Музеј холокауста у Загребу: Пројект који не сматрају сви Јевреји добром идејом

Оснивање Музеја Холокауста тек је у повојима, нема ни конкретног плана поставе, ни артефаката, ни кустоса, ни осигураног новца за изградњу, ни расписаног архитектонског натјечаја, а већ је изазвало низ политичких кратких спојева. Зна се само лока­ција: до 2019. требало би изградити Музеј Холокауста у оронулој котловници комплекса у Бранимировој улици, Првој хрватској творници уља, коју је основао Самуел Давид Алеxандер, утјецајни загребачки Јевреј. Пројект води Наташа Поповић, директорица Фестивала толеранције израслог из Фестивала јеврејског филма, а за његову реализацију истоимено удружење и Град Загреб основали су ове године у градском простору Центар за промицање толеранције и очување сјећања на Холокауст. И прије него што је јавност успјела сазнати о чему се уопште ради, бурно је реагирао Зоран Пусић у име Антифашистичке лиге, али и предсједник Координације јеврејских општина Огњен Краус.

Проблематични назив

Њихове се критике, укратко, своде на сљедеће: хрватском друштву треба музеј жртава усташког режима у којему су страдали и Срби, и Роми, и Хрвати, а не “само” Јевреји, па је истицање Јевреја, иако хвалевриједно, недостатно. Аргумент за то, устврдио је Пусић, крије се у самом називу Холокауст којим се означава геноцид над Јеврејима почињен од нацистичке Њемачке и о њој овисних квислиншких режима, али не и над другим народима. Потиче од грчке ријечи холокаустос која дословно значи “цијели спаљен” и означава жртве паљенице, животиње које су као жртве Богу биле спаљиване на олтарима.

Обојица су се јавно запитали и каквог смисла има још један музеј поред оног у Јасеновцу, али и Шоа-академије (према хебрејском схоах: велика несрећа), јер и један и други имају симболичан број посјетитеља. Отуд и рјетка Пусићева порука организаторима да је “НОП био највећи колективни праведник међу народима па би организатори Музеја у старој творници Звијезда могли ипак на прочељу зграде оставити стари симбол творнице (звијезду петокраку), како се под толеранцијом не би сервирало лицемјерје”.

“Лоша посјећеност и запуштеност Јасеновца највећа је срамота хрватске државе. Јасеновац, нажалост, није никада заживио као образовни центар. Музеј Холокауста неће бити посвећен страдањима само Јевреја, иако су они наша примарна тема и опсесија”, говори Наташа Поповић и наглашава како јој је жао што је настао “циркус” прије него што су сјели и разговарали. Одмах је, открит ће, назвала Пусића и упозорила га да није у реду да их критикује а да уопште не зна какав им је план. Јер, тврди Наташа Поповић, “нико неће бити искључен, али не могу сви бити организатори пројекта”. И додаје: “Нама за успјешност овог пројекта, да би Музеј доиста живио, требају сви, не само представници Јевреја него и Рома и Срба – да нам кажу како хоће да њихове етничке жртве буду представљене. Сигурно нећемо ништа радити док се не консултујемо с др. Ивом Голдстеином, једним од највећих стручњака за Холокауст. Смисао нашег постојања јест да промичемо толеранцију у друштву које опасно плеше на рубу и треба му само искра до фаталног запаљења.”

Каже да не разумије замјерке да се Музеј самим именом легитимира као музеј за страдање Јевреја јер планирају укључити све. “Што то значи? Каква је то порука? Да неко има нешто против тога да се прича о броју страдалих Јевреја?”

Рад на едукацији

И објашњава како су и зашто настали: “Наш је Центар широка платформа за промовисање толеранције и људских права, свих боја, облика и изведеница, а Музеј Холокауста, који би требао бити музеј толеранције, један је значајан дио, али не и једини. Центар ће имати мултифункционалне дворане за изложбе, представе, мало кино… Многе земље све више раде на едукацији јер се десница поновно буди. Једини начин јачања свијести јест едукација, да људи дођу, виде и чују – кроз фестивал и едукацијска јутра видјели смо како на дјецу дјелују аутентична свједочанства људи који су преживјели логоре и како се с тиме ништа не може мјерити. Какав преокрет се догоди кад дјеца на властите уши чују Бранка Лустига или Олега Мандића, кад схвате да су у њиховим годинама били логораши, и међу онима који су се на почетку пројекције смијуљили! Бранко често зна рећи: Пазите, јер јако је мало потребно да се људи пребаце на мрачну страну”, говори Наташа Поповић. У Музеју Холокауста требала би, каже, бити приказана историја Холокауста, с посебним нагласком на онај у Хрватској.

