Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Povodom godišnjice upokojenja Žarka Vidovića (18. maj 2016 – 18. maj 2020.) donosimo njegov životopis i intervju Miloša Kovića.
Kada ste prvi put čuli za Žarka Vidovića i koliko ste znali o njemu i njegovom radu?
Miloš Ković: Za ime Žarka Vidovića po prvi put sam čuo pre tridesetak godina, otprilike 1988. ili 1989, u kući svog druga sa studija i potonjeg kuma, Stanoja Bojanina. Njegov otac, neuropsihijatar Svetomir Bojanin, bio je Vidovićev prijatelj i sagovornik. Tom krugu pripadali su i pisac Đorđe Ocić i filmski kritičar Bogdan Zlatić, koje sam tu takođe sretao. Bilo je zanimljivo videti kako njegove ideje plodno utiču na kreativne ljude različitih duhovnih usmerenja. Bile su to poslednje godine samoupravnog socijalizma i prve posle pada Berlinskog zida. Za mene, koji sam tada gledao kako se istorija poigrava sa zvaničnim istinama, ideje Žarka Vidovića, čoveka koji je, nespreman na kompromise, život proveo u logorima, zatvorima i na margini, imale su neku vrstu alternativne, subverzivne draži.
Tada sam, međutim, imao dvadeset godina. Postao sam istinski otvoren i spreman za Vidovićeve ideje mnogo kasnije, tek pošto sam stekao određeno životno iskustvo. Bio sam dirnut kad sam ga video u publici na Kolarcu, na promociji svoje prve knjige, Dizraeli i Istočno pitanje. Pročitao ju je i rekao mi da mu se veoma dopala.
Česti susreti počeli su tek 2013, kad smo se moja porodica i ja doselili u njegov komšiluk i postali parohijani Crkve Svetog Marka. Razgovarali smo u parohijskom domu, posle Liturgije, uz čašu vina, ili šoljicu kafe, u krugu njegovih, od tada i mojih prijatelja. Dijalog parohijana, ljudi različitih generacija, posle Liturgije, o zavetu, slobodi, istoriji, zajednici, ličnosti, osećanju i iskustvu – to je za njega imalo posebno, suštinsko značenje i svi mi, koji smo te trenutke provodili s njim, osećali smo se privilegovano. Sretali smo se i na putu između naših zgrada i crkve i to su bili posebno lepi i spontani razgovori. Hodao je polako, oslonjen na ruku prijatelja i uvek bi počinjao razgovor o stvarima duha, kao ličnosti iz romana Dostojevskog, koje žive da bi rešile sudbinska pitanja, koja nisu od ovoga sveta. Pozivao me je i u svoj stan i tada sam mogao da ga do mile volje zapitkujem o svemu i svačemu. Osećao sam da voli moje društvo i da mi veruje.
Žarko Vidović imao je i suviše „uzbudljivu“ mladost, dostojnu najvećih filmskih zapleta. Kako ga je to odredilo i usmerilo u životu i radu?
Miloš Ković: Čovek koji je imao takvu životnu sudbinu, ispunjenu stradanjima i ličnim tragedijama, koji je preživeo skoro sve što je bilo najgore u strašnom HH veku, bio je, u svojim poznim godinama, kad sam ga bolje upoznao, uvek vedar i nasmejan. On je, video sam to, duboko u sebi, rešio pitanje smisla. Imao je zvanje profesora univerziteta, govorio nekoliko jezika, bio čovek nesvakidašnje mudrosti i ličnog integriteta, ali tražio je da ga zovemo „deda Žare“. Bio je, jednostavno, čovek ogromnog životnog iskustva i zato ono o čemu je govorio nije zvučalo knjiški, nego proživljeno i autentično.
„Kosovski zavet je istorijski stav; jedino tim stavom (tim doživljajem istorije) možemo da razumemo i rascep, i rimokatolicizam, i istorijski položaj pravoslavlja, i pojavu islama, i razliku hrišćanstva od svakog – kako islamskog tako i rimokatoličkog – metafizičkog monoteizma, pa najzad i da sve to prevaziđemo i kao zavetni narod se održimo.“ Ovako je pisao profesor Vidović još 1989. godine, a danas nam govore da je Kosovski zavet nekakva mitomanija i smetnja napredovanju i boljem životu. Kome verovati?
