Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Muke po Hristijanu II

Datum objave: utorak, 28 septembra, 2021
Veličina slova: A- A+
Kažu da slika govori više od hiljadu reči. Neophodno je samo biti siguran da taj govor slika i simbola dobro razumemo, jer i sa razumevanjem reči i govora imamo često dosta poteškoća. Katkad posumnjamo u sopstveni rezon, ali nam autoritet govornika tada može pomoći da shvatimo poruku izgovorenog na pravi način ili da izgovoreno jednostavno prihvatimo kao istinu. Zašto to u obraćanjima i celokupnom delovanju vladike slavonskog Jovana (Ćulibrka) redovno izostaje?
“U zadnja će vremena, kao opomena, umesto žaba, sa neba padati popovi.” Žan Bodrijar (preuzeto sa jedne internet grupe, jula 2021.)

Da li je preosvećeni vladika konačno izgubio sav autoritet nad prosečnim, zdravomislećim srpskim pravoslavnim hrišćaninom? Da li je moguće da vladika Jovan uopšte predstavlja ikakav autoritet, samim tim i duhovni ili intelektualni, obrazovanom i u Svetosavlju utemeljenom pravoslavnom hrišćaninu, kad je svako njegovo izlaganje besmislen bućkuriš najrazličitijih stvari, pojmova i činjenica, od kojih su one koje bi zaista trebalo da su bitne, često samo poluistine, ili čak potpune neistine, pri tom još i nasilno povezane sa mnoštvom efemernih, sa eshatološke tačke gledišta potpuno beznačajnih pojava?

Preosvećeni je u julu govorio na 4. međunarodnoj duhovnoj akademiji „Sv. Jevstatije Prevlački“, potpuno očekivano i razumljivo obojenom sećanjem na lik i delo blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija. Vladika Jovan je nakon svega desetak rečenica i jedva osam minuta svog izlaganja stigao do njemu suštinske teme – rokenrola. Da ne bude zabune, rokenrol ima svoje mesto u kulturi, sociologiji, psihologiji, psihijatriji i još nekim naukama, ali je njegovo nasilno umrežavanje u i sa hrišćanstvom naprosto degutantno za prosečnog srpskog pravoslavnog hrišćanina.

Tvrdi, dakle, vladika Jovan, da je rokenrol utemeljen na Bibliji. A nije. Rokenrol svojim ritmovima, između ostalog, seže duboko u porobljenu Afriku, harmonijom možda ponajviše u rimokatoličku Irsku, a formom u protestantsku, anglosaksonsku crkvenu pesmu – himnu, odnosno njen oblik strofa-refren-strofa, tako prepoznatljiv u pionirskom rokenrol opusu Bitlsa, koje je preosvećeni pomenuo. Dobri momci u odelima, kravatama i uglancanim cipelama, kasnije „čupavci“, iz pristojnog liverpulskog komšiluka radničke klase sa pretenzijama ka nižoj srednjoj klasi, uobličili su na svoj način ono što su od malih nogu najbolje znali – pevanje crkvenih pesama svake nedelje u Anglikanskoj crkvi. Kroz formu u kojoj su identitetski utemeljeni, izrazili su sve što ih je mučilo – probleme adolescencije, ljubav i drugo. Prepoznatljivi temelji su se nazirali i kasnije, kad su se formom i temama svojih pesama Bitlsi od njih, a i od Biblije (na kojoj teško da su ikada bili istinski utemeljeni) udaljili.

Strofična forma je i odlika narodnog stvaralaštva širom sveta i u samoj formi ne postoji ništa sporno. Međutim, strofičnost nije odlika izvorne hrišćanske himnografije. U svom, dakle, izvornom, grčkom obliku, hrišćanska himnografija ima rimu i metar, ali ne i pomenutu strofičnu formu. Svako ko se trudi da sazna i nauči nešto iz bogatog srpskog crkvenog pojanja zna da je hrišćanska himnografija nepromenjiva u pogledu značenja i smisla. Njena svrha je da svedoči Istinu i slavi Gospoda, kako na nebu, tako i na zemlji. Sve ostalo je manje bitno – i forma, i rima, i metar. Dokaz za to je i prevod grčkih izvora na crkvenoslovenski, pa i na moderan srpski, gde se potpuno odustalo od rime da bi se sačuvalo značenje. Smisao, istinitost onoga što se peva je stvar dogme. Stoga je besmisleno tvrditi da je rokenrol utemeljen na Bibliji, bilo po formi, bilo po značenju pesama, kad on sadrži dominantne elemente paganskog i etno nasleđa. Sadrži i elemente rimokatoličkog i protestantskog, pri čemu bi se s hrišćanske tačke gledišta, tek uz snishođenje i velike ustupke mogla uspostaviti veza sa biblijskim nasleđem, ali to je tek tema za sebe.

