Mita Stojšić: Sećanja o okupiranom gradu

Datum objave: utorak, 21 jula, 2020
Objavljeno u Srem, Stratišta NDH
Veličina slova: A- A+

Sećam se leševa na Savi. Bili su osakaćeni, obezglavljeni, često žicom vezani za stabla.

Dimitrije Mita Stojšić

Bilo je važno preživeti

Kada je 15. jula 1942. godine sa Šuljamačke glavice počela akcija za žito, u kojoj su partizani i meštani fruškogorskih sela popalili svoje oranice, već  uzavrela atmosfera na prostoru tadašnje „Hrvatske Mitrovice“ ulazila je u svoju kritičnu fazu. Ovoj akciji prethodio je cirkular koji je devetog jula 1942. izdao Okružni komitet KPJ, u kojem se između ostalog kaže:

Okupator uz pomoć svojih slugu sprema se da opljačka letinu za svoju gladnu, iznurenu vojsku i pozadinu, a naš narod da ostavi da gladuje. Ovo se mora na svaki način sprečiti. Protiv ove pljačke neprijatelja moramo podići sav naš naord. Pod parolom NI ZRNA ŽITA NEPRIJATELjU, treba podići sva naša sela u odbranu svoje mukom stečene letine. Ova borba treba da dobije opštenarodni karakter.

Partizani su Sremcima poručivali da će im ustaše svakako oteti letinu, čime će oni ostati gladni, ali će njihovi krvoloci biti siti i spremni za čišćenje Srema od Srba. U tom smislu, rukovodstvo Fruškogorskog i Podunavskog odreda smatralo je da je uništenje žita jedino rešenje, jer se samo tako i nerpijateljska strana može ostaviti bez preko potrebnih zaliha. Uz uništenje, partizani su savetovali Srbima da svoju letinu, tamo gde je to moguće, sklanjaju i čuvaju, poručujući da će na onim prostorima koji se oslanjaju na slobodnu teritoriju žetvu braniti i oružjem.

„Gde god je moguće, narod treba uz pomoć partizana da brani svoju letinu od pljačke, da je skriva na sve moguće načine. Ovo skrivanje treba da počne još dok se žito nalazi u snopovima.“

Tamo gde ovo nije moguće, savetovalo se spaljivanje letine, ali i druge mere kao što su likvidacije ustaških poverenika “koji su određeni kod svake vršilice ako oni ne dozvoljavaju narodu da skriva pšenicu; uništenje neprijateljskih vršilica i kosačica; paljenje pšenice koja se nalazi svežena u kamarama, ili ovršena u magacinima, a pšenicu koja se nalazi u krstinama ili na struku paliti.”

Suočene sa činjenicom da su protiv NDH ustali ne samo partizani, već čitav srpski narod Srema, okupacione vlasti rešile su da konačno reše pitanje pobune i to tako što će u potpunosti pacifikovati čitav prostor. Već krajem jula u Mitrovicu stiže i Đura Iser, domobranski general, zapovednik Drugog domobranskog zbora iz Slavonskog Broda. Čim se smestio u gradsku gostionicu, susreo se sa Petrom Gvozdićem, Zdravkom Ježićem i Ferdom Knezom sa kojima je „utanačio sve za zaštitu žetve“, a već početkom avgusta, dok su polja gorela, „Pavelić je na inicijativu šefa ustaške obaveštajne službe Eugena Kvaternika izdao otvorenu zapovest o osnivanju policijskog povereništva za područje velike župe Vuka, sa sedištem u Vukovaru, kome je na čelo postavljen Viktor Tomić, predratni terorista i Pavelićev pratilac. Ovom policijskom povereništvu podređen je sav policijski ičinovnički aparat i ustaške vojne jedinice u Sremu.“

Pečat mitrovačkog Poglavarstva sa potpisom Franje Brindla

Tomić je, stigavši u Vukovar sa već obrazovanom ekipom 8. VIII 1942. objavio početak svoga smišljenog delovanja potpisanim proglasom od 10. avgusta, koji glasi, u kojem poručuje da su za ono što sledi krivi partizani, te da je on “došao u ovu župu, da Vas oslobodim ovih zlikovaca”

Krajem avgusta, središte poverništva preneto je iz Vukovara u Sremsku Mitrovicu, a ubrzo potom, Andrija Artuković kao Ministar unutrašnjih poslova šalje izveštaj kotarskim vlasti:

