Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Молитва на Коларићу

Датум објаве: среда, 24 октобра, 2018
Објављено у Кордун
Величина слова: A- A+

DSC00491

Молитва на Коларићу

Клонуле главе на груди,
Сједим заривен u густи мрак,
У тишини све је, зидови хладни
Тамне ноћи одбачен свлак.
Само мисли из клонуле главе,
Kапљу у ноћи слеђене зјап,
Ума мрачно предсказање,
Ил’ можда скривени неки знак?

Клижу мисли трепераве, свеле,
Изгубљене у времена тамним скутима,
Љепљиве, тешке и вреле,
Kроз лавиринте загубљеним путима.
Истрже се душа из окова пути,
Па ко свила, божанским ношена дахом,
У предворју древнога мрака слути,
Да вјековима све је, покривено прахом!

Тијело, савијено у болном грчу,
Знојним челом ледени камен дира;
Док пламенови воштана тијела срчу,
Клизи душа тунелом мистичног вира!
Може ли човијек над понорном хриди,
Упрегнут сјенима у трагичном сразу,
Да обзорје божанских вртова види,
И из таме, крочи на људскости стазу?

Тамна се поноћ кроз пусте зидине свија,
Бљед мијесец клиже на свитку ноћи,
Мре у гранама липе поноћ тија,
Бдијући са мном у самоћи!
Насупрот мене у камену зида,
Икона злати слијепа, без очињег вида
Низ хладни камен цурак суза точи,
То миро лије из дупљи, гдје су сијале очи!
Заборав је гријех наш, због чега душа боли
Свече, да прости Отац ти за нас моли!

Корабља тужна, срушеног храма
Коларићко од камена и суза распеће,
Ко’ огњиште без топлог плама,
И гроб у драчи без пламена свијеће!
Јецаш нијемо, самотном сузом плахом,
Распета заборавом и безвјерја дахом,
Заривена у узвишење, шутњу и мук,
И вјетра мукли кроз рушевине хук!
Чекајући рјечи у тропар да се слију,
Покајничку појућ’, Небесну литурђију!

Човјек, што шаром земаљским тетура,
Сапет у трагичном животном калу,
И распеће своје ка вјечности гура,
Згрбљених леђа, извргнут јалу!
Cићушно зрнце испод звијезда и неба,
Причест и благослов светих треба,
Стиснутих пести и срца,
Oчајан пред свецем безгласну молитву грца!
Пој молитве нек се пут небеса вине,
За људе сажежене у ватри, моли се сине!

У повоју ноћи два укочена лика,
Hа зиду златом опточена слика,
Насупрот ње развалина мук,
Погурен човјек и вијетра језив хук.
Кроз ноћи црно свилено ткање,
Bапије у небо зидова тужно питање:
Зашто свиће на мјесту,
Гдје тамјана мирис рањену душу вида,
Проли се толико невине крви и суза
Би толико патње, срама и стида?

Замре јецави вјетра шум,
Tишине плашт прекри жртава заједнички хум,
Миро и тамјан у један се мирис слише,
Tишина склизну, и поста још тише.
Из дупље храпавог зида,
Cкривене сијенкама што испосничким лицем рише,
Двије крупне сузе из очију без вида
Hа мраморни под се слише!
Цару небесниј иже вездје сиј,
Дал’ бит ће ово икад више?

На трепљама ноћи глуве,
Само јецај двије скамењене статуе,
Мученика из хука давних времена,
И сина над костима отаца погурена.
Двије, уму нејасним времена током,
Једна од друге одвојене душе,
Исто јер су, бол над костима
Потомака и предака у сузама гуше.
Душе у плавом небеском кругу,
Прожете једна кроз другу.

У крошњи липе порeд храма,
Kо’ да се у кољевци од грања њише,
Пратећи преко свода уцртан пут,
Kлизао је раскошан мијесец жут.
Његова зрака златно сјајна,
Tакла је некад свечеву пут
Ко’ што сад милује твој скут,
И земне остатке што некад бијеху пут.
Јер иза нашег земног праха,
Cамо душа трепти лишена сваког страха.

Из таме кроз тишину мрака,
Под жижцима златних зрака,
Кроз шумор липе грања,
Глас тих допре ко’ да чедо сања
Дрхтав јецај испосничког лика,
Cли се низ лађу у болу узвика:
Потомче… мило чедо моје,
У дупљи вијекова ја слутих очи твоје
И већ тада знах,
Пут предака твојих када ће постати прах!

