Mučno nicanje Kamenog cveta

Deceniju i po posle rata Jasenovac je bio poslednje stratište u Evropi koje još nije bilo ni označeno a kamoli spomenički obeleženo što je izazivalo frustraciju rodbine stradalih i negodovanje dela partizanskih boraca.

„Pitanje obeležavanja jasenovačkog logora uništenja, negde na prelazu iz pedesetih u šezdesete godine, postalo je najednom prilično vruće. Padalo je u oči da je Jasenovac verovatno poslednje stratište u Evropi koje još nije bilo ni označeno, a kamoli spomenički obeleženo. Štaviše, tragovi su bili skoro sasvim zatrveni… Šikara je uveliko bila preuzela vlast nad prostorima nekadašnjeg logora, pa se polako pretvarala u neku vrstu prašume na podvodnom tlu.”

To je rezime stanja ovog krvničkog logorskog kompleksa petnaestak godina posle Drugog svetskog rata iz pera arhitekte Bogdana Bogdanovića, autora jasenovačkog spomenika. U svojoj memoarskoj knjizi „Ukleti neimar”, objavljenoj 2011. godine, on opisuje zamršene okolnosti nastajanja Kamenog cveta s nizom intrigantnih epizoda.

Tako Bogdanović navodi da su okolni seljaci iz logorskih građevina „hladnokrvno raznosili” što se  moglo razneti – ciglu, drvenu građu, metalne delove, ostatke peći „za pečenje cigle i spaljivanje zatvorenika”. Nezamislivo je da je u to vreme, takvo, sablažnjivo čerupanje mesta megazločina moglo da se odvija bez nezvanične, prećutne dozvole vlasti. U jednom televizijskom formatu s visokim rejtingom saopšteno je da su seljaci „poticani od vlasti” da rasturaju zgrade i odnose opeku (BK TV, „Klopka”, 25. 1. 2006).

Dirigovani zaborav jasenovačkog pakla izazivao je užasavanja i frustracije rodbine stradalih, kao i negodovanje nekadašnjih partizanskih boraca koji su na svoju ruku počeli da prekopavaju teren u stratištu Donja Gradina, s južne strane Save. Ali, nametnuti muk imao je i spoljnopolitičke reference:

– Oklevalo se da se stvarno kaže i faktografski dokaže šta je Jasenovac bio. Infantilni pokušaj da se koncloger pribroji zločinima hitlerovaca (šifra „zločini okupatora i njihovih saradnika” bila je više no omiljena) nije bio preterano vispren, jer Hrvatska nije bila okupirana, pa su slične formulacije nailazile na otpor i proteste ne samo Srba i Jevreja, no i nemačkih antifašista koji su gorko podsećali da nemački narod ima dosta domaćeg putera na glavi, pa mu nije potrebno još malo i tuđe nacionalne sramote, piše Bogdanović.

Pre prijema u Užičkoj, 1961. godine, gde je Bogdanović predsedniku Jugoslavije trebalo da objasni ideju spomenika, gardisti su pokupili nacrte i figurine sa stola u ateljeu, pred asistentima, dok je Bogdanović bio odsutan. Konspirativna, vojnička, hladna atmosfera vladala je tokom umetnikovog izlaganja. Samo rukovanje s Titom Bogdanoviću nije bio prijatan deo tretmana: „Ja sam se rukovao s njim; on sa mnom takoreći nije. Kad mi je vrlo neodređeno pružena bela, meka, hladna ruka, dohvatio sam je s nelagodom kao da mi je neko poturio zaklano, vlažno pile.”

Bogdanović je zatražio i dobio još godinu dana pre konačne prezentacije ideje.

Tito se svojom „zverskom intuicijom” (Bogdanović) lakonski nosio sa pritiscima. On i „familija” (predsednici republika i najvažniji ministri), slušali su 1962. u zgradi SIV-a završni idejno-tehnički ekspoze tada mladog arhitekte „zabrinuti, pomalo i uspaničeni, a možda i solidno zavađeni”. To se uklapalo u „napregnutu, prigušeno histeričnu atmosferu” za vreme višegodišnje pripreme i gradnje spomenika.

Gledajući maketu spomeničkog kompleksa i opipavajući eksere sa širokom glavom koji su označavali drveće, maršal je rekao: „Gle, čavli umjesto šume… kolosalno”. Na stanovito zanovetanje hrvatskog predsednika Vladimira Bakarića uzvratio mu je, dovoljno glasno da ga svi čuju: „Pa zašto da ne, moderno je, ali meni se to sviđa”. Ironija je bila u činjenici da se drug Tito, nekoliko meseci ranije, u „čuvenom” govoru u Splitu, gadno okomio na „modernizam” u jugoslovenskoj umetnosti.

Modernističko rešenje, skulpturalna apstrakcija i za ogromnu većinu posmatrača teško uhvatljive simboličke finese bile su za titoističku elitu idealni izlaz iz nedoumica, po oba ključna rezona, unutrašnjopolitičkom i spoljnopropagandnom..

Apstraktna spomenička forma je svojim neprozirnim simboličkim velovima izbegavala jasnu identifikaciju zločinaca i žrtava, ostavljajući neokrnjen kanon „bratstva i jedinstva”. Istovremeno, spoljnopolitički učinak, vođen agitpropovskim instinktom, bio je čist bonus, kao, za zapadnjački ukus, poželjni otklon od socrealističkog, doslovnog figuralnog pristupa.

Ali. i takvo rešenje je bilo u igri. Bogdanović to potvrđuje uz jednu, teško pojmljivu opasku, naročito za rodbinu i potomke žrtava: „Činjenica je da su pored mog predloga postojala još dva projekta vrlo uglednih hrvatskih skulptora, u ono vreme figuralaca ’par ekselans’, koji su drastično podsećali na užase zločina: autori su, u najplemenitijoj nameri, i nehotično podilazili srpskoj nekrofiliji.” (!!!)

Bogdanović je, zbog grobnih spomeničkih kreacija u Sremskoj Mitrovici (tumuli) i Prilepu (kenotafi)  već bio uočen u italijanskoj stručnoj kritici kojoj su bili zanimljivi njegovi „horski spomenici”, a novinski naslovi („Titova lekcija Hruščovu“) upućivali su na ishodišta komplimenata. Dalje, teško da je slučajno u maestrov atelje, dok su trajali njegovi opiti, banuo „oduševljeni” Žan-Pol Sartr, iako su ga doveli „jedan pesnik i jedan nacvrckani kritičar”, prijatelji arhitekte.

Izvor: POLITIKA