Miloš Ković: Veliki i mali

Da mali ne moraju i ne smeju da popuštaju pred pritiscima velikih, pokazuju i istoriografske studije koje se bave znanjima i predrasudama državnika velikih sila o stranim, ponekad vrlo dalekim zemljama o čijim sudbinama su hteli da odlučuju

Na Zapadu, naročito u anglosaksonskim zemljama, već vekovima se veruje da međunarodni odnosi nisu carstvo humanosti i ideala, nego sile i interesa. U poslednjim decenijama, istina, počevši od napada na Srbiju 1999, najjače države Zapada vode i ratove zbog „vrednosti“. Nezavisniji umovi su, međutim, uočili da oni neprijatno liče na krstaške ratove, jer vode u beskrajna i masovna krvoprolića. Umesto pobede ili pravde, ratovi za „vrednosti“ donose pustoš i večite, tinjajuće sukobe (zapadni Balkan, Avganistan, Irak, Sirija, Libija).

Još od Tukididovog „Meloskog dijaloga“ između atinskih osvajača i meloskih branilaca, iz 416. godine pre Hrista, tvrdi se da veliki imaju pravo da se pozivaju na silu, a mali na moral i pravo. Zaista, još od drevnih vremena, odnosi između velikih i malih malo su se promenili. Nije, međutim, dovoljno reći „might is right“, ili „jači tlači“. Iskustvo je nešto složenije.

Mali su, naravno, oduvek izbegavali sukobe sa velikim. Kada se to nije moglo, međutim, pred malima bi, baš kao pred stanovnicima Melosa u Peloponeskom ratu, bila samo dva izbora: rat ili predaja. Rat sa velikima neminovno je vodio u masovna stradanja. Ali, ukoliko bi mali naišli na podršku neke velike sile, i ako bi bili spremni da u otporu idu do kraja, da plate svaku cenu, pobeda bi bila na njihovoj strani. Dobar primer za to su pobede Severnog Vijetnama i Kube nad SAD. Ili, ako ne želimo da idemo tako daleko, setimo se pobede Srbije nad Austro-Ugarskom, Nemačkom i Bugarskom u Prvom svetskom ratu. Hedonistima i materijalistima iz 21. veka je to možda teško da razumeju, ali iskustvo potvrđuje da čak i izlazak na bojno polje i poraz od jačega mogu da vode ka dugoročnoj pobedi. Setimo se duhovnih i političkih dostignuća prividno poraženih nacija, u vekovima posle rušenja jevrejskog Drugog hrama (70. godine), poraza Jermena u bici kod Avarajra (451), ili srpskog poraza u Kosovskoj bici (1389).

Drugi izbor je, naravno, predaja. Ona, međutim, mora da bude bezuslovna i potpuna. Sa velikim silama može da se cenjka samo onaj ko je dovoljno jak, ili ima snažne zaštitnike. Ako vas i uveravaju da će se zadovoljiti delom vaše teritorije, i ako joj ga ustupite, možete da budete sigurni da je blizu dan kada će se vratiti da bi vam uzeli sve. To se, recimo, desilo Poljskoj (1772-1795) i Čehoslovačkoj (1938-1939). To je danas perspektiva Srbije. Slobodan Milošević nije shvatio da će, napustivši Krajinu, ugroziti Kosovo. Današnje srpske vlasti žive u iluziji da će moći da se cenjkaju Kosovom, da bi sačuvale ostatak Srbije. Takva, žalosna budućnost preti i Makedoniji.

Velike sile su na ovaj način rasturile čak i raslabljene, poražene sile, kakvo je bilo Osmansko carstvo, ili SSSR. Rusija je pristala na razbijanje SSSR da bi, potom, morala da od rasparčavanja brani sopstvenu teritoriju i da se suočava sa NATO trupama raspoređenim na teritorijama bivših sovjetskih republika. Otrežnjenju je doprinelo i bombardovanje i rasparčavanje Srbije 1999, koje su ruski disidenti, koji su poznavali Zapad, Aleksandar Solženjicin i Aleksandar Zinovjev, a potom i ruski državnici, protumačili kao pokaznu vežbu onoga što čeka samu Rusiju. Današnji događaji u potpunosti su im dali za pravo. Pobuna i samoodbrana Rusije, i njeno približavanje Kini, proširili su, zauzvrat, manevarski prostor za neku buduću Srbiju, koja će biti spremna da uči iz sopstvenog iskustva i da se služi sopstvenom pameću.

Da mali ne moraju i ne smeju da popuštaju pred pritiscima velikih, pokazuju i istoriografske studije koje se bave znanjima i predrasudama državnika velikih sila o stranim, ponekad vrlo dalekim zemljama o čijim sudbinama su hteli da odlučuju. Predstave Bendžamina Dizraelija i Ota fon Bizmarka, ključnih „donosilaca odluka“ na Berlinskom kongresu (1878) o Srbima i Balkanu bile su, recimo, smesa poluznanja i predrasuda. Šta tek reći o bezbojnim nižim službenicima EU i SAD, sekretarima i komesarima, pred kojima se danas do zemlje klanjaju naši političari? Je li njihova glavna briga da pomire ljude na Balkanu, ili da sebi obezbede sledeću unosnu poziciju u briselskoj i vašingtonskoj hijerarhiji?

Da li zaista verujemo da je budućnost naše dece preča ovim ljudima nego nama, Srbima, Albancima, Bošnjacima ili Hrvatima? Da li ćemo do mira doći svojim naporom i sposobnostima, u saradnji sa susedima, ili proseći milostinju i moleći za podršku putnike-namernike ugašenih pogleda, skromnih znanja i nečasnih namera? Šta će šovinisti, u čija jedra danas duvaju NATO vetrovi, činiti onda kada se ugasi moć SAD? Mi, Balkanci, dugo pamtimo i već smo videli pad mnogih carevina, od Vizantije, preko Osmanskog i Habzburškog carstva, do Trećeg Rajha i SSSR-a. Neke od njih smo upravo mi Srbi, sa svojim saveznicima, poslali na onaj svet.

Autor je  vanredni profesor na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu

(Politika, 11. 9. 2017)

Izvor: Stanje stvari

Vezane vijesti:

Miloš Ković: Kosovski zavet (video) | Jadovno 1941.

Miloš Ković: Kosovski zavjet preživjeće i doba u kojem ga se …

Miloš Ković: Razumno o Kosovu | Jadovno 1941.

Miloš Ković: Budućnost pripada onima koji se ne predaju …