Miloš Ković: Verujmo deda Žaretu. I Svetom Justinu Ćelijskom, koji mu je rekao da će on u njegovom timu biti levo krilo, i da bi trebalo da se od Plotina okrene ka Njegošu. I Svetom Vladici Nikolaju, koga je pažljivo čitao. I beskrajnom nizu naših predaka i svetih Srba, u proteklih osam stotina godina, sve do Svetog Save. Zašto bismo pre verovali holivudskim glumcima, pop muzičarima, polupismenim političarima nego njima? Da je Kosovski zavet mitomanija, smetnja napredovanju i boljem životu, govore nam, evo vekovima, svi oni koji su hteli da nas poturče, pokatoliče, porobe i izbrišu s lica zemlje. Ništa novo pod kapom nebeskom. Već naši daleki preci znali su da takva filozofija vodi u ništavilo i sigurnu smrt.
„Istorija je kontinuitet, ili što reče Njegoš, nastava; neprekidno postojanje zajednice samo kao priče – jer istorija znači priča na grčkom – i samo u mojoj mašti ili u umetničkom delu u meni oživi ta priča. To osećanje neprekidnosti čini nas zajednicom sa generacijama kojih više nema, ali koje su žive u nama, i u kojima smo živi i mi, smrtni u besmrtnoj generaciji. To je moralno-istorijska zajednica.“ Ovako je Žarko Vidović razumevao istoriju. Da li je istorijska zbunjenost i mnoge besmislice koje su nam učitane kao istorijske činjenice o sebi zapravo uzrok ili posledica diskontinuiteta i neosećanja pripadnosti mnogih Srba svetosavskoj istorijskoj moralnoj zajednici?
Miloš Ković: Da, ta vrsta zbunjenosti jeste posledica diskontinuiteta u našoj istoriji. Oni najčešće nisu nastajali našom krivicom. Jednostavno, podigli smo kuću na putu, kako je govorio Jovan Cvijić. Naši Zaveti učinili su nas previše samosvesnim za ukus imperija. Ratovi i stradanja jesu naš usud i mi danas možemo samo da se vajkamo i gubimo vreme preispitujući se da li smo nešto od toga mogli da izbegnemo. Žarko Vidović nije voleo ratove, epski etos bio mu je stran. Ali je veoma dobro, iz prve ruke, poznavao naše neprijatelje i nije imao nikakve iluzije o njihovoj vekovnoj, krstaškoj rešenosti na uništavanje srpskih, pravoslavnih jeretika.
Žarko Vidović je govorio da je preobražaj čoveka jedino moguć putem dejstva Duha Svetoga. Iz toga sledi da je i preobražaj naroda moguć samo kad Duh Sveti siđe u nas. Da li očekujete da ima nade da uskoro Duh sveti zađe u srpski narod i da ponovo budemo zavetni narod kako bismo opstali?
Miloš Ković: To ipak zavisi od nas. Istorija je, u to sam uveren, područje ljudske slobode. Biće onako kako mi odlučimo. Zato je i odgovornost samo na nama. Naša sudbina i danas se rešava na Kosovu. Tu se sada odlučuje o smislu naše istorije i naših pojedinačnih sudbina, o tome ko smo i kuda idemo. Jesmo li Narod Svetog Save i Svetog Kneza Lazara, Narod Zaveta, ili smo već pretvoreni u biomasu. Vreme u kome živimo melje i narode dužih sećanja, kao što su Grci, i mnogo većih kulturnih resursa, kao što su Francuzi. Zavet traži ljubav i žrtvu i zato je ključno pitanje – šta smo spremni da damo, koju cenu da platimo za svoju zajednicu, za ono što volimo? Duh Sveti jeste već sa nama. Ako mi ne verujete, u to ćete se uveriti ako odete u srpske enklave na Kosovu i Metohiji, među ljude koji neće da beže, koji žive Kosovski zavet – u Orahovac, Veliku Hoču, Goraždevac, Štrpce, Šilovo, Ranilug, Novo Brdo, Gračanicu, Dečane, Pećku patrijaršiju, Draganac, Devič, Zočište.
Kako biste nekome ko nikad nije čuo za profesora Vidovića u jednoj rečenici opisali ko je bio taj čovek?
Miloš Ković: Čovek Zaveta.
Razgovor vodio: Ivica Kuzmanović
Životopis Žarka Vidovića (1921-2016.)