Na početku izlaganja, preosvećeni vladika slavonski daje jedan lični osvrt na sramno bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine. Tom prilikom on pominje, ali ne imenuje neke ličnosti koje se „tada nisu odazvale“ određenim apelima i pozivima s Kosova od strane mitropolita Amfilohija, a kako kaže vladika, „nisu bili u vojsci, znamo, tražili smo ih… niko nije bio mobilisan“. Sada su ti isti „veliki borci za KiM“, navodi vladika Jovan, i time je svakom prosečnom srpskom pravoslavnom hrišćaninu i patrioti potpuno jasno na koga se ova konstatacija odnosi. Sve izrečeno je veoma sporno, i to sa različitih aspekata.

Najpre, Vladika, kao javna ličnost, nalazi za shodno da zamera nekim drugim javnim ličnostima određene akcije i reakcije, ne navodeći imena, i u njihovom odsustvu, a bez ikakvog pojašnjenja njihovih mogućih razloga za takvo delovanje. Zatim, vladika nas uverava da te ličnosti u tom trenutku neodazivanja nisu imali nikakva druga, a kamoli preča posla, jer oni (vladika i još neki njegovi saradnici – koji?) su to utvrdili – na osnovu čega? Sa čijom dozvolom? Imali su blagoslov da proveravaju vojne spiskove mobilisanih lica? Zanimljivo. I konačno, preosvećeni nam saopštava da se sad oni, tako nedostojni, projavljuju kao „veliki borci za Kosovo i Metohiju“. Ako znamo na koga se izrečeno odnosi, a hrišćanskom patriotskom bloku je to jasno, nameće se zaključak da su ti ljudi, otprilike istih godišta kao i sam vladika, ljudi od integriteta, znanja, iskrene vere i precizno definisanog identiteta za kojima ostaje svetao i jasan trag čija je jedna od manifestacija prvoklasan kulturni i naučni rad na kom će stasavati pokolenja.

Prosečni srpski pravoslavni hrišćanin se sada već nalazi u čudu. I sam je preživeo padanje NATO bombi na glavu, prosipanje osiromašenog uranijuma najpre po Republici Srpskoj, zatim i po Jugoslaviji, otimanje dela Hercegovine, svetog Save dedovine, oduvek srpske Dalmacije i Slavonije, o Krajini ne sme ni da priča, gledao je kako mu naživo odsecaju Kosovo, bezdušno, bezočno i naočigled sveta i međunarodnog prava. Svedok je svega i svestan svih svojih zabluda, poraza i grešaka. I pita se da li to preosvećeni vladika kleveće? Gde su i ko su ti ljudi, zašto ih pominje u njihovom odsustvu i još ih i ne imenuje? Nije li to u najmanju ruku nepristojno? Zar nije bolje postati borac za srpsko Kosovo i Metohiju ikada, makar se činilo i da je kasno, nego nikada? Da li je čovekova prošlost, bila ona sporna ili ne iz bilo kog razloga, jedini, ako ikakav preduslov za borbu za Kosovo i Metohiju? Da li vladika ima prošlost?

Prosečan srpski pravoslavni hrišćanin, po prirodi logičar, ne može a da snebivajući se i skrivajući nelagodu, ne postavi jedno prosto pitanje – a gde ste Vi, preosvećeni vladiko, bili 1990. i 1991, kao mladić od 26 godina, u punoj snazi i sa indeksom Sveučilišta u Zagrebu? Neko manje dobronameran bi mogao pomisliti da je vladika, tada Neven, pobegao, sakrio se 1991. u manastir, podvizavajući se i lečeći od svog dotadašnjeg rokenrol života punog iskušenja i stranputica, sve do 1993, kada konačno biva zamonašen. Te bi stranputice, čini se prosečnom pravoslavnom hrišćaninu, bile dovoljne da, po kanonima, Neven postane i ostane samo i jedino prost monah Jovan. Ili pak ne?

