Мастиловић: Јасеновац – свједок бруталности и садизма убица, али и геноцидне намјере

Историчар Драга Мастиловић истакао је да, у обиљу жалосних примјера масовног уништавања српског народа у НДХ током Другог свјетског рата, логор Јасеновац представља еклатантан примјер који може посвједочити о размјерама злочина, бруталности и садизму убица, али и о геоноцидној намјери да се цијели један народ на простору клеро фашистичке творевине НДХ, сасвим истријеби и брутално уништи.

 Мастиловић је навео да су се Хрвати, под Хитлеровим покровитељством и као његови највјернији савезници, својски трудили да у оквиру Другог свјетског рата доврше пројекат западних идеолога из 19. вијека то јест да Русији и православљу спријече продор на топла мора и то тако што ће близу два милиона православних Срба који су живјели на простору НДХ уништити /једну трећину побити, једну трећину протјерати у Србију, а једну трећину покатоличити/.

У ауторском тексту за „Руску газету“, Мастиловић је указао да оно што човјека оставља без даха јесте садизам са којом су хрватске усташе уништавале све што је српско, од дјетета у колијевци до старца у постељи.

Он је навео да се у елаборату Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача ФНРЈ из 1945. године, између осталог, каже: „Заслуга је НДХ да је историја добила нов појам свирепости и крволоштва. Сва историјска масовна криминална убијања само су бледа слика пред незапамћеним терором у Хрватској /НДХ/. Док је Шпанска инквизиција за три века дала свега 30.000 жртава, НДХ, са непуних шест милиона становника, за неколико месеци бројала је 500-700.000 жртава“.

– Ти злочини остављали су без даха чак и њемачке и италијанске официре, до те мјере да их опуномоћени Хитлеров генерал у НДХ Глез фон Хорстенау, оцијени као ‘дивљање нељудских садиста’. Посебно поглавље краткотрајне, али уопште по људску цивилизацију жалосне појаве НДХ, представљају масовни злочини над српском дјецом, која су убијана на најсвирепије и људском уму несхватљиве начине. Исто тако, злочини над женама, силовања чак и дјевојчица, одсијецања дојки и разна друга мрцварења спадају у најмрачније странице људске историје уопште, а насљеђе насљеђе хрватске државе представљају посебно логори за дјецу, по чему су били јединствени у Европи – истакао је Мастиловић.

Подсјетивши да је најстрашније људско губилиште на простору НДХ у Другом свјетском рату и најмасовније губилиште Срба био логор Јасеновац, Мастиловић је навео да је то, у ствари, био систем логора.

– Јасеновац, Брочице, Крапје, Циглана, Кожара, Градина, Јабланац, Уштице, Млака и Стара Градишка дио су једног те истог концентрационог логора Јасеновац, који су усташе називале Усташка одбрана, Заповједништво сабирних логора Јасеновац. Иако су усташе новопридошле затворенике дијелиле на оне које треба одмах побити и оне који су распоређују на рад у логору, на крају им је свима судбина била иста – грозна смрт на једном од мјеста ужаса у логору: Циглани, Гранику, Градини, Пицолијевој пећи, Млаки и тако даље – додао је Мастиловић.

Он подсјећа да је историчар Антун Милетић, који се годинама бавио Јасеновцем, каже: „Усташе су свакодневно убијале затворенике појединачно, у мањим или већим групама, и масовно. Тај масакр усташе су вршиле на више начина: убијањем из пушака, аутомата, митраљеза и револвера, клањем ножевима, камама, бајонетима, секирама, брадвама и бодежима, затим дрвеним маљевима, гвозденим шипкама, чекићима, кочевима и корбачима. Уморства су вршена и вешањем, спаљивањем у Пичилијевим пећима, крематоријуму, паљењем делова дела, гажењем ногама и дављењем у води.

Тешко је и замислити шта су подносили логораши – ограђени жицом без и једне зграде, шупе или настрешницее, изложени најстрашнијој мећави и вејавици и температути до минус тридесет степени, а уз то прегладнели и одевени и обувени у дроњке. Ништа није било боље ни у летњим месецима, када су заточеници без воде и пића, данима на најстрашнијој врућини, подносили страховиту жеђ, све док не попадају од сунчанице. Уз то милијарде паразита, ваши, буве, испијале су последњу снагу тих мученика и преносиле сигурно пегавац и друге заразне болести“.

Мастиловић је навео да је ужасно мучилиште био и логор Стара Градишка гдје су примјењиване такве методе звјерског мучења и убијања да им се тешко може наћи примјер у историји.