„s područja Velike župe Vuka da se moraju pokoravati Višem redarstvenom povjereniku Tomiću i njegove zapovijedi izvršavati. Kotarski predstojnici svih kotareva Velike župe Vuka, svakodnevno su izvještavali VRP o događanjima na području svog kotara i to većinom brzoglasno, a koji puta i osobnm dolaskom u Mitrovicu. U tim izvještajima se obavještavalo o broju uhićenih tog dana kao i o eventualnim diverzijama na pojedinim komunikacijskim objektima i brojem ubijenih kao i broj uništenih vršalica i slučajeva paljenja žiti. Isti sadržaj imali su i izvještaji oružničkih krila koji su također bili upućivani pismenim putem, putem kurira.“

U hapšenjima su već od prvog dana aktivno učestvovali odredi policije, žandarmerije, ustaškog logora i tabora, uveliko je bila u toku. Biće to teški dani za Srem koji će tokom vrelog avgusta 1942. pretrpeti svoju prvu veliku kolektivnu golgotu. Među svedocima tih teških ratnih dana je i mitrovački doktor Dimitrije Stojšić. Njegova majka Draga i tetka Nada, streljane tokom avgusta u Dudiku, bile su među prvim mitrovačkim žrtvama Viktora Tomića.

Tek kasnije sam saznao gde je zapravo majka ubijena. Mislili smo dugo da je poslata u Jasenovac, ali sam na njeno ime naišao u jednoj knjizi o Dudiku. Bilo mi je teško, ali ujedno i drago jer sam konačno mogao da pronađem mesto na kojem počiva, kaže u razgovoru za „Sremske“ doktor Mita.

Kako je uopšte došlo do deportacije vaše majke?

Vi znate da je u to vreme u gradu već radio Preki pokretni sud. Teror je bio toliki da je otpor postao jedino sredstvo preživljavanja. Ustaške vlasti to nisu trpele, a kako nisu bile u stanju da se nose sa oružanim narodom na Fruškoj gori, to su svoje sumnje i bes iskaljivali na civilima. Tako je bilo i sa mojom majkom i tetkom.

Nikada nisam saznao šta je bio konkretan razlog, ali pretpostavljam da je sumnja na porodicu pala zato što je materin brat, moj ujak Đoka, kao predratni SKOJ-evac već po okupaciji prebegao u Mačvu i kasnije se tamo pridružio partizanima. U našoj kući je do rata jedno vreme stanovala čuvena partizanka Jovanka Gabošac, ona koja je pred streljanje u lice pljunula ustaškog oficira. Mislim da su ona i tetka Nada bile i školske drugarice. I to je sve. Moja majka i moj otac Milan nisu imali ništa sa Komunističkom partijom, a i da jesu, to još uvek nije razlog za likvidaciju.

Majka, tetka i ja smo uhapšeni, pošto se mati vratila iz Mačvanske Mitrovice, gde je otišla sa ocem da spremi naš prelazak. Kako to više nije bilo moguće, krenuli smo za Šid kod nekih rođaka, sa idejom da preko Berkasova dođemo do Neština, gde su živeli babini Tucići. Ondašnji zakoni NDH su nalagali da se gosti moraju prijavljivati, što su ti naši rođaci, verovatno iz straha, uradili. Čim su saznale da smo u Šidu, ustaške vlasti su nas pokupile i vratile za Mitrovicu.

Šta se potom desilo?

Standardna procedura kroz koju će, ispostaviće se, nešto kasnije, upravo zahvaljujući Viktoru Tomiću, proći mnogi Srbi Srema. Potrpali su nas u neki kamion i izručili nedaleko od porodične kuće na Žitnom trgu, tu gde je sada „Stoteks“, preko puta kuće Jevrema Vidića. Tu je bila i „Kustodija“ čuvena mučionica, a malo dalje je policija imala svoje kancelarije. E tu smo bili mi.

Flajšmanova kuća, meto buduće „Kustodije“, mučilišta Srba

Ne sećam se koliko dugo smo bili u tom isledničkom dvorištu, samo znam da je bilo mnogo ljudi. Jednog dana, na izlaz iz dvorišta doterani su kamioni i najavljen je transport.