I tako sopstvenim sumnjama u sebe i sve oko sebe izmučeni srpski pravoslavni hrišćanin, svetosavski razuman, pravičan i logičan (šta li će mu sve te odlike, kad je, eto, u svog duhovnog vođu ovako posumnjao?!) dovodi u pitanje lik i delo preosvećenog vladike slavonskog, ali i iskrene namere kako njegovog monaškog podviga, tako i duhovnog rukovođenja vernih. Pita se, siroti Svetosavac, da li je moguće tako brzo, gotovo preko noći, a našavši se kao adolescent na ivici građanskog rata, udostojiti se takve Božije blagodati i potpuno preobraziti, odbaciti svoj rokenrol život vođen autentično, punim plućima poznavaoca i učesnika svih dostupnih rokenrol prilika, i okrenuti se postu, molitvi i pokajanju? Jer, kakve nam to poruke i pouke preosvećeni vladika Jovan danas daje?

Prosečnom srpskom pravoslavnom hrišćaninu se uopšte ne dopadaju očigledne neistine u vezi sa omiljenom temom preosvećenog – rokenrolom, pa ni njegovim viđenjem muzike uopšte. Prosečnom Svetosavcu je potpuno nejasno kako se to devetnaestovekovna bugarska redakcija crkvene pesme, tzv. „Vizantija“ uopšte primila u Jasenovcu, na primer (a i šire). Prosečan Svetosavac, potomak Jasenovačkih novomučenika, se uz nazalno pojanje monahinja obogaćeno orijentalnim ukrasima na koje je prosečno srpsko uvo nenaviknuto, na samoj Svetoj Liturgiji i nadomak potrvenih kostiju svojih predaka, oseća gotovo neprijatno.

Seća se prosečni Svetosavac, i da je jeromonah Jovan stajao iza onog nakaradnog CD projekta „Pesme iznad Istoka i Zapada“, neopisivog, muzičko-pravoslavnog izvođačkog rugla, slike i prilike hrišćanstva propuštenog kroz prizmu rokenrola. Iako je ideja za ovaj frankenštajnski spoj pripisana mitropolitu Amfilohiju, onima koji su ga zaista poznavali jasno je da to nikako nije mogla biti njegova ideja i prosečan srpski pravoslavni hrišćanin se s punim pravom pita kako je i sa kakvim objašnjenjima izdejstvovan blagoslov. Projekat je odavno punoletan po istočnim standardima, a bezmalo i po zapadnim.

Simptomatično je da on u vaskolikom srpstvu ostaje jedinstven, bolje reći usamljen pokušaj spajanja nespojivog u domenu duhovnog pesništva i onog žanra popularne muzike koji je u svojim devijacijama po pitanju pesništva, obrađenih tema, inspiracija, uzora, poruka koje nosi i izvođača, otišao najdalje, tačnije najniže. Nije poznato da je projekat naišao na širu publiku koja ga odobrava, a poznavaoci prilika u svetu te vrste muzike tvrde da te pesme niko nikada ne izvodi, čak ni oni koji su ih izvorno snimili. Nije poznato ni da postoji neka studija, osvrt ili analiza, muzička, duhovna ili sociološka, koja bi opravdala ovakav spoj i pokazala da je on kvalitetan i pogodan za, na primer, duhovno utvrđivanje.

Najskoriji u nizu ispada svih vrsta preosvećenog vladike slavonskog je njegov skok s padobranom od pre par dana. Nije prvi, ali se mnogi Svetosavci potajno nadaju da je svakako poslednji. Nikako zbog toga što preosvećenom žele nažao, naprotiv. Prosečan srpski pravoslavni hrišćanin smatra egzibicionizam svake vrste veoma neprimerenim u svojoj Svetosavskoj crkvi. Iako je skok vladike Jovana izazvao oduševljenje i aplauz nekolicine prisutnih posmatrača, inače hodočasnika velikoj srpskoj svetinji, Đurđevim stupovima (verovatno zbog olakšanja da je dotakao tlo čitav), mnogi su se pitali da li je ovako teatralan i dramatičan dolazak neophodan i opravdan, kao i da li je on uopšte u duhu pravoslavlja.