Vaspitavan sam najviše od svoje baba Marte, koja je znala celu liturgiju napamet i koja je mislila da je to najvažnija stvar koju i ja treba da naučim. Pre Prvog svetskog rata dedu su mi odveli i nikad se nije vratio. Moj otac je dobio premeštaj u Novi Sad, tako da sam tamo završio četiri razreda osnovne škole, a zatim išao u gimnaziju osam godina. Svih tih osam godina imali smo veronauku dva časa nedeljno. Zatim sam otišao na studije u Zagreb zato što se težilo da se Srbi što više šalju tamo kako bi ojačali srpski element među studentima, a i da se ne razvija antisrpski pokret. Takođe, roditelji su se bojali da šalju decu u Beograd jer je tamo bio jak komunistički pokret, dok je u Zagrebu bio nacionalistički. Moj otac je govorio: „Neka ide u Zagreb pa da mi se vrati kao Srbin, jer ako ode u Beograd vratiće se kao komunista“.
Moja generacija je bila u sukobu ne sa crkvom nego sa klirom – klerikalizmom. Jer klerikalci su, po običaju koji je nastao u Srba posle seobe 1690. godine, prihvatili privilegije austrijskih župnika – rimokatoličkih sveštenika, koji su smatrali svoj čin važnijim od vere. Mi smo u toj veronauci, koju nije pisao makar ko, shvatili da je vera ipak važnija od sveštenika.
Na državnom Univerzitetu u Zagrebu sam upisao medicinu, položio biologiju, hemiju i fiziku i smesta prešao na filozofiju, zato što je u Zagrebu bio veliki sukob – takozvani „Sukob na levici“. To je bio spor između SKOJ-a i Partije. Skojevci su bili jugoslovenski raspoloženi – dobrovoljačka deca, fanatični Jugosloveni, dok je KPJ bila nacionalistička. To je bilo posle propasti konkordata, kada je Komunistička partija Hrvatske stala na stranu Mačeka i kardinala Stepinca. Ustali su tada protiv Svetog Save, Vidovdana, Kosovskog zaveta – uopšte protiv srpske nacionalne svesti, koja je zapravo bila verska.
Aprilski rat
Kada se javi istinski osećaj patriotizma to više nije partijska stvar, i ja sam morao, kao i otac koji je bio oficir, a i stariji brat, koji je bio podnarednik, da se javim kao dobrovoljac u Petrovaradinu. Brzo je potpisana kapitulacija, i 1941. Mađari su ušli u Novi Sad. Moja majka je pokupila sve stvari i vozom došla u Sarajevo. Tu sam ušao u pokret sa Valterom, koji je bio pocepan od ranije, na strani onih koji su ostali Jugosloveni. Ušao sam u Odbor narodnog spasa i postao glavni sekretar za prvi rejon, a Valter je obilazio centar i prvi rejon, pa je tako obilazio i mene. Bio je stariji od mene jedno dve godine. Kad su Nemci ušli u Sarajevo, postojao je pakt sovjetsko-nemački, koji su Sovjeti sklopili sa Nemcima, prepuštajući Englezima da ratuju protiv Hitlera. Englezi su 1939. sklopili sporazum sa Nemcima da im otvore put kroz Ukrajinu za napad na Ruse. Oni su znali da je to sporazum tri zemlje protiv njih i zato su sklopili sporazum sa Nemcima o nenapadanju.
U Sarajevo su 1941. ušli austrijski vojnici, tj. Nemci iz Austrije, i hteli da građane Sarajeva uvere da obnavljaju kulturu Austrougarske pod austrijskom upravom. Ponašali su se prema Srbima krajnje tolerantno. Svi smo se čudili zašto su istakli na zgradi Komandanture veliki plakat kojim se zabranjuje svaki teror nad Srbima. Tako da ustaše nisu smele ništa tokom aprila, maja i sve do 22. juna, kad je izvršen napad na Sovjetski savez, što je bilo ogromno iznenađenje za sve nas.
Logorovanje
Uhapsili su me potom na pijaci. Pošto sam bio u Odboru za narodni spas, a to nije bio odbor partizanski nego patriotski, i pošto se četnici i komunisti u Bosni nisu sukobljavali, iz ustaškog premeste me u nemački zatvor. Nemački zatvor je bio po svim pravilima Austrougarske, tako da meni dođe advokat Kapetanović i kaže: „Poručio ti otac, da kad te izvedu na sud ne bi slučajno pričao kojekakve gluposti, nego reci da si Srbin, da si se borio za odbranu otadžbine, da su oni pobedili a da si ti vršio svoju dužnost, a sud je vojni i poštovaće taj stav.“
Tako me izvedu pred vojni sud i budem oslobođen kao vojni, a ne politički obveznik koji je branio zemlju. Kako sam izašao iz zatvora, čekala su me dva ustaška agenta koja me ponovo hapse. To je bilo 3. aprila 1942, a 6. maja formira se ogroman transport u vozu dugačkom dva kilometra za Jasenovac. U tom vozu sam bio i ja i Vukašin Mandrapa (Sv. Vukašin Jasenovački).
