МИЛОШ КОВИЋ: НАША КОСОВСКА СУДБИНА, ОВДЕ И ДАНАС

Одрицање од Косова и Метохиjе jе одрицање од основног људског осећања за правду и солидарност, али и одрицање од државе Србиjе

Даме и господо,

Србиjа jе данас опљачкана и осрамоћена земља. У болницама и
школама, у медиjима и на универзитету, у приватним и jавним предузећима, у полициjи
и воjсци – свуда видимо страх, саможивост и посрнуће. У овоj земљи више не настаjу
велике оригиналне идеjе, не ствара се потомство, не производе се материjална добра.
Наше демографско опадање попримило jе потпуно поразне размере. Наша привреда претворила
се у пуко просjачење. Чак и просjаку милостиња се удељуjе бесповратно. Но наши
„добронамерни“ кредитори, jедном руком нам даjу, а другом скидаjу и узимаjу чак
и наше дроњке. Своjу децу и унуке већ смо им предали у дужничко ропство, као залог
за нашу лењост и слабост. Продали смо слободу своjих нерођених потомака. Национални
универзитет смо „болоњизирали“ и претворили у вишу школу, коjа школуjе техничаре
за извођење радова смишљених на Оксфорду, Харварду, или просто, у Пентагону. Младе
људе, коjи са своjим дипломама траже посао, научили смо да прво политичким странкама
продаjу своjа уверења и своjе достоjанство.

Шта jе то српска култура на почетку 21. века? Ту и тамо, тек
по изузетку, блесне понеки усамљени, истински писац, филмски режисер, музичар, физичар,
теолог, али и њима jе суђено да своjе снаге троше у свакодневноj вучjоj борби за
опстанак, да би на краjу завршили прегажени копитама овог преплашеног, избезумљеног
стампеда, коjи риче слогане о „модернизациjи“, „филозофиjи паланке“ и „Европи коjа
нема алтернативу“. Наша културна политика не постоjи. Шта jе наш званични, национални
културни модел, наша полазна тачка у досезању универзалних, људских вредности? Шта
смо учинили са наслеђем коjе су нам оставили преци, шта ћемо оставити своjим потомцима?

Извор свих наших недаћа понаjбоље се види у нашем политичком
животу. Изгубили смо осећање солидарности, заjедништва, саборности. Изгубили смо
веру у себе, истинску визиjу, идеjу око коjе ћемо се окупити. На нашим улицама,
у градском превозу, на нашим радним местима свако гледа и чува само себе. Та себичност,
таj цинизам и нихилизам поништаваjу сваку идеjу коjа би могла да обнови jавни живот
и однегуjе грађанске врлине. Од тих болести данас пати цела Европа, цео западни
свет. Оне, међутим, овде бришу све пред собом.

САМОЖИВОСТ И СТРАХ Заjедница коjа изгуби интегративну идеjу распада се при првом
искушењу. Она се претвара у бесловесно стадо, спремно да се, у страху од вукова,
покори сваком самозваном пастиру. Та кратковида саможивост и таj страх од силника
непосредно и логично воде у потпуну незаинтересованост данашњих српских политичких
елита и њихових гласача за судбину Срба у Црноj Гори, Хрватскоj и Македониjи. То
их води у удруживање са онима коjи покушаваjу да пониште Републику Српску.

Коначно, тим путем стигли смо и до одрицања од Косова и Метохиjе.
Тамо, истина, живе неки људи коjи желе да остану у саставу Србиjе. Сви Божиjи и
људски закони, сви рационални аргументи jесу на њиховоj страни. Али зашто би неки
доброћудни гледалац „Великог Брата“ из Крагуjевца или Новог Сада, посвећен стицању
материjалних добара или заплетен у отплату кредита бринуо о томе? Сутра ће се Нишлиjе
одрицати Суботичана, а Ваљевци Заjечараца. Коначно, Дорћолци ће схватити да они
заиста нису дужни да брину бриге и решаваjу проблеме Палилулаца. Јер, када се jедног
лепог, ружичастог jутра коначно пробудимо у Европскоj Униjи, уз звуке Оде радости, границе више неће бити важне. Националне државе замениће
региони. Можда ће само Немцима, као наjзаслужниjима за стварање ЕУ, бити дозвољено
да сачуваjу своjу националну државу. Видели смо колико су скакали по оном Берлинском
зиду 1989, када су се уjединили. Али то све ниjе важно, jер нису се они тада радовали
због националног уjедињења, него због победе над комунизмом, зар не?

Одрицање од Косова и Метохиjе jе, дакле, одрицање од основног
људског осећања за правду и солидарност, али и одрицање од државе Србиjе. Повлачење
са Косова непосредно води у дезинтеграциjу Србиjе, онако како се то догодило са
Југославиjом. Ниjе нужно да нас наши средњоевропски неприjатељи подсећаjу на то
да jе Воjводина следећа, што они, као што знамо, марљиво чине. Потребно jе само
мало читати историjу. У међународним односима правила су, већ вековима, врло jасна.
Сваки знак слабости jедне државе и одрицање макар и од дела териториjалног интегритета
тумачи се као позив на њено комадање. Присталице теориjе „реализма“ у међународним
односима, а њих jе наjвише у САД, у односима између држава увек и свуда на прво
место стављаjу само jедан фактор: силу. Колико jе Немцима требало да уђу у Праг
пошто jе Чехословачка пристала да се „добровољно“ одрекне Судета? Колико jе требало
Прусима, Аустриjанцима и Русима да Пољску избришу са мапе Европе, пошто се она
1772. „добровољно“ одрекла делова своjе териториjе?