Siroti Svetosavac, ionako sluđivan i saplitan na svakom koraku već decenijama, sada biva sluđen i od strane sopstvenih duhovnih vođa, pokušavajući, očajan, da zamisli svog prvog arhipastira, prosvetitelja, učitelja i Oca nacije, svetog Savu Nemanjića, u maslinasto zelenom padobranskom odelu i gusarskoj marami, kako namrgođen, na prvi pogled čak i blago dezorijentisan, overdoziran adrenalinom i gužvajući padobran ispod ruke, ulazi među zbunjeni narod u porti manastirske svetinje. Da li je takav, hormonski neizbalansiran, služio/sasluživao i Svetu Liturgiju?!

S tugom i bolom se da zaključiti da je težište interesovanja jednog srpskog vladike, vladike slavonskog Jovana, u rokenrolu i pratećim sadržajima i junacima istog, ako je suditi po zastupljenosti ove teme u njegovim izlaganjima. Neko upućeniji bi mogao pretpostaviti i da mu je adrenalin prouzrokovan bavljenjem ekstremnim sportom kao što je skok s padobranom, zamena za ko zna šta na šta je u svom rokerskom životu navikao – osećaj veličine, osećaj nadmoći, osećaj važnosti, u detinjstvu uskraćenu pažnju.

Protežiranje samoobmane da je rokenrol nosilac neke duboke, univerzalne istine, zaboravljajući pri tom, slučajno ili namerno, da suštinski dobronamerna i iskrena energija svakog mladalačkog bunta, pa i rokenrola kao jedne njegove manifestacije, kao i glorifikovanje nosioca rokenrola za koje je poznato kako su živeli i kako umirali, pa makar bili i bogotražitelji, nedopustivo je za jedno duhovno lice. Prirodan i u osnovi zdrav i pokretački duh mladalačkog bunta po pravilu biva zloupotrebljen i preusmeren na nešto sasvim drugo i skoro uvek destruktivno. Preosvećeni vladika bi to morao da zna i da svoje stado, staro ili mlado, usmerava ka nekim drugim i drugačijim pašnjacima.

Preosvećeni vladika Jovan bi morao da bude sposoban da proceni veličinu istorijskog trenutka u kom se nalazimo. Sav njegov narativ bi sada, kada nam je ugrožena duhovnost, teritorijalnost, ostanak i opstanak svake vrste, neizostavno morao da bude usmeren ka očuvanju svega onog identitetskog i Svetosavskog što nas čini pravoslavnim hrišćanima i Srbima. Koga je više briga za novi val i nagoveštaje pravoslavlja u popularnoj muzici? To, kako je prop’o rokenrol koji je igrala cela Jugoslavija, može se objasniti samo propašću države koja je, usuđuje se probuđeni i osvešćeni Svetosavac reći, imala mnogo specifičnosti, pa i sopstvenu verziju rokenrola – rokenrol jugoslovenskog stila i iskustva.

Da li ima ikoga ko se barem delimično seća tog vremena, a da mu još uvek nije jasno da je zauvek propala SFRJ država, a samim tim i jedan od njenih najdužih i najplodonosnijih projekata („po plodovima njihovim poznaćete ih“!), projekat sa, očigledno, najdugoročnijim posledicama, koji bismo mogli nazvati „Velika rokenrol prevara u SFRJ 1950-1990“?

I to nije nikakava, a kamoli velika mudrost, preosvećeni vladiko. Ovolika zastupljenost nečega što je, da budemo iskreni do kraja, pripadalo i pripada subkulturi, naročito je neprimerena jednom srpskom pravoslavnom episkopu, potencijalnom nasledniku Trona svetog Save.

Pita se, zato, svetosavsko siroče, dok mu je pred očima slika episkopskog spuštanja iz nebeskog plavetnila, a bivajući potpuno svestan da nije u pitanju nikakav let, da li je vladika slavonski Jovan zaista odskočio, skočio ili jednostavno – pao.

Posmatrač i aktivni učesnik crkvenog života,

S. P. Hristijan


Od istog autora:

Muke po Hristijanu

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Jedan odgovor na „Muke po Hristijanu II“

Grgur kaže:

Mnogo si ti brate ljut i besan,deluješ kao opsednut Jovanom ,svaku reč meriš…
“Ne sudi,da ti se ne sudi”
Dušu svoju spašavaj,da bi i bližnjima pored tebe bilo bolje..Razumemo poentu,ali nije to baš tako crno ,Pobogu….očigledno imaš neki dublji razlog analiziranja Jovanovih reči i dela.Svako dobro Gospod dao.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top