Putovali smo od Đurđevdana do Markovdana u tom vozu. Na vagonima je pisalo 7 konja – 40 vojnika, a nas je bilo 200 ljudi u vagonu. Bili smo toliko stisnuti da nismo mogli nuždu da vršimo. U Slavonskom Brodu su nas pretovarili u vagone širokog koloseka. Kad smo stigli u Jasenovac, u taj spoljni krug logora, Nemci su tu tražili svežu radnu snagu, za teške strateške poslove. Iz samog logora nisu mogli da uzmu ni jednog čoveka jer tamo niko nije mogao da stoji na nogama.
Nas su od ustaša zapravo spasili esesovci. Postrojili su nas na jednoj ledini i onda nas je esesovac čizmama udarao ispod kolena. Pa ko ostane na nogama njega uzimaju i vode za Nemačku, odnosno za Norvešku. Do logora Sajmište išli smo putničkim kupeom od 6 do 8 ljudi, a onda brodom, pa vozom, pa opet brodom do severnog polarnog kruga. Nakon bekstva, koje su nam organizovali Norvežani, pobegli smo u Švedsku, jer su tamo bežali i svi njihovi. Švedska je bila neutralna zemlja. Tako smo otišli u Stokholm da se javimo svom poslanstvu i sovjetskom, jer smo hteli da idemo da se borimo.
U sovjetskom poslanstvu nas je primila madam Kolontaj, i kad smo joj rekli da smo nas trojica srpski zarobljenici i da hoćemo da idemo da se borimo za Crvenu armiju, ona je rekla: „Budale, sedite ovde i školujte se!“ Mi opet hoćemo da idemo, a ona kaže: „Hoćete da vas Tito iskoristi?“ To je za nas bilo iznenađenje, da Tito nije dobar sa Rusima. Ipak smo u to iznenađenje poverovali i tako je došlo do toga da pišemo i mislimo o tome, a i većina među nama su bili četnici.
Kad sam držao predavanje o logoru pred hrišćanskom omladinom, prevodio sam šta moja dva drugara pričaju, dok su Šveđani govorili: „Ovi su ludi“, i nisu verovali da je to moguće. Ja se zbog toga naljutim i neću više da držim predavanje. Potom dođe jedan protestantski sveštenik i odvede me na večeru kod sebe kući. Kad me ispitao šta sam studirao, ustane pa me upita pokazujući fotografiju: „Poznajete li ovog ovde?“ Ja rekʼo: „Poznajem, to je profesor Perović iz Zagreba“, a on kaže: „To je moj kolega“. Ispitao me još koje sam vere i gde sam završio gimnaziju pa mi rekao da upišem šta hoću, a da dokumenta donesem po završetku rata. Tako ja dobijem stipendiju švedskog kralja na preporuku protestantskog sveštenika.
Oslobođenje
Kad se završio rat, pojurio sam u Jugoslaviju željan svoje porodice, u nadi da ću provesti mesec dana kući, uzeti dokumenta i vratiti se nazad da nastavim studije, kad već imam stipendiju veliku kao profesorska plata na fakultetu. Međutim, kad je trebalo da se vratim sa dokumentima, bio sam opet uhapšen u Zagrebu 6.9.1945. godine. Na moju sreću otpremili su me u Sarajevo, jer su slali pritvorenike tamo gde su bili rođeni. U Sarajevu su me znali od 1941. godine, i znali su da ni pod batinama nisam nikog odao, čak ni neke tada vodeće koji su me posetili u zatvoru. Oni su i sami završili kasnije na Golom otoku. Dok sam ležao u zatvoru u toku suđenja čitao sam Tolstoja i tako dočekao oslobađajuću presudu.
Kad sam izašao iz zatvora odem prvo u posetu kući Svetog Vukašina koga sam znao od ʼ41. godine iz crkve kao pojca. On je inače bio jedan obrazovan građanin, ali ga je njegov stric Đorđo Mandrapa savetovao te ʼ41. godine da beži u Hercegovinu. On ga je poslušao, obukao seljačko odelo, pa su ga u njemu i uhvatili. Međutim, ipak je on bio jedan građanin koji je znao i leptir mašnu da sveže. Ja sam zatvoren upravo zato što sam tražio da se organizuje posebna zajednica, jer mi Srbi nismo ni četnička ni partizanska nacija nego logoraška. Ni partizana ni četnika nije bilo više od 10% žrtava, a 90% žrtava su bili logoraši.
