слободу паде.”

Извор: ПОЛИТИКА