Poseta nije bilo, ali je na dan transporta omogućeno rodbini da vidi svoje bližnje i da im eventualno da nešto za put. Tako je došla i moja baka Jovanka, materina majka. Posluživši se opštom zbrkom, uspela je da majci pruži neki zavežljaj hrane, a mene, onako malog, sakrije pod suknje i izvede napolje. Tada sam poslednji put video majku, a kasnije sam saznao da su i ona i tetka u avgustu streljane kraj Vukovara, u Dudiku, na samom početku akcije Viktora Tomića koja je i počela upravo kraj Vuke, a potom se prenela u Sremsku Mitrovicu, koliko mi je poznato, na inicijativu Nemaca koji su želeli da ovog ustaškog zlikovca sklone od očiju folksdojčerske javnosti. Tada je u Vukovaru bilo dosta Nemaca pa se smatralo da će postupanje Viktora Tomića uzburkati javnost i da će to doneti velike probleme i samim Nemcima, civilima i vlastima, što Eliker, Švaba i ban u Vukovaru, nisu želeli.

Šta je posle bilo?

Vi znate da je ubrzo Viktor Tomić stigao u Mitrovicu. Smestio se u Srpski dom, a njegova svita je bila i u „Zlatnom jelenu“, blizu porodične kuće. Na Žitnom trgu, koji je u „Hrvatskoj Mitrovici“ poneo ime Adolfa Hitlera, za nas nije bilo mesta. Prešao sam u Nisku ulicu, onu malu što vodi ka Savi iza današnjeg hotela „Sirmijum“. Tu je živela baka i tu ću ostati do kraja rata.

U „Zlatnom jelenu“ smestila se Ustaška nadzorna služba Viktora Tomića

Kako je tekao vaš život u „Hrvatskoj Mitrovici“?

Dečije. I teško. Otac je otišao, majka takođe, a ubrzo, na Preobraženje objavljen je i plakat koji se i danas čuva u Muzeju Srema u kojem stoji da je u grupi talaca, zbog odmazde, ubijen i Vasa Tucić, moj deda. Deda je radio kod „Mesarovića“ na Savi, bio je čuvar. Partizani su ubili neke ustaše, a pošto borcima nisu mogli ništa, oni su zašli po gradu i pokupili 50 ljudi. Strašna je to cifra, pedeset za pet.

Između ostalih, tada je ubijen i mitrovački hirurg dr Mane Budisavljević. Posle se saznalo da je za njegovu smrt odgovoran ustaša, Mitrovčanin dr Karlo Helbih, koji je baš tih dana došao iz Beočina nazad u grad i postao načelnik hirurgije. Tu su još bili i Stevan Bilić, stari Mitrovčanin koji je držao najstariju knjižaru u gradu, Milan i Vasa Bedričić iz Šećer sokaka, obični dobri ljudi i mnogi drugi. Kada se to desilo, bilo je još teže. Bili smo gladni, nije bilo novca, sklanjali smo se koliko smo mogli, izbegavajući da izlazimo mnogo iz ulice u kojoj smo živeli. Kada sam 1944. dospeo da idem u školu, baka je odila da me upiše uz komentar „nećeš ti ići u ustašku školu.“

Jedno vreme smo „na stanu“ imali nekog Džafera, koji je radio u policiji. Krajem rata, ona se rado upuštala u otvorene razgovore sa njim, poručivala mu da je “njegovo prošlo”. On nikada nije mnogo odgovarao, niti ju je prijavio. Zašto ni danas ne znam. Bilo je kod nas krajem rata i nekoliko lakše ranjenih Nemaca. Sećam se da je baka Jovanka te momke gledala kao svoje. Sa ustašama jeste bila žestoga, ali je te ranjenike gledala kao svoju decu, tim pre što se radilo o mladim vojnicima koji su mobilisali u tom poslednjem krugu. Kod nas je bio i Franc Pogelšek koji je proteran iz Slovenije. Sećam se da je bio visok, markantan, prijatan i divan čovek. On nam je koliko je mogao pomagao i ostali smo dobri, pa je baka i nakon rata odlazila kod njega u Sloveniju.

Sećam se i izvesnog „Brace“, Hrvata, koji je par meseci živeo kod nas. Bio je to jako dobar čovek, za koga ćemo tek kasnije saznati da je bio “čovek sa zadatkom”, ilegalac NOP-a. Bili su tu i Ulmeri, domaći Nemci, sa kojima su moji Tucići delili kuću. Do rata su bili dobri, išli jedni drugima na Božić, a onda se sve promenilo. Mladi Ulmeri su ušli u Hitler Jugend, stari su krenuli za njima i znam da su nas izbegavali. Dobri smo ostali sa komšijama Volerima, takođe Nemcima, koji nisu krenuli za Ulmerima.