“Нисмо уопште хтјели ићи у јавност све док пројект не поставимо на чврсте ноге. Но, запухнула нас је бура. Сви ови који се сад буне, да су направили музеј прије 20-30 година, можда не бисмо имали овакву ситуацију”, увјерена је Наташа Поповић. Открива да је пројект разрађен у три фазе. У првој фази планира се израда синопсиса сталног постава. Идеја је да окупе шест тимова домаћих и иноземних стручњака, с тиме да ће неколико архитеката и дизајнера који су им занимљиви позвати директним позивом, а остало иде на јавни натјечај. Тимове ће сачињавати историчар, умјетник, архитект, дизајнер, музеолог, психолог и људи који су преживјели страдања. Циљ им је прикупити искуства Јевреја, Рома, Срба, антифашиста, хомосексуалаца, особа с инвалидитетом, Јеховиних свједока, свештеника. У другој фази прикупљат ће се артефакти и истраживања проведена у Хрватској те видеоархив прве Шоа-институције у свијету посвећене историји, истраживању и сјећању на холокауст у којој су суоснивачи Стевен Спиелберги Бранко Лустиг сачували 55.000 свједочанстава – на темељу тога конципират ће јединствени Есеј – подлогу за израду сталног постава.

Концепт сталног постава

“Све то постоји, али стручњаци ће провести анализу и одредити које су то ствари важне да постану дио Есеја. У трећој фази разрадит ће се концепт за стални постав; формират ће се три тима по директном позиву, провести јавна расправа и изабрати жири који ће одредити што точно у Музеју треба бити. Комисија све одлуке намјерава ускладити с Меморијалним музејом Спомен-подручја Јасеновац, Липа памти, Јад Вашем, Меморијалним музејом Холокауста у Вашингтону… Испред зграде Уљаре поставили бисмо рад аутора Roberta Wilsona, реномираног америчког позоришног редатеља и визуалног умјетника”, планира Наташа Поповић и објашњава како је баш творница уља симболичка повезница Центра и Музеја јер ју је основао Самуел Давид Алеxандер, велика фигура потиснута у заборав, а истроија га памти као оснивача загребачке берзе, који је значајно утјецао на живот Загреба. Са супругом је од усташког режима пронашао уточиште у санаторију у Клаићевој, а потом код др. Ђуре Вранешића. Умро је природном смрћу 1943. године, а већина његове породице страдала је у НДХ.

“За нас је у овој фази кључно да имамо комплекс с ријешеним имовинскоправним односима јер је то голем проблем код нас и основни увјет да можемо аплицирати на ЕУ фондове за напуштене индустријске објекте. Немамо баш пуно времена – шта успијемо направити до 2020., то је то, онда се фонд гаси и све пропада, а досад ни једна влада није хтјела расписати натјечај.”

Наташа Поповић сматра како су дио негативних реакција навукли и тиме што су, каже, “успјели довести до тога да се распише натјечај за споменик за жртве Холокауста након више од седамдесет година”.

Узрујава је и чињеница да се Бранка Лустига, који је као дијете преживио Аушвиц, чије је ужасе преточио у “Schindlerovu listu”, у хрватском дискурсу покушава дисквалификовати као једног од Јевреја који се баве само својом промоцијом. “Лустигов филм је кључан јер је помакнуо границе перцепције Холокауста. У Енглеској и Пољској отварају се центри да покажу страву Холокауста, а наш је менталитет  – сви против свих – такав да оспоравамо и деструирамо умјесто да градимо”, каже Наташа Поповић.

Сурадња с Лустигом

Она своју сурадњу с Лустигом сматра својеврсним привилегијем.

“Ја сам имала луду срећу да сам почела радити с Лустигом и да смо се на неки начин препознали”, не крије Наташа Поповић, једна од тристотињак оних који су се на попису становништва у Хрватској декларирали Јеврејима премда сама заједница окупља хиљаду чланова.

Лустига је упознала кад је Весна Доманy, кћи Еве Грлић и сестра Рајка Грлића, у Јеврејској општини иницирала идеју о фестивалу јеврејског филма, а она је тада радила у Јеврејској општини. За то је добила и Краусову подршку.

“Послала сам писмо Бранку Лустигу. И јавио се. Рекао је: ‘Добар дан, ја вам добивам јако пуно писама, али ово ме баш заинтригирало. Колико ће бити јеврејских фестивала?’ питао ме је. Кажем му ја: ‘За разлику од јеврејских општина – само један.’ Насмијао се и рекао: ‘Видим да сте паметни – долазим’”, присјећа се прве конверзације с Лустигом, која се претворила у 12 занимљивих година успона, падова и креације. Лустиг је пристао бити почасни предсједник Фестивала и Наташи Поповић постао ментор и узор.

