Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Кажу да слика говори више од хиљаду речи. Неопходно је само бити сигуран да тај говор слика и симбола добро разумемо, јер и са разумевањем речи и говора имамо често доста потешкоћа. Каткад посумњамо у сопствени резон, али нам ауторитет говорника тада може помоћи да схватимо поруку изговореног на прави начин или да изговорено једноставно прихватимо као истину. Зашто то у обраћањима и целокупном деловању владике славонског Јована (Ћулибрка) редовно изостаје?
Да ли је преосвећени владика коначно изгубио сав ауторитет над просечним, здравомислећим српским православним хришћанином? Да ли је могуће да владика Јован уопште представља икакав ауторитет, самим тим и духовни или интелектуални, образованом и у Светосављу утемељеном православном хришћанину, кад је свако његово излагање бесмислен бућкуриш најразличитијих ствари, појмова и чињеница, од којих су оне које би заиста требало да су битне, често само полуистине, или чак потпуне неистине, при том још и насилно повезане са мноштвом ефемерних, са есхатолошке тачке гледишта потпуно безначајних појава?
Преосвећени је у јулу говорио на 4. међународној духовној академији „Св. Јевстатије Превлачки“, потпуно очекивано и разумљиво обојеном сећањем на лик и дело блаженопочившег митрополита Амфилохија. Владика Јован је након свега десетак реченица и једва осам минута свог излагања стигао до њему суштинске теме – рокенрола. Да не буде забуне, рокенрол има своје место у култури, социологији, психологији, психијатрији и још неким наукама, али је његово насилно умрежавање у и са хришћанством напросто дегутантно за просечног српског православног хришћанина.
Тврди, дакле, владика Јован, да је рокенрол утемељен на Библији. А није. Рокенрол својим ритмовима, између осталог, сеже дубоко у поробљену Африку, хармонијом можда понајвише у римокатоличку Ирску, а формом у протестантску, англосаксонску црквену песму – химну, односно њен облик строфа-рефрен-строфа, тако препознатљив у пионирском рокенрол опусу Битлса, које је преосвећени поменуо. Добри момци у оделима, краватама и угланцаним ципелама, касније „чупавци“, из пристојног ливерпулског комшилука радничке класе са претензијама ка нижој средњој класи, уобличили су на свој начин оно што су од малих ногу најбоље знали – певање црквених песама сваке недеље у Англиканској цркви. Кроз форму у којој су идентитетски утемељени, изразили су све што их је мучило – проблеме адолесценције, љубав и друго. Препознатљиви темељи су се назирали и касније, кад су се формом и темама својих песама Битлси од њих, а и од Библије (на којој тешко да су икада били истински утемељени) удаљили.
Строфична форма је и одлика народног стваралаштва широм света и у самој форми не постоји ништа спорно. Међутим, строфичност није одлика изворне хришћанске химнографије. У свом, дакле, изворном, грчком облику, хришћанска химнографија има риму и метар, али не и поменуту строфичну форму. Свако ко се труди да сазна и научи нешто из богатог српског црквеног појања зна да је хришћанска химнографија непромењива у погледу значења и смисла. Њена сврха је да сведочи Истину и слави Господа, како на небу, тако и на земљи. Све остало је мање битно – и форма, и рима, и метар. Доказ за то је и превод грчких извора на црквенословенски, па и на модеран српски, где се потпуно одустало од риме да би се сачувало значење. Смисао, истинитост онога што се пева је ствар догме. Стога је бесмислено тврдити да је рокенрол утемељен на Библији, било по форми, било по значењу песама, кад он садржи доминантне елементе паганског и етно наслеђа. Садржи и елементе римокатоличког и протестантског, при чему би се с хришћанске тачке гледишта, тек уз снисхођење и велике уступке могла успоставити веза са библијским наслеђем, али то је тек тема за себе.
На почетку излагања, преосвећени владика славонски даје један лични осврт на срамно бомбардовање СР Југославије 1999. године. Том приликом он помиње, али не именује неке личности које се „тада нису одазвале“ одређеним апелима и позивима с Косова од стране митрополита Амфилохија, а како каже владика, „нису били у војсци, знамо, тражили смо их… нико није био мобилисан“. Сада су ти исти „велики борци за КиМ“, наводи владика Јован, и тиме је сваком просечном српском православном хришћанину и патриоти потпуно јасно на кога се ова констатација односи. Све изречено је веома спорно, и то са различитих аспеката.
