Ljubiša Šulaja: Stradalnici naš najbolji putokaz

Sremci su svoju istoriju omeđili manastirima. Njih su zidali despoti, svetitelji, i ustaše su znale da će, dokle god su ti manastiri živi, biti živ i srpski identitet.

Spomen ploča advokatu Jevremu Vidiću koji je već početkom ustaško-nacističke okupacije Sremske Mitrovice odveden u logor Jadovno i tamo ubijen, biće postavljena ovog petka. Na ploči, koja će se nalaziti na kući Vidića, kod prolaza na pijacu, uz Jevrema stajaće i pomen svim žrtvama ustaškog zločina počinjenog u gradu na Savi. Inicijativa za postavljanje ploče potekla je od mitrovačkog lekara Dimitrija Stojšića, a svoju punu podršku dao je i mitrovački Zavod za zaštitu spomenika kulture.

Za Ljubišu Šulaju, čelnika Zavoda, ovaj događaj predstavlja još jedan u nizu pokušaja da se posle nekoliko decenija ispravi učinjena greška, te da se mitrovačkim mučenicima i stradalnicima da identitet, da se o njihovim sudbinama i životima progovori i da se, najposle, stavi tačka na pitanje ko je, kako, zašto i od koga stradavao tokom četvorogodišnje ustaško-nacističke strahovlade u „Hrvatskoj Mitrovici“.

„Naš cilj nije da upiremo prst u bilo koga, niti bilo ko treba da se oseća povređenim ili prozvanim. Potrebno je jasno odvojiti zločince od onih koji to nisu, a da bismo to mogli, važno je da na pravi način kažemo kroz šta je tokom okupacije prošao naš grad i njegovi stanovnici. Mi želimo da ispravimo jednu nepravdu, a ne da činimo drugu. Jevremova žrtva i žrtva drugih uglednih Mitrovčana bila je dugo prećutkivana i to samo zato što se radilo o uglednim, imućnim ljudima, advokatima, trgovcima, narodnim poslanicima, ljudima bliskim Dvoru.

Svi oni, među kojima je i Jevrem, stradali su zato što su bili dovoljno ugledni i otuda realna pretnja ustaškom režimu kao ljudi koji su oko sebe mogli da okupe i organizuju srpski narod. Fašistička tvorevina NDH je postojala, postojali su i fašisti-ustaše, oni su činili u Sremu što su činili, ali to ne mora nikoga da vređa, tim pre što su od njihovih ruku stradavali i Mađari, Hrvati… svi oni koji se prosto nisu slagali sa zločinačkom politikom koju su Pavelićevi poklonici sprovodili na jednom prilično širokom prostoru, kaže u razgovoru za „Sremske“ Šulaja.

Poznato je da je NDH pored fizičkog genocida nad Srbima u Sremu, a čija je žrtva bio i Jevrem Vidić, sprovodila kulturni i duhovni genocid. Fruškogorski manastiri su pljačkani, paljeni, minirani i sve do kraja prošlog veka bili su u prilično lošem stanju. Zbog čega?

Situacija je bila prilično teška. Neka vrsta obnove jeste počela već posle Drugog svetskog rata, ali je pitanje da li se to uopšte „obnovom“ može zvati. Ideološka država imala je veliki otklon prema punoj, pravoj obnovi i to je naročito bilo vidljivo u našim krajevima koji su stradali od Nezavisne Države Hrvatske. Govorilo se i pisalo o tome, postoje zapisnici koji svedoče da su vlasti, pod izgovorom „da postoje i preči poslovi“, svesno kočile inicijative koje su dolazile da li od Crkve, da li od pojedinaca kao što je bio Dinko Davidov i drugi.

Koliko je ideološka država bila jaka, svedoči između ostalog i to što nije postojala svest da su fruškogorski manastiri bili i ostali značajni ne samo kao duhovna, već i kao kulturna središta prve klase. U Šišatovcu je boravio Vuk Karadžić, ovde je uz pomoć Igumana Lukijana Mušickog pravio nacrte za azbuku, sakupljao narodne umotvorine, u manastiru je zapisao neke od najznačajnijih narodnih pesama. Hopovo je nerazdvojivo od Dositeja Obradovića, Krušedol od Laze Kostića.

Davalo se malo, retko, „na kašičicu“, tek koliko se mora da se ne uruši i ono što je ostalo, više kao milostinja Crkvi, a manje kao izraz jasne svesti o značaju onoga za šta se daje.

Kada se krenulo sa punom obnovom?

Puna obnova je počela u drugoj polovini devedesetih godina prošlog veka. Počelo se sa sistematskim konzervatorsko-restauratorskim radovima, po jasno utvrđenom pravilu. Sve do tada radilo se stihijski, samo najnužnije. To je pre bila improvizacija nego ozbiljan sistematski rad i jedino što je prilično temeljno odrađeno, bili su popisi štete.

Prava obnova počela je od manastira Hopovo. Naša ideja bila je da se manastirima vrati autentičan izgled iz prve polovine dvadesetog veka, dakle da nakon obnove budu onakvi kakvi su bili u momentu rušenja. Za taj period smo imali i najviše dokumenata, fotografija eksterijera i enterijera, nacrta, projekata i slično. Radovi su išli paralelno i radilo se fazno. Mi nismo imali plan da recimo krenemo sa zapada, od Privine Glave, pa da završimo sa Velikom Remetom. Odlučivalo se na osnovu procene ugroženosti, neophodnih sredstava i drugih parametara, pri čemu su sredstva izdvajale pokrajinske i republičke vlasti, ređe samouprave, a dešavalo se, kao u slučaju Privine Glave, da najveća sredstva priloži upravo sam manastir.

Koliko je sama Crkva bila uključena u te poslove?

U svim tim poslovima imali smo odličnu saradnju sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom. Sve elaborate koje smo izrađivali odnosili smo u Sremske Karlovce i dobijali blagoslov od Vladike Vasilija.

Poslovi su bili vrlo zahtevni, oštećenja zaista teška, pa smo tražili najveće stručnjake iz republičkog zavoda i naše stručnjake, kako bi konzervacija bila što bolja. Naročito smo bili rigorozni oko obnove enterijera. Obnavljali smo ikonostase, trudili se da vratimo originalni izgled freskama. U tome su nam dosta pomagale monahinje i monasi koji su tada još bili živi, a koji su živeli u manastirima pre njihovog uništenja od strane okupatora i ustaša.

Bilo mi je kao direktoru naročito drago to što smo uspeli da, posle nekoliko decenija rđavih odnosa, uspostavimo zaista odličnu saradnju sa Crkvom, pre svega sa Eparhijom Sremskom u Sremskim Karlovcima bez čije pomoći i podrške ne bismo uspeli da obnovimo naše svetinje.

Da li ste vi lično zadovoljni obnovom?

Biću najzadovoljniji kada završimo radove u Kuveždinu i kada se mošti Svetog Stefana Štiljanovića vrate u Šišatovac. Povratak moštiju Svetog Cara Uroša u Jazak najbolja su potvrda visokog kvaliteta obnove. Procena Patrijaršije je bila da Jazak ima sve uslove za povratak Cara, pa se nadam da ćemo uskoro dočekati i našeg Svetog Despota u Šišatovcu.

Šišatovačka Crkva je monumentalna i preostaju nam radovi na enterijeru. Oni su prilično zahtevni i skupi, jer je ovaj manastir nekada bio poseban po svojoj lepoti.

Za Šišatovac se vezuje i stradanje Rafaila Šišatovačkog. On je kanonizovan, ali se čini da je i dalje malo poznat javnosti. Koliko uopšte znamo o stradanju srpskog sveštenstva i monaštva u Sremu?

Odnos NDH prema pravoslavnom sveštenstvu i monaštvu bio je genocidan. Do kraja avgusta 1941. godine najveći deo njih je deportovan u logore ili proteran u ondašnju Srbiju. Oni su stradavali kao deo elite, kao nosioci duhovnog identiteta, branioci srpskog kulturnog i istorijskog nasleđa u Sremu. O tome se nakon rata malo pričalo, to se prećutkivalo, jer ideološka država nije imala kapacitet da ih apsorbuje u sopstvenu matricu.

Ja sam od monahinja slušao strašne priče o internacijama, mučenjima, o tome koliko su Ruska Zagranična Crkva i Beograd pritiskali Nemce da izbave sveštenstvo iz ustaških kandži. Ne treba zaboraviti da su na milost i nemilost ustašama bile ostavljene i mošti naših svetitelja, koje su, ponovo zahvaljujući naporima Beograda, prenošene u Srbiju i tu čuvane od uništenja.

Među onima koji su mučenički postradali je i Sveti Rafailo Momčilović, Iguman Šišatovca, vrsni akademski slikar, koji je ubijen od ustaša trećeg avgusta 1941. u Slavonskoj Požegi. Bio je tučen, maltretiran, čupana mu je brada, a nakon iznemoglosti je bukvalno bio pregažen od njemu sličnih stradalnika.

Fruškogorski manastiri bili su i poprišta borbi. U njima su se, pošto je monaštvo proterano, smenjivale ustaše i partizani koji su ovde imali svoje štamparije, radionice za izradu bombi, tu su bile baze, dok je Hopovo jedno vreme bilo i Komandno mesto. Da li je možda to bio razlog njihovog uništenja?

Mislim da nema reči da su to bili vojni ciljevi, jer se onda postavlja pitanje, zbog čega su uništavane i parohijske crkve po selima? Kada pogledate praksu u NDH, postaje vam jasno da se radi o unapred smišljenom istrebljenju jednog naroda kojem je, kako je pisao Dinko Davidov, bilo zabranjeno čak i da ima pravo na svoju kulturu, istoriju, kulturni i duhovni identitet.

Sremci su svoju istoriju omeđili manastirima. Njih su zidali despoti, svetitelji, i ustaše su znale da će, dokle god su ti manastiri živi, biti živ