На замјерке да се мало удружење не може бавити великим музејом и да нетко тко траје само седмицу дана у години нема сапе за тако комплексан посао Наташа Поповић одговара: “Да, мали смо, али тако мали успјели смо направити едукацију о Холокаусту за 25.000 младих, и то бесплатну, због чега нам замјерају да нисмо самоодрживи, а наша самоодрживост је управо у доступности. Питајте друге је ли лако привући публику…”

То је тешко питање за Иву Пејаковића, управника Спомен-подручја Јасеновца које обухваћа зграду Куле и гробље у Старој Градишки, ромско гробље у Уштици и масовне гробнице у Крапју, Млаки и Јабланцу. На дан нашег доласка не сусрећемо ни једног посјетитеља, ни у Меморијалном музеју ни на путу до Богдановићева Цвијета, до којег воде пружни прагови – дио пруге којом су у смрт транспортирани логораши. Уз пругу, као спомен на логорске објекте и стратишта чувају се земљани хумци и удубљења. Број посјетитеља с 300 до 400 хиљада годишње из “најбоље” ере у седамдесетима пао је на осам тисућа у првој години отварања Музеја 2006., а посљедњих се година стабилизирао на око 12.000, од чега седам хиљада чине хрватски грађани, а пет страни – највише из Словеније и БиХ.

Берлински примјер

Пејаковић не сматра да би Музеј Холокауста био сувишан и у колизији с поставом у Јасеновцу. Држи да би био добар за “стране туристе у Загребу који би хтјели видјети што се догодило у Хрватској за вријеме Другог свјетског рата”. Наводи примјер Берлина у којему постоји јако пуно различитих музеја везаних уз Други свјетски рат. Али и замјећује да “музеј који би стварао нове сукобе и подјеле није добар” па предлаже да сви сједну за стол и договоре како би се избјегле нове тензије.

“Не знам како је замишљен концепт па га не могу оцјењивати, али знам да су потребни новац и знање и да је стварање постава процес који траје годинама. Постав у Јасеновцу стварао се четири године, а таква је пракса и вани, да се не ради на брзину”, говори Пејаковић.

На број посјетитеља у Јасеновцу радикално је утицала промјена режима. Пејаковић тумачи: “У комунизму је Јасеновац био централно мјесто комеморирања цивилних жртава Другог свјетског рата, у којему је социјалистичка држава настала. Власт и партија црпили су легитимитет из НОБ-а, који их је довео на власт. Највећи број од тих 300-400 хиљада посјетитеља биле су школске групе премда, према истраживању историчарке Сњежане Корен, комунисти нису никада донијели службену одлуку о обавезном посјету Јасеновцу – али се он подразумијевао. У Југославији је нагласак комеморирања био на војним жртвама, а тек мањем дијелу на цивилним. Битке из НОР-а имале су важно мјесто у политици сјећања. То се види и кроз филмове о биткама на Неретви, Сутјесци… Тито је често лично присуствовао комеморацијама на тим локацијама. С друге стране, Тито никада није био на комеморацији у Јасеновцу. С новом државом мјесто централног комеморирања постао је Вуковар као симбол обране независне Хрватске, а Јасеновац је за дио друштва постао збуњујуће мјесто.”

Говорећи о премјештању ХОС-ове плоче с поздравом “За Дом спремни” из Јасеновца, о чему су се мјесецима водиле тешке полемике, Пејаковић напомиње да постоје закони који забрањују истицање обиљежја што промовишу националну, вјерску, расну мржњу, али и чланак који забрањује порицање злочина. “Ми гледамо ствари из перспективе Другог свјетског рата, у којем је усташки покрет под тим поздравом депортовао људе у Јасеновац, а то је неприхватљиво и увреда за жртву.”

Краусова критика

И за Јеврејску општину Загреб и њезина предсједника Огњена Крауса расправа о Музеју Холокауста тек је лакмус за подијељеност Хрватске, затроване десничарењем, релативизацијом усташког режима и подцјењивањем националног злочина као универзалног зла. Краус је, у Новом листу, изразио скепсу према оснивању Музеја Холокауста, упозорио је да њихову Шоа-академију институције игноришу те да Лустиг на све пристаје и да се припремају радна мјеста за “потребите”. Краус каже да не жели држави која толерише усташке плоче бити алиби, украс на реверу како би власт могла тврдити да ангажирано осуђује усташки режим. Па сходно томе ни давати закасњели легитимитет онима који стварају неразумљив микс. Или, како то описује Огњен Краус, “један дан скидају плочу с Титовим именом, други дан премјештају усташки поздрав и стављају бисту Иви Лоли Рибару, трећи дан комеморирају жртве усташког терора, четврти комунистичког режима као да међу њима не постоји значајна дистинкција и као да је потоњи имао озакоњен геноцид”.