Најпре, Владика, као јавна личност, налази за сходно да замера неким другим јавним личностима одређене акције и реакције, не наводећи имена, и у њиховом одсуству, а без икаквог појашњења њихових могућих разлога за такво деловање. Затим, владика нас уверава да те личности у том тренутку неодазивања нису имали никаква друга, а камоли преча посла, јер они (владика и још неки његови сарадници – који?) су то утврдили – на основу чега? Са чијом дозволом? Имали су благослов да проверавају војне спискове мобилисаних лица? Занимљиво. И коначно, преосвећени нам саопштава да се сад они, тако недостојни, пројављују као „велики борци за Косово и Метохију“. Ако знамо на кога се изречено односи, а хришћанском патриотском блоку је то јасно, намеће се закључак да су ти људи, отприлике истих годишта као и сам владика, људи од интегритета, знања, искрене вере и прецизно дефинисаног идентитета за којима остаје светао и јасан траг чија је једна од манифестација првокласан културни и научни рад на ком ће стасавати поколења.
Просечни српски православни хришћанин се сада већ налази у чуду. И сам је преживео падање НАТО бомби на главу, просипање осиромашеног уранијума најпре по Републици Српској, затим и по Југославији, отимање дела Херцеговине, светог Саве дедовине, одувек српске Далмације и Славоније, о Крајини не сме ни да прича, гледао је како му наживо одсецају Косово, бездушно, безочно и наочиглед света и међународног права. Сведок је свега и свестан свих својих заблуда, пораза и грешака. И пита се да ли то преосвећени владика клевеће? Где су и ко су ти људи, зашто их помиње у њиховом одсуству и још их и не именује? Није ли то у најмању руку непристојно? Зар није боље постати борац за српско Косово и Метохију икада, макар се чинило и да је касно, него никада? Да ли је човекова прошлост, била она спорна или не из било ког разлога, једини, ако икакав предуслов за борбу за Косово и Метохију? Да ли владика има прошлост?
Просечан српски православни хришћанин, по природи логичар, не може а да снебивајући се и скривајући нелагоду, не постави једно просто питање – а где сте Ви, преосвећени владико, били 1990. и 1991, као младић од 26 година, у пуној снази и са индексом Свеучилишта у Загребу? Неко мање добронамеран би могао помислити да је владика, тада Невен, побегао, сакрио се 1991. у манастир, подвизавајући се и лечећи од свог дотадашњег рокенрол живота пуног искушења и странпутица, све до 1993, када коначно бива замонашен. Те би странпутице, чини се просечном православном хришћанину, биле довољне да, по канонима, Невен постане и остане само и једино прост монах Јован. Или пак не?
И тако сопственим сумњама у себе и све око себе измучени српски православни хришћанин, светосавски разуман, правичан и логичан (шта ли ће му све те одлике, кад је, ето, у свог духовног вођу овако посумњао?!) доводи у питање лик и дело преосвећеног владике славонског, али и искрене намере како његовог монашког подвига, тако и духовног руковођења верних. Пита се, сироти Светосавац, да ли је могуће тако брзо, готово преко ноћи, а нашавши се као адолесцент на ивици грађанског рата, удостојити се такве Божије благодати и потпуно преобразити, одбацити свој рокенрол живот вођен аутентично, пуним плућима познаваоца и учесника свих доступних рокенрол прилика, и окренути се посту, молитви и покајању? Јер, какве нам то поруке и поуке преосвећени владика Јован данас даје?
Просечном српском православном хришћанину се уопште не допадају очигледне неистине у вези са омиљеном темом преосвећеног – рокенролом, па ни његовим виђењем музике уопште. Просечном Светосавцу је потпуно нејасно како се то деветнаестовековна бугарска редакција црквене песме, тзв. „Византија“ уопште примила у Јасеновцу, на пример (а и шире). Просечан Светосавац, потомак Јасеновачких новомученика, се уз назално појање монахиња обогаћено оријенталним украсима на које је просечно српско уво ненавикнуто, на самој Светој Литургији и надомак потрвених костију својих предака, осећа готово непријатно.
Сећа се просечни Светосавац, и да је јеромонах Јован стајао иза оног накарадног ЦД пројекта „Песме изнад Истока и Запада“, неописивог, музичко-православног извођачког ругла, слике и прилике хришћанства пропуштеног кроз призму рокенрола. Иако је идеја за овај франкенштајнски спој приписана митрополиту Амфилохију, онима који су га заиста познавали јасно је да то никако није могла бити његова идеја и просечан српски православни хришћанин се с пуним правом пита како је и са каквим објашњењима издејствован благослов. Пројекат је одавно пунолетан по источним стандардима, а безмало и по западним.
Симптоматично је да он у васколиком српству остаје јединствен, боље рећи усамљен покушај спајања неспојивог у домену духовног песништва и оног жанра популарне музике који је у својим девијацијама по питању песништва, обрађених тема, инспирација, узора, порука које носи и извођача, отишао најдаље, тачније најниже. Није познато да је пројекат наишао на ширу публику која га одобрава, а познаваоци прилика у свету те врсте музике тврде да те песме нико никада не изводи, чак ни они који су их изворно снимили. Није познато ни да постоји нека студија, осврт или анализа, музичка, духовна или социолошка, која би оправдала овакав спој и показала да је он квалитетан и погодан за, на пример, духовно утврђивање.