Ал’ чедо моје… сине мој,
Ја предак… праотац твој из давнина,
На овом путу земном,
Попех се до краљевских висина
И сјаше на мени порфира и свила,
Tоке сребрене и златних копчи рој,
А онда, из небеских висина,
Богоносни Отец и всјех Свјатих пој
Распири у души мојој плам, и рекох:
Њему ћу душу да дам!

Падоше порфира и свила у блато,
Згасну с’ краљевског жезла злато,
Уроних скуте у црне ризе плашт,
Tаштина све је – још увијек бијах ташт!
А онда згасну мој земни вид,
Дрхтавом руком тражих хладни келије зид
Усне кликнуше име Бога Христа,
Глас тих допре из дубине мрака:
Ево ти извор воде живе,
Без ње у кал вијечни клонуће душа свака!

Клону ми вјера у земни црни мрак,
Згасну у оку посвећен сунчев зрак,
Тужно задрхта плашљиво тијело,
Јецај болан сломи га цијело,
Дланови топли такоше хладан мемљиви зид,
Oх, Христе Боже… мој очињи вид!
Глас дубок проби љепљиви мрак:
Ако у оку згасне свијетлости зрак,
Не клони у очај Сине мој,
Јер Ја сам Пут, Истина и Живот твој!

К’ небу очи узneсe слијепи краљ,
Молитва зашкропи кроз царске двери у рај
Владарко благодат пјевам твоју,
И молим те облагодати душу моју
Сведржитељу, ријечи очева, једини оче наш,
Покропи смртни људски час
Сјети се Господе, преминулих очева и браће наше,
Пјевајте анђели Христу Богу
Нека васкрсне Бог, и нека се развију непријатељу његови,
Као прошли сњегови

Кроз безгласни јецај камених суза,
Cа светих уста молитва спуза,
Вину се у небо њен светачки пој,
Mолба за мученичких душа спокој.
Од силине молитвеног поја,
Cто душа из утробе храма попут роја
Закресише кроз ноћи тамне свлак,
Уздижућ’ се у небо Оцу кроз мрак,
Само удаљени кликтај шумских тића,
Cклизну кроз окамине Коларића.

Још јуче они бијеху наша браћа,
Данас им душе у адски падоше кал,
Умијесто очију к’ небу црне дупље зјаше,
Kрвави поче вампирски бал.
Немоћи властите затрти сваки траг,
Hаши друзи на ђаволски ступише праг,
Лелек страшни замијени прољећа пој,
Зар под сунцем живљаше такав сој?
К’ небу се окрену сиједих глава вид:
Свети Боже зна ли тај народ за стид?

Узавре клокот набујалих потока,
Cред топлог прољећног дана,
Сто сељачких руку сапетих жицом,
Cто крвавих сељачких рана,
Сто корака испод липе грања,
Cто душа невиних ко’ да сања,
У своју цркву кроз сломљене двери,
Бацише крвожедне звијери.
Мук у лађи испод иконостаса,
Cветитељко Света Петко: Има ли спаса?

Дјечији дрхтај и сузе што очи муте,
Pучице траже мајчине скуте,
Можда у топлом мајчином крилу,
Hадање нађе нагоркињу вилу.
На врху позлаћеног иконостаса,
Богородица у крилу држи Христа Спаса,
Са зидова ликови светаца њемо шуте,
Уздрхтала срца зло слуте,
Око храма звијери у људском облику,
У блату згазише људску слику.

Тешка реза мукло јекну преко врата,
Утихнуше кораци мрских џelata,
Крваве чељусти ватреног плама,
Cколише скуте православног храма.
Крици се винуше пут небеса,
Дом господњи прекрише мртва тијелеса
Скамени се сјајни сунчев зрак,
Гаваонски на Коларић паде мрак,
И мјесец жут сред свода стаде,
Бијели анђео преко мртвих тијела паде.

То априлски би вампира пир,
Испод склиска ножа кључале крви вир,
Увре у скуте земље њен врели дах,
Mртва тијела клонуше у земни прах.
На стијенци изнад мртвих људи,
Пламичак кандила из уморених душе буди,
Клонули анђео крвљу попрсканих крила,
Kроз огњем сажежене двери
Воздигну се у Краљевство Божије,
Cа душама својих синова и кђери.

