Miloš Stojanović: Jasenovac – epicentar koncentričnih krugova zla

Odnosi Srbije i Hrvatske nikada nisu prestali biti važni, složeni, emotivno nabijeni, a do dan danas ostadoše nerešeni. Današnje odnose, uz sve aktuelne teme i probleme, prati senka nedovoljno rasvetljene i obostrano nepriznate prošlosti.

Tako se Hrvati, kad god je potrebno objašnjavati uzroke neprijateljstva, lako sete onog što proglasiše dogmom u prvoj zajedničkoj državi – „hegemonije velikosrbijanske buržoazije“. A Srbi se, pak, sećaju, i moraju to zauvek pamtiti, nemerljivog zla koje ih je zadesilo po padu Kraljevine Jugoslavije (1918-1941) – ustaške Nezavisne Države Hrvatske (1941-1945). Slika te države su logori smrti i obezakonjeni Srbi (uz Jevreje i Cigane) koji su nemilosrdno proganjani i ubijani.

Teret u svesti Srba koji proizvodi tzv. NDH, a koji pritiska i misao o današnjoj Hrvatskog, može biti dodatno pojačan svođenjem čitavog problema samo na pitanje logora Jasenovac. Takvo fokusiranje bez šireg sagledavanja velikohrvatske ideje može da dovede do redukcije ukupnih posledica počinjenog genocida nad Srbima.

Rešavanje ”srpskog pitanja” je široko pripremljen, razrađen, organizovan, podržan i obavljen plan istrebljenja od strane svih subjekata društva (a ne ”šačice ustaša”) tadašnje pravno uređene države ”NDH”. Ma koliko užasno mesto, Jasenovac kao epicentar endehazije nije jedini objekat genocida nad Srbima. Srbi su u ”NDH” javno stavljeni van pravnog poretka.

Životi su nenaoružanim Srbima oduzimani svuda – od kućnog praga, u školskim učionicama, rudnicima, na javnim mestima, do pripremljenih gubilišta. Sva znana i neznana stradalna mesta ovde se ne mogu nabrojati – Jasenovac, Jadovno, Pag, Prebilovci, Sadilovac, Motike, Glina, Garavice, Šušnjar… Takva zlodela su činjena na teritoriji današnje Hrvatske, Bosne i Hercegovine, ali i (to se skoro nikad ne spominje) u delu Srbije – Sremu!

Ekonomska dimenzija počinjenih nedela se ne može zanemariti. Ilustrativno, nakon pokolja 342 stanovnika na Srđevdan 1942. iz potkozarskog sela Veliko Palančište (o kome srpska javnost malo ili ništa ne zna) otpremljeno je šest vagona dobro uhranjene stoke koja je završila u zagrebačkim mesarama.

Kad se kaže ”NDH”, današnji naraštaji uglavnom misle na Zagreb i okolinu. Međutim, Srbi su zarobljavani od Zemuna do Žumberka, a živote su gubili od Jadranskog mora do Tromsa i Nurkapa na krajnjem severu današnje EU (”NDH” je internirala Srbe preko logora “Staro sajmište” u Norvešku). Brojni spomenici ubijenim „jugoslavenskim partizanima“ u toj zemlji su materijalni dokazi zle sudbine Srba interniranih iz ”NDH” u Norvešku (od ukupno 4268 jugoslovenskih zatvorenika koji su stigli u Norvešku, 2287 (53,58%) dolaze sa nemačkih okupacionih područja u Srbiji, a 1981 (46.41%) iz ”NDH”. Skoro svi zatvorenici iz Srbije su bili Srbi, a Srbi su činili i većinu zatvorenika iz ”NDH”. Od 1981 zatvorenika iz ”NDH” koji su stigli u Norvešku, bilo je 1620 (81,78%) Srba, 179 (9,03%) muslimana, 165 (8,32%) Hrvata, a 17 (0,85%) ostalih).

To je samo jedan primer koji oslikava da ideja genocida nad Srbima nije bila prostorno usmerena, već naprotiv ubikvitarna (sveprisutna) i jasno se odnosila na celokupnu teritoriju na kojoj je ”NDH” obavljala vlast.