Da li ste imali kontakt sa komšijskom, hrvatskom decom?

Ne. Nije bilo takvog druženja. Koliko nas je Srba bilo u „Niskoj“, toliko smo se družili. Igrali smo se, u skladu sa vremenom, rata, pa je tu bilo i zarobljavanja i mučenja. Tu su bili Kolibari, bila je jedna mađarska porodica, Volerovi i mi. Međutim, umeli smo da ratujemo sa susednom ulicom, sa one strane današnjeg „Sremovog“ igrališta, to je danas ulica Đure Jakšića. Ja ne znam i nikada nisam saznao da li su to bila hrvatska deca, tako da je moguće da je i bilo nekih kontakata, na daljinu. Mi iz ulice gotovo da nismo ni izlazili.

Slet hrvatske omladine

I sećam se leševa na Savi. Bili su osakaćeni, obezglavljeni, često žicom vezani za stabla… tada nisam znao, ali posle sam saznao da su to bili Srbi ubijeni u Jasenovcu.

Potom je došlo oslobođenje. Kako se sećate tih dana?

Znam jako dobro da je grad bio faktički pust. Nemci i ustaške jedinice su se povlačile, ali je bilo artiljerijskih bitaka, “na daljinu”, a sećam se i borbi u vazduhu. Kada su partizani ušli, svima je laknulo, ili da kažem, onom delu stanovništva koji je trpeo teror.

Poslednje čega se sećam bio je odlazak sa bakom Jovankom na vašarište, smešteno na potezu današnje „Elektro Vojvodine“, pa sve do „Kaznione“. Tu su bila vešala i na njima su završili ustaša Petar Gvozdić, Karlo Helbih i ustaški gradonačelnik Brindl. Prostor je bio pun ljudi. Sećam se da je slično bilo kod bivšeg pontonskog mosta, kada su partizani sprovodili zarobljene nemačke i ustaške vojnike. Mitrovčani su napravili špalir i sećam se da su pojedinci sa sobom doneli dugačke, debele letve, kako bi dohvatili one u sredini. Sve su to bili ljudi koji su izgubili nekog od bližnjih.

Da li je bilo odmazde nad Hrvatima po ulasku jedinica NOV-a u grad?

Ja ne znam za tako nešto. Ono što znam to je da je na prostoru na kojem se nalaze „Sremove“ tribine bilo zakopanih posmrtnih ostataka. Međutim, ono što zaisgurno znam, jer sam tu odrastao, jeste da je su streljanja na tom potezu počela još 1942. i da su trajala do 1944. Sad, moguće je da je kasnije na tom mestu došlo i do odmazde, ali sigurno je da tamo nisu pokopani (samo) nosioci okupacionih vlasti.

Da li ste kasnije imali kontakt sa potomcima nosilaca NDH vlasti u gradu?

Išao  sam u školu jedno vreme sa Franjom Lončarevićem, sinom advokata Ivana koji je bio prvi NDH gradonačelnik Mitrovice, a imao sam dobre kontakte i sa decom Franje Truhara, šefa policije koji je živeo u Puškinovoj ulici, na koji minut od moje kuće. Njegova supruga je nas decu rado primala, pa se sećam da su mi ona i kuma Olga Vidić bile praktično druga majka.

Meni to nikada nije smetalo. Deca nisu kriva za grehe roditelja, tim pre što su često ta deca bila sasvim dobri ljudi i prijatelji. Grad je krenuo dalje sa svojim životom, pa smo tako pošli i svi mi.

Idući dalje, dr Mita Stojšić naći će se na mestu na kojem je 1942. pogubljena njegova majka. Na vukovarsko ratište otići će svojom voljom i kao ratni hirurg daće veliki doprinos ratnim naporima JNA.

Razgovarao: Stevo Lapčević

Intervju će biti objavljen i u štampanom izdanju Sremskih novina.

Izvor: Stanje stvari

Vezane vijesti:

Sremska Mitrovica: Otkrivena spomen ploča Jevremu Vidiću …

Stevo Lapčević: Jevrem Vidić, čovek čija je smrt dovela …

Spomen ploča Milanu Gačiću | Jadovno 1941.

Buđenje

Stevo Lapčević: Hrvatsko satiranje pravoslavlja na prostoru …

Ljubiša Šulaja: Stradalnici naš najbolji putokaz | Jadovno …

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top