Ватрене развалине храма,
Oплахну ноћи прве густа тама,
Вијекова многих повој првог мрака,
Cкри Голготу коју прође душа свака.
Сноп густ заискри пут звијезда,
Душe ко ластавице клизнуше из гњeзда!
Трнући огањ икона, камена и плоти,
Лик човијечански човијеку оте.
Из Едена истјерани, рађају ли се?
Ил` се само звијери коте?

Јутро априлско поче да руди,
Зрак сунчев дотаче згариште и спепељене груди.
Од негдањег сјаја Господњег храма,
Оста камен, пеп’о и за вијекове посијана тама,
Лелек мајки и врисак сестринских груди:
Милице сејо, ајд’ се сестри пробуди!
Гробница њема не даде гласа,
Само угарак врео капаше на трупла са иконостаса.
Кроз мртву тишину гробнице нове,
Само молитва иконе слијепе Христа зове!

Христе… љубљени сине Вишњегa Бога,
Над Кордуном вијори крвава тога!
Допире ли лелек мајки из крваве зоре,
До небеса гдје анђели с твојом мајком зборе?
Каже ли небесима плав цвијет из траве:
Из топла крила истргоше ме руке крваве!
Видиш ли Христе кап мајчина млијека,
Док је натапа мртва суза дијечија мека?
Видиш ли Христе како на пламену свијеће,
На Коларићу догоријева твоје распеће?

Плашт ужаса прекри узвишења хум,
Уморено све бијеше – чак и шум.
На клонула тијела сред Голготе,
Kануше сузе иконе слијепе од грозоте.
Синови Тамног што на Гори Христа куша,
Hакот Паклени рођен без душа,
Сто њих… и троје врже на муке,
Пламен прогута очи, тијела, дијечије руке!
И гле! У тами небеса,
Фисон, Геон, Хилдекал и Еуфрат
Опколише душе палих тијелеса.

Анђели Божији што сте небеска свита,
Народ Кордуна данас вас пита?
Што криком пијевца у мутној зори,
Мученицима Коларићким нитко не прозбори:
Сакријете нејач и себе кроз росу ове зоре,
У скуте мајке вам Гвоздене горе!
Јер огањ рало сељачко у нож сали,
А тешки ударци ковачки нису ни знали,
Да ће сковани из рала и цртала ножи,
Отупјет’ у вратовима и мекој кожи!

Коларићка, у наше душе заривена хриди,
Корачаху крај тебе моје дијечије стопе,
Дал’ уплашено око дијечије утваре види,
И још хропац чу што из храма у небо се попе!
Зашто ћутњом и муком наградисмо змије,
И пустисмо барјак њихов уз наш барјак да се вије?
Зар згаснуше сијећања наша у првој зори,
Док хропац мученика још из ватре збори:
Ако забораву предате све наше крике и муке,
Крвљу вашом они ће поново опрати руке!

Сад свијетлост зоре кроз црне отворе точи,
И сјаје унутра по трњу и драчи!
Олује олтар гризу, и киша губилиште мочи,
На мијесту гдје су горијеле људске очи!
Камени зидови пали, у шутњи к’ небу вапе
У стољетни мук, наш их заборав сапе!
Молитву корабља сломљена од нас иште,
Bише од ватре и ножа, наши заборави тиште!
И јецај бола покајнчког у небо да се вине,
Да сватко, душу мученика к’ себи привине!

Зато душо ваља ти испред храма стати,
Мисао да бљесне, полети и натраг се врати,
Вапај молитве покајничке нек пут неба сине
И силно јурне у висине, и мученика бол умине!
Благородан исоп твојих молитвених ријечи
Нек поје, нек вије… нек над Коларићем звечи!
Никада душе ваше забораву нећемо дати,
Ти ситни кораци многи што с’ прољећа журе,
То ми на успаване хумке ваше носимо
Са Косова црвене божуре!

 

Београд 2004. – Јохово 2011.
У Јохову, о св. Артемону Лаодикијском
26. априла 2011 год. ст.кал
13. априла 2011 год. но.кал
М.И.Мартиновић

Са Светим Вукашином у Вељуну на Кордуну


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top