Ekonomska dimenzija počinjenih nedela se ne može zanemariti. Ilustrativno, nakon pokolja 342 stanovnika na Srđevdan 1942. iz potkozarskog sela Veliko Palančište (o kome srpska javnost malo ili ništa ne zna) otpremljeno je šest vagona dobro uhranjene stoke koja je završila u zagrebačkim mesarama. Blago ”NDH” sačuvano u Vatikanu jeste jedna od tekovina koja je poslužila kao putokaz bojovnicima (nikako braniteljima!) u sledećem ratu.

Stoga ne treba da čudi oduzimanje imovine, plata i penzija, uskraćivanje stanarskih prava, kao i drugi sitniji potezi poput krađe šume širom Korduna ili uzurpacija pašnjaka po Lici bez ikakave naknade.

Kroz tu prizmu može se posmatrati i ideja ”nadoknade ratne štete” koju je sadašnja hrvatska vlast utkala u propalu tužbu protiv Srbije pred Međunarodnim (Haškim) sudom pravde i koju i dalje, s vremena na vreme, plasira u javnost. Nije do kraja rasvetljeno u kojoj meri je slatka navika uživanja otetog bila pogonsko gorivo u činjenju zločina nad Srbima. Ipak, sigurno da je strah od moguće ratne reparacije jedan od najvećih razloga formalnog diskontinuiteta (ako je verovati “Izvorišnim odredbama” hrvatskog Ustava) današnje Hrvatske sa “NDH”. To, “mrtvo slovo na papiru” preambule hrvatskog Ustava, ipak ne sprečava novčana davanja ustaškim veteranima.

Oduzimanje jednog jedinog nevinog dečijeg života je pre svega gubitak svih razvojnih potencijala ličnosti, koji nikad ne mogu biti u potpunosti sagledani. Nasuprot tome, svođenje stradalnika na brojke je u većini slučajeva usmereno prema negiranju ili umanjenju genocida.

Hrvatski državni plan možda je najbolje sažet u poglavnikovih ”17 točaka”. Pažljivo je baštinjen i kontinuirano je najmarkantnija sličica svih režima vlasti u Hrvatskoj. Velikohrvatska ideja ukorenjena u Starčevićevim i Frankovim političkim pamfletima, nabujala “uspesima” “NDH”, razgranata delovanjem ”križara”, ustaške emigracije i “maspokovaca”, razlistava se u više pravaca i dan danas pred našim očima.

Od fudbalskih stadiona, kroz filmska i književna ostvarenja, delovanje građanskih udruženja ali i akademskih institucija, sve do državnickih poteza aktuelne vlasti (proslava “Oluje”, obeležavanje Blajburga, vojni savez sa “Kosovom”, internacionalizacija ”vojvođanskog pitanja”).

Nacionalistička parola ”hrvatska vlast potpuno u hrvatskim rukama” jednom iskorišćena za izdvajanje hrvatske banovine (1939), kasnije postaje polazna tačka u nastanku “vukovarskog mita” (od 1991).

Prekomerno zaokupljanje brojem žrtava genocida takođe je uspešan mehanizam sklanjanja suštine teme na sporedni kolosek. Pravilno bi bilo u javnom diskursu potencirati individualnost svake žrtve. Zauvek izgubljeni talenti, znanja, sposobnosti, vredne ruke i zašto ne reći: ljubavi, sreće, nadanja i druge životne radosti svakog stradalnika, moraju se pretpostaviti cenkanju suvoparnim brojkama o žrtvama. Oduzimanje jednog jedinog nevinog dečijeg života je pre svega gubitak svih razvojnih potencijala ličnosti, koji nikad ne mogu biti u potpunosti sagledani. Nasuprot tome, svođenje stradalnika na brojke je u većini slučajeva usmereno prema negiranju ili umanjenju genocida. To, međutim, nije jedina stranputica.