Ако икада и утрчимо у ту Европску униjу, као гуске у маглу,
без икакве бриге о томе шта jе наше и где су нам границе, где ћемо се наћи онога
дана када се Европска униjа распадне? Јер, као што нас историjа учи, империjе се
рађаjу, живе и умиру. Срби су видели пропаст многих царстава – Византиjског, Османског,
Хабсбуршког, Немачког, Руског, Нацистичког, Совjетског… Зар се понешто ипак не може
научити уз пропасти српског, Душановог царства? Или из разбиjања Југославиjе, у
коjу смо се 1918. и 1945. стрмоглавили, спремни чак и на то да будемо подељени на
Титове федералне jединице и аутономне покраjине, да бисмо се у тренутку њеног распада
нашли у наjгорем могућем положаjу?

ШТА СУ НАШИ ПУТОКАЗИ И коначно – шта чинити? Веруjем да нам jе, у процени ситуациjе
и практичном деловању, потребно много више знања, реализма и трезвености. Но оно
што мора да нас води и покреће jесу вера, идеализам и смелост. Познавање међународних
односа, у преводу – интереса великих сила, али и наших непосредних суседа, кључ
jе нашег положаjа. После дипломатиjе, првенство у нашем размишљању и деловању мораjу
да имаjу воjска, економиjа, култура и просвета.

Где да трагамо за упориштима, за вером, идеалима и смелошћу?
Путоказе су нам оставили наши преци, и на њих нам указуjу наши потомци. Потребно
jе само да станемо на своjе место, створено баш по мери, за нас, и да на њему останемо,
да будемо оно што jесмо – потомци своjих предака и преци своjих потомака. Ако хоћемо
да сазнамо одакле долазимо и куда идемо, потребно jе само да послушамо њихове гласове.
Потребан jе диjалог са живима, али и са онима одавно упокоjеним и онима коjи ће
тек доћи на оваj свет.

Јер ова држава ниjе само наша него jе и њихова. Чак jе и више
њихова него наша. Преци су нам jе оставили, као некакву стару кућу са земљом, у
некаквом запуштеном, далеком краjу, без кабловске телевизиjе и интернета. Она jе
наша, али она се не продаjе, jер ниjе само наша – ми jе морамо, сачувану, предати
нашим потомцима.

Србиjу нису градиле феудалне касте, као у Британиjи, Францускоj
или Шпаниjи, него наши сељачки преци, побуњеници и одметници под заставама Црног
Ђорђа, и грађани демократске, слободне државе Србиjе, под заставама Петра Првог
Карађорђевића. Те плебеjце jе, међутим, водило сећање на стару славу, на витешки
Средњи век, на Немањиће и на Косово. Српска православна црква, jедина српска институциjа
коjа jе сачувала континуитет од Светог Саве до данас, уобличила jе и предала им
Косовски завет. Прота Матеjа Ненадовић Карађорђу предлаже да у законодавству устаничке
Србиjе примени одредбе Номоканона Светог Саве. Босански везир из Травника 1806. jавља у Цариград
да Карађорђе и његове воjводе прете да ће, „као што jе некад краљ Лазар
изашао на Косово сви на Косово изићи”.“Они” – наставља се цитат – “стално држе у рукама књиге о историjи споменутог
краља и он jе велики подстрекач буне у њиховом разуму“. У опкољеном лозничком шанцу 1810. Филип Вишњић jе храбрио
браниоце песмама о кнезу Лазару и његовим витезовима. На висовима изнад Лознице
и Бање Ковиљаче, у шанцу на Гучеву, сто година касниjе, 1914. гуслар Перун Перуновић
ће, пре него што буде тешко рањен, браниоцима певати о Карађорђу и његовим воjводама.

И ево нас данас, сто година после Гучева, суочених са Косовским
Заветом и Кнежевом клетвом. Са Косовским Заветом, уствари, никада и нисмо престали
да се суочавамо. Косовску битку сваког дана водимо. Косовски Завет jе, пре свега,
ствар свакодневног избора између Царства Небеског и земаљског царства, између истине
и лажи, слободе и страха, љубави и себичности. Одатле, од тог хришћанског jезгра
нашег предања, насталог у крилу Српске православне цркве, одмотаваjу се нити наше
историjе и културе, ка Филипу Вишњићу и Перуну Перуновићу, ка Његошу, Милану Ракићу,
Јовану Дучићу, Слободану Јовановићу, Иви Андрићу, Исидори Секулић, Станиславу Винаверу,
Милошу Црњанском, Меши Селимовићу. Према Тесли и Пупину. Ка трезвеном Илиjи Гарашанину,
искусном Јовану Ристићу, мудром Стоjану Новаковићу, честитом Љубомиру Стоjановићу,
промишљеном Николи Пашићу.

Историjа каже да jе средњовековна српска држава наџивела Косовску
битку. Ми, међутим, знамо да jе њена судбина ипак решена на Косову. Баш као што
знамо и то да се наша судбина, судбина наших предака и потомака, решава на Косову,
овде и данас.

Обраћање на протесту Против лажних избора
на Косову и Метохиjи 29. септембра 2013. у Сава центру у Београду

Извор: НОВИ СТАНДАРД