– О томе историчар Милетић каже: ‘У делу логора званом Кула, где су усташе масовно клале, било је уређено масовно мучилиште. Кула смрти, како су је сами кољачи звали, била је зграда за жене и децу, које су, углавном убијали глађу. Ту су жене добијале храну само четири пута месечно, без воде. Било је дана кад је из ове зграде изношено по 30 до 40 лешева. Само септембра и октобра 1943, умрло је од глади 350 жена. У женском логору су из утроба жена вадили децу и разбијали их о зидове, док су старију хватали за ноге и пред очима мајки их на исти начин убијали. Било је то највеће задовољство кољача. У ћелијама за клање, убијање и мучење, усташе су саградиле посебне канале за одвођење крви својих жртава – навео је Мастиловић у тексту.

Он је подсјетио да у близини логора Стара Градишка постоји велико логорско гробље са око 6.000 гробова, гдје су побијени, у почетку, били сахрањивани.

– Међутим, како је број логораша стално растао, па усташе нису стизале све да покољу у логору, они су логораше почели одводити до Саве гдје су им око врата везивали цигле и бацали их у ријеку. Исто то радиле су и усташе у Јасеновцу, с тим што би они својим жртвама претходно распорили трбух да их вода не би избацивала на површину. Велики број логораша из Старе Градишке одвођен је из логора у оближња губилишта Јабланац, Бистрицу и Млаку, гдје су убијани ударцем маља у главу, над ископаном раком. Највећа звјерства у логору Јасеновац, усташе су починиле у централном логору званом Циглана, а најмасовније стратиште логора Јасеновац била је Градина, на другој обали Саве у Босни. Масовна ликвидација логораша у Градини започела је почетком 1942. године када је познати усташки злочинац Станиша Васиљ преко Саве у Градину превезао преко 300 Срба и тамо их побио. Од тада све групне и масовне ликвидације доведених логораша вршене су управо у Градини – истакао је Мастиловић.

Између осталих, додао је он, ту је живот скончала и једна велика група од око 7.000 Срба доведених са Козаре, након офанзиве 1942. године.

– Најмасовније ликвидације логораша извршене су управо током 1942. године, а тим монструозним злочинима хвалио се Вјекослав Макс Лубурић ријечима ‘… и тако смо вам ми у овој години дана овдје у Јасеновцу поклали више људи, него што је Осмалијско царство за све вријеме владавине Турака у Европи – навео је Мастиловић и додао да никада неће бити могуће ни приближно тачно знати колико је људи и жена побијено у јасеновачком логору, јер се Лубурић већ крајем 1942. године и почетком 1943. године потрудио да сакрије трагове злочина.

– Наиме, Лубурић је у децембру 1942. наредио смањивање броја логораша на минимум и уништавање комплетне картотеке која је до тада вођена. Исто то Лубурић је још једном урадио пред ликвидацију логора априла мјесеца 1945. године, када се опет вратио на своју стару функцију. Тада је наредио да се побију сви преостали логораши, документација уништи, а логор и само мјесто Јасеновац да се спале и до темеља поруше. Такође, Лубурић је наредио да се од логораша формирају групе које су имале задатак да ископавају лешеве већ побијених и да их спаљују на ломачама заједно са тек убијеним -истиче се у тексту.

Мастиловић је навео да је коначна ликвидација логораша започела 20. априла 1945. године, када је посљедња група жена и дјеце ликвидирана и бачена у Саву или спаљена на ломачи.

– Схватајући да им се спрема грозна смрт, од преосталих нешто више од 1.000 логораша, њих око 600 је 22. априла 1945. године покушало пробој из логора. Голоруки, изнемогли и исцрпљени насрнули су на усташе, и од њих 600 успјело је да се пробије и спаси њих око 80, док су остали били убијени. Око 470 логораша који нису учествовали у пробоју, одмах након тога је поубијано у логорском кругу. Истог дана, неколико часова касније, 187 логораша из Кожаре кренуло је у пробој. Већина је успјела да се пробије изван зидина логора, али су ту били опкољени и поубијани, тако да је приживјело само њих 11 – истакао је Мастиловић, наводећи да број жртава усташког логора Јасеновац никада неће бити ни приближно установљен.

Према његовим наводима, Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, која је прва вршила испитивања у логору Јасеновац, устврдила је да је у периоду постојања логора од 19. августа 1941. до 23. априла 1945. године у њему убијено између 500 и 600 хиљада људи, жена и дјеце, највише Срба, па онда Јевреја, Рома, а онда антифашиста других националности.

– Због пијетета према овим, али и свим другим жртвама нацизма и фашизма, не смију се допустити покушаји ревизије историје, извртање историјских чињеница, замјена теза фашистима и антифашистима, а поготово релативизовање злочина нациста и њихових вјерних савезника, а посебно покушаји ревизије који имају за циљ проглашавање жртава нацизма нацистима и фашистима, а нациста, фашиста и њихових вјерних савезника антифашистима – закључио је Мастиловић.

Извор: РТРС