Prvo zaposlenje
Po završetku studija zaposlio sam se u Sarajevu na preporuku Smilje Kršić, sekretara Sarajevskog univerziteta. Prijavio sam se na raspisanom konkursu za asistenta za istoriju umetnosti, ali ona je rekla kako im je potreban predavač za istoriju civilizacija, a to je kombinacija istorije umetnosti, kulture i civilizacije, i da pređem bolje na Arhitektonski, pa da tamo predajem taj predmet.
Tako sam od 1952. godine predavao u Sarajevu, pa u Zagrebu, gde su me po pozivu izabrali na Filozofskom fakultetu. U Zagrebu sam radio do 1967. godine, kad su me otpustili kao redovnog profesora, što je moguće jedino preko suda, koji je utvrdio da sam napravio antidržavni ispad. Taj ispad sam napravio kad je u Zagrebu pred studentima nastupio Kiro Hadživasilev govoreći o neravnopravnosti jugoslovenskih nacija sa velikosrpskom jugoslovenskom vlašću. Ja sam rekao da to nije istina i da su Srbi poslednji dobili Partiju, a da nisu imali mogućnost ni da se izjasne po završetku rata, prema tome, ako govorimo o privilegovanim nacijama to jedino možemo reći za hrvatsku. Tito nije dao da budem uhapšen jer sam tada bio ipak manji nacionalista nego mnogi Hrvati. Međutim, ipak me bace, da se o meni ćuti.
Vraćam se u Beograd i bivam dve godine bez stalnog zaposlenja. Po Nikezićevom uputstvu, Predrag Palavestra, koji me je znao iz Sarajeva, a na molbe Branka V. Radičevića i Duška Radovića, daje mi zaposlenje da uređujem sveske za estetiku i teoriju umetnosti, koje popisuju sve eseje na osnovnim jezicima sveta. Tako formiram redakciju i radim na Institutu za književnost sve do penzije, 1986. godine.
(Životopis napisan prema kazivanju Žarka Vidovića u emisiji Radio Beograda 2 Govori da bih te video, 11. i 18. februara 2016. godine.)
Oprema: Stanje stvari
(Blagodarje br. 5, mart/april 2019)
Od istog autora:
Miloš Ković: Razum ili „razgraničenje“
Miloš Ković: Koren genocida prema Srbima u Vatikanu, biti …
Miloš Ković: Onaj ko odlučuje o prošlosti, taj odlučuje i o …
Miloš Ković: Kosovski zavet (video) | Jadovno 1941.
Dr Miloš Ković / istoričar / – Slavimo Termopile, a …
Miloš Ković: Crna Gora se vraća sebi | Jadovno 1941.
Miloš Ković: Šest vekova živi Kosovski zavet i živeće i dalje
VIDEO – Miloš Ković: Sretenjska besjeda u Banjaluci …
Dr Miloš Ković / istoričar / – Pre nego nas unište …
MILOŠ KOVIĆ: GENOCID NAD SRBIMA JOŠ NIJE ZAVRŠEN …
Miloš Ković: Kad se identitet gradi na antisrpstvu | Jadovno …
Miloš Ković: Žarko Vidović – čovek Zaveta | Jadovno 1941.
Miloš Ković: Kosovski zavjet preživjeće i doba u kojem ga se …
Miloš Ković: Veliki i mali | Jadovno 1941.
Miloš Ković: Srbi se lako odriču svoje istorije | Jadovno 1941.
Miloš Ković: Budućnost pripada onima koji se ne predaju …
Miloš Ković: Srbi će ostati nacija opredeljena za Kosovski …
Miloš Ković: Film „Zaveštanje“ – poreklo zla i smisao patnje …
Prof. Dr Miloš Ković: Fašizam je samo epizoda | Jadovno 1941.
Miloš Ković: Srbi ipak nisu plastelin, nego nacija | Jadovno …
Dr Miloš Ković / istoričar / – Pre nego nas unište …
Dr Miloš Ković – Čas beščašća na Filozofskom fakultetu …
Miloš Ković: Izbeći nedostojne rasprave o broju žrtava u …
Miloš Ković: Svetosavski ogled o kontinuitetu i …
Prof. Dr Miloš Ković: Fašizam je samo epizoda | Jadovno 1941.
Miloš Ković: Ima li srpska istorija zlatno doba | Jadovno 1941.
MILOŠ KOVIĆ: NAŠA KOSOVSKA SUDBINA, OVDE I DANAS …