Најскорији у низу испада свих врста преосвећеног владике славонског је његов скок с падобраном од пре пар дана. Није први, али се многи Светосавци потајно надају да је свакако последњи. Никако због тога што преосвећеном желе нажао, напротив. Просечан српски православни хришћанин сматра егзибиционизам сваке врсте веома непримереним у својој Светосавској цркви. Иако је скок владике Јована изазвао одушевљење и аплауз неколицине присутних посматрача, иначе ходочасника великој српској светињи, Ђурђевим ступовима (вероватно због олакшања да је дотакао тло читав), многи су се питали да ли је овако театралан и драматичан долазак неопходан и оправдан, као и да ли је он уопште у духу православља.
Сироти Светосавац, ионако слуђиван и саплитан на сваком кораку већ деценијама, сада бива слуђен и од стране сопствених духовних вођа, покушавајући, очајан, да замисли свог првог архипастира, просветитеља, учитеља и Оца нације, светог Саву Немањића, у маслинасто зеленом падобранском оделу и гусарској марами, како намргођен, на први поглед чак и благо дезоријентисан, овердозиран адреналином и гужвајући падобран испод руке, улази међу збуњени народ у порти манастирске светиње. Да ли је такав, хормонски неизбалансиран, служио/саслуживао и Свету Литургију?!
С тугом и болом се да закључити да је тежиште интересовања једног српског владике, владике славонског Јована, у рокенролу и пратећим садржајима и јунацима истог, ако је судити по заступљености ове теме у његовим излагањима. Неко упућенији би могао претпоставити и да му је адреналин проузрокован бављењем екстремним спортом као што је скок с падобраном, замена за ко зна шта на шта је у свом рокерском животу навикао – осећај величине, осећај надмоћи, осећај важности, у детињству ускраћену пажњу.
Протежирање самообмане да је рокенрол носилац неке дубоке, универзалне истине, заборављајући при том, случајно или намерно, да суштински добронамерна и искрена енергија сваког младалачког бунта, па и рокенрола као једне његове манифестације, као и глорификовање носиоца рокенрола за које је познато како су живели и како умирали, па макар били и боготражитељи, недопустиво је за једно духовно лице. Природан и у основи здрав и покретачки дух младалачког бунта по правилу бива злоупотребљен и преусмерен на нешто сасвим друго и скоро увек деструктивно. Преосвећени владика би то морао да зна и да своје стадо, старо или младо, усмерава ка неким другим и другачијим пашњацима.
Преосвећени владика Јован би морао да буде способан да процени величину историјског тренутка у ком се налазимо. Сав његов наратив би сада, када нам је угрожена духовност, територијалност, останак и опстанак сваке врсте, неизоставно морао да буде усмерен ка очувању свега оног идентитетског и Светосавског што нас чини православним хришћанима и Србима. Кога је више брига за нови вал и наговештаје православља у популарној музици? То, како је проп’о рокенрол који је играла цела Југославија, може се објаснити само пропашћу државе која је, усуђује се пробуђени и освешћени Светосавац рећи, имала много специфичности, па и сопствену верзију рокенрола – рокенрол југословенског стила и искуства.
Да ли има икога ко се барем делимично сећа тог времена, а да му још увек није јасно да је заувек пропала СФРЈ држава, а самим тим и један од њених најдужих и најплодоноснијих пројеката („по плодовима њиховим познаћете их“!), пројекат са, очигледно, најдугорочнијим последицама, који бисмо могли назвати „Велика рокенрол превара у СФРЈ 1950-1990“?
И то није никакава, а камоли велика мудрост, преосвећени владико. Оволика заступљеност нечега што је, да будемо искрени до краја, припадало и припада субкултури, нарочито је непримерена једном српском православном епископу, потенцијалном наследнику Трона светог Саве.
Пита се, зато, светосавско сироче, док му је пред очима слика епископског спуштања из небеског плаветнила, а бивајући потпуно свестан да није у питању никакав лет, да ли је владика славонски Јован заиста одскочио, скочио или једноставно – пао.
Посматрач и активни учесник црквеног живота,
С. П. Христијан
Од истог аутора:
One Response
Mnogo si ti brate ljut i besan,deluješ kao opsednut Jovanom ,svaku reč meriš…
„Ne sudi,da ti se ne sudi“
Dušu svoju spašavaj,da bi i bližnjima pored tebe bilo bolje..Razumemo poentu,ali nije to baš tako crno ,Pobogu….očigledno imaš neki dublji razlog analiziranja Jovanovih reči i dela.Svako dobro Gospod dao.