U negiranju genocida nad Srbima široko je korišćen psihološki mehanizam projekcije. Tako sam Pavelić uspostavlja tezu o ”Srpskoj pravoslavnoj crkvi kao prvenstveno političkoj a ne verskoj organizaciji”, imajući kao matricu upravo sramnu ulogu ”crkve u Hrvata” u ostvarenju velikohrvatske ideje.

Od prvog upravnika logora Jasenovac, fratra Filipovića (Majstorovića), preko prozelitizma dotad neviđenih razmera, do poslednjeg oružanog uporišta ”NDH” u katoličkom manastiru u Širokom Brijegu, ta uloga je nesporna. ”Elektro fratri” su muzičkom numerom ”Zapamtite Vukovar” ustanovili jednu od najčešće korišćenih floskula u mozaiku ”vukovarskog mita”. Redovne zadušne službe Paveliću i utrkivanje u apologiji ustaškog režima od strane savremenih rimokatoličkih sveštenika potvrđuju neraskidivu vezu dela katoličkog klera sa velikohrvatskom idejom.

Za čuđenje je, međutim, činjenica da prilozi istoričara na temu NDH stižu u većem broju iz inostranih nego iz domaćih (srpskih) stručnih krugova. Dugogodišnja je praksa da domaća dela iz ove oblasti objavljuju pretežno amateri – svedoci zločina, zatim potomci i poštovaoci žrtava (gde i sam pripadam).

Zamena teza, a ponekad i prosto prepisivanje se koristi u svrhu kreacije ”mučenika”. Najflagrantniji primeri mogli bi biti svetilište u Međugorju tik pored prebilovačke jame sa srpskim kostima ili životopis ”blaženog Stepinca” koji podseća na biografiju nevino progonjenog episkopa Varnave Beočinskog i Hvostanskog.

Ne zaostaje ni kult ”drinskih mučenica” kao surogat za zverstva počinjena od strane ”Crne legije” na područu Podrinja (1942). Konačno, ima li veće besmislice od navodnog Titovog pokušaja da se formira ”hrvatska katolička crkva”? Bio je to očigledan odraz u ogledalu stvarno formirane hrvatske pravoslavne crkve u ”NDH”, ali i u savremenoj Hrvatskoj. Bestidno korišćen naziv ”križni put” (što je spomen Isusovog stradanja) u opisu sudbine preostalih nosioca ”NDH” režima ili nagrađeni roman Tanje Belobrdajić (”Crni kaput”) možda su najgroteskniji primeri dometa ove izopačenosti.

Ipak, ne treba imati sumnje da su dela genocida nad Srbima ispravno protumačena od strane stručne (istoriografske i pravničke) javnosti, za razliku od nosilaca dnevnopolitičkih događaja. Mada su ovi drugi u nekakvoj harmoniji sa velikim delom hrvatskog stanovništva.

Za čuđenje je, međutim, činjenica da prilozi istoričara o ovoj temi stižu u većem broju iz inostranih nego iz domaćih (srpskih) stručnih krugova.

Dugogodišnja je praksa da domaća dela iz ove oblasti objavljuju pretežno amateri – svedoci zločina, zatim potomci i poštovaoci žrtava (gde i sam pripadam). Pobuđivanje pažnje domaće stručne javnosti (magistarski radovi, doktorati) uz izbegavanje klopke sužavanja problema u prostornom, brojčanom ili vremenskom pogledu pomoći će da se uspostavi pravilan odnos prema pitanju genocida nad Srbima u 20 veku. Aktuelni odnos prema tom pitanju je još uvek opterećen brojnim ideološkim, propagandnim i neznalačkim zabludama.

Između ostalog, a priori treba odbaciti dugo korišćenu neistinu da je ovo pitanje zaleđena stvar prošlosti, beznačajna anahrona tema.

U retrovizor se mora povremeno gledati i kada se vozi napred.

Miloš Stojanović, doktor med. nauka,
Norveška

(Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 23. maja  2016. godine).

Vezane vijesti:

Palančište: 20. oktobar – da se ne zaboravi !

Ustaški pokolj u Velikom Palančištu oktobra 1942.god.

Metak nije ispaljen. Sve su radili kama, nož i tupa sredstva …

Dara Banović