Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Одјеци првог сусрета мешовите комисије СПЦ и Католичке цркве
Могућност проглашења Алојзија Степинца за свеца изазива већ дужи период опречна реаговања на простору бивше Југославије. Док у Хрватској тај чин сматрају логичним финалем живота Степинца, које произилази из рада и дела кардинала, дотле у Србији таква могућност наилази на сасвим оправдано негодовање услед спорне улоге Степинца током Другог светског рата, манифестоване пре свега кроз блискост са усташким режимом Анте Павелића. У циљу спречавања канонизације, што би изазвало додатно удаљавање католика и православних на Балкану (поготово Срба и Хрвата), Патријарх српски Иринеј затражио је од папе Фрање да још једном размотри улогу кардинала Степинца у Другом светском рату, после чега је предложено оснивање мешовите комисије.
Дакле може се рећи да је комисија формирана на иницијативу папе Фрање после интервенције које је дошла из СПЦ. Први састанак комисије одржан је седмици за нама уВатикану и трајао је два дана. Иако се састанку разговарало само о техничким питањима, методологији и динамици рада, за очекивати је да на наредним скуповима отпочне разматрање суштинских тема које би требало да допринесу поновном расветљавању улоге Степинца током Другог светског рата. Ипак комисија нема мандат да спречи евентуалну канонизацију кардинала пошто је она у надлежности „Свете столице“, па се њена улога може дефинисати и као стручна помоћ која ће, могуће је, у некој мери утицати на будућу одлуку папе поводом случаја Степинац.
Но, има и других мотива који утичу на став „Свете столице“ када је у питању Алојзије Степинац. У јеку екуменског дијалога и, како се често сматра у Ватикану, могућности евентуалног проширења утицаја папе на просторе православних народа, канонизација кардинала, који је сарађивао са усташким режимом под чијим руководством је побијено на стотине хиљада православних, могла би да зада смртни ударац покренутим процесима од којих „Света столица“ у будућности очекује много. У којима пре свега види шансу за инволвирање у духовни простор православних народа који би временом снажио положај Ватикана, како у свету тако и међу православнима, где вековима католичанство, углавном без успеха осим на рубним подручијима, покушава да се инсталира и ојача свој утицај. Ово посредно потврђују и речи хрватског новинара и теолога Драга Пилсела који је у изјави за телевизији N1 рекао да су ватиканској дипломатији важнији екуменизам и односи са Србима и Русима него погодовање „јастребовима“ у Загребу.
Са друге стране стиче се утисак да су се СПЦ, као и чланови комисије које она одредила (митрополити црногорско-приморски Амфилохије и загребачко-љубљански Порфирије, владике бачки Иринеј и славонски Јован, као и професор др Дарко Танасковић некадашњи дипломатски представник Србије при „Светој столици“), нашли у јуридичком поступку проглашења свеца који је вековима институционално уоквирен у католичкој цркви. Но, њихов мотив за учешће у мешовитој комисији је свакако друге природе. Рекација патријарха Иринеја, као и пристанак на рад у мешовитој комисији зарад поновног утврђивања улоге Степинца у бурним ратним годинама, рекло би се да има за циљ покушај утицаја на побољшање односа у региону, као и стварање присније климе између православних и осталих верских конфесија и народа (у овом случају католика), а која би била свакако нарушена проглашењем Павелићевог кардинала за свеца.
Исто тако чини се да мотив СПЦ за учешће у дијалогу око спорног кардинала треба тражити у намери да се православље активира и у догађајима и процесима ван православља а који се тичу православних народа, чиме се пропагира један домаћински дух као и одговоран однос према читавом свету. Такође пристанак на заједнички рад поводом случаја Степинац може се учитавати као покушај СПЦ да остави отворена врата за духовни утицај међу католицима, чиме би на миран начин и кроз дијалог могли временом да отоплимо вековима захлађене односе оптерећене верским размимоилажењеима и историјским баластом.
Наравно, СПЦ и њена делегација могу бити искоришћени као покриће духовној и историјској неправди и представљени као они који су учествовали, макар посредно, и поступку канонизовања који покушавају да спрече. Ризик није мали, а да ли га је требало преузимати видећемо у наредном периоду. Свакако можемо закључити да без обзира на исход овог процеса можемо из њега извући добре поуке. Уколико Степинац не буде проглашен за свеца можемо рећи да је ангажман СПЦ дао добре резултате, како за Србе тако и за читав регион, али и за општу ствар која се тиче свих католика и православних. Са друге стране уколико на крају „Света столица“ ипак канонизује Павелићевог кардинала бар ћемо знати на чему смо, као и шта нам ваља чинити у будућности.
Аутор је историчар и аналитичар
Извор: Дневник
Везане вијести:
Проглашење Степинца за свеца неће омести оцена његове историјске улоге
Комисија о Степинцу радиће годину дана
One Response
Duhovni vođa satanskog naroda koi je počinio satanske zločine nemože biti ništa nego zločinac tog nivoa dakle to nije hrišćanin a naravno ponajmanje blaženi !Stepinac je bio duhovni vođa Hrvata i kao takav suodgovoran je za sve njihove zločine.