“Оног часа када се држава напокон изјасни о томе што је била НДХ, можемо разговарати. Док се Хрватска не помири с чињеницом што је била НДХ, која је једина у Европи донијела своје расне законе и провела геноцид над Ромима, Србима, Јеврејима и политичким противницима, па и неким свештеницима, дотад ћемо селити плоче из Јасеновца у Новску. То је заиста, опростите, али морам рећи, дно дна! Влада оснива Повјеренство за суочавање с прошлошћу које треба рећи што је био поздрав ‘За Дом спремни’ као да ми не знамо што је био – упутница за смрт”, резигнирано каже Краус и наставља:

“Ако Хрватска већ сматра да треба подићи споменик жртвама Холокауста, ја сматрам да треба подићи споменик свим жртвама усташког терора у Хрватској. И Роми и Срби и Јевреји, већ годинама с управом Јасеновца водимо борбу око тамошњег постава који ни у којем случају не показује што је Јасеновац био и не ради основну ствар, а то је едукација. Јасеновац је један од 40 концентрацијских логора који су постојали у НДХ. Власт као да жели сакрити страхоте које су тамо рађене.”

У позадини Краусова незадовољства лежи чињеница да је Град Загреб на иницијативу предсједнице Колинде Грабар-Китаровић одлучио направити споменик за шест и пол милиона жртава Холокауста и расписао и провео натјечај за његово идејно рјешење, а да Јеврејска заједница уопште није била у то укључена, што сматрају јединственим случајем у свијету. Јеврејска заједница децидирано је тражила да се умјесто споменика за шест и пол милиона Јевреја страдалих у Холокаусту, какав је 2005. године подигнут у Берлину, гдје му је и мјесто, подигне споменик за припаднике јеврејске заједнице у Хрватској, од којих је 80 посто убијено од усташке НДХ, и то само зато што су били Јевреји. Сматрају да се тако истина о страдањима ставља под тепих, увијек се говори о жртвама фашизма и избјегава рећи да су то жртве усташког режима.

Зато је Краусу тешко с одушевљењем гледати на пројекте Града.

Узрок усташизације

Није му спорно што пројект музеја води мало удружење него то да их “стављају пред готов чин и накнадно траже од њих подршку”. Подржава првобитну идеју оснивања Музеја толеранције: “С тиме се слажем јер нам то болно недостаје: толеранција, дијалог.” Сматра како је основни узрок свега што нам се догађа едукација.

“Увјерен сам да је тренд усташизације Хрватске резултат лоше едукације. Генерација која је 90-их кренула у школу, а данас су то зрели људи средњих година, не зна неке основне чињенице о НДХ, расним законима, логорима и почињеним злочинима. Не знају да је у Јасеновцу владао закон каме, маља и пиштоља у потиљак. У школским се књигама о томе не говори. Говори се неријетко управо супротно: да је НДХ била израз жеље за самосталном хрватском државом, а што се та жеља остваривала злочинима и расним законима, о томе им нитко ништа не говори”, додаје Краус који каже да би се одазвао позиву Наташе Поповић:

“Дискутирати можемо, али не желим судјеловати у лицемјерју. Најгоре је да се нас ништа не пита, све су то приватни послови, резервације за некога тко ће бити кустос, градитељ. Опростите, али господин Лустиг не представља јеврејску заједницу, него самога себе, то што он ради, нашој заједници није на корист.”

Непосредно прије закључења овог броја Глобуса одржан је састанак са Зораном Пусићем, Сањом Зоричић Табаковић и Огњеном Краусом у име ЖОЗ-а, представницом Српског народног вијећа Анетом Лалић и Еугеном Јаковчићем у име Доцументе. Због приговора на име музеја закључено је да ће се користити само назив Музеј. “Пусић је похвалио пројект”, тврди Наташа Поповић, “и жели да успије, а не да се искористи за гурање под тепих важних ствари. ЖОЗ је образложио став да подржава Центар толеранције, али никако Музеј Холокауста. Један је од приједлога да се музеј зове Музеј жртава НДХ, с чиме сам се сложила, али ме Краус упозорио да то сигурно неће успјети.”

Аутор: Жељка Годеч

Извор: jutarnji.hr / Globus

Везане вијести:

Сервира ли Бранко Лустиг под толеранцијом лицемјерје …

Како даље на одабраним локацијама на Голом отоку, Гргуру …

Холокаустом против Јасеновца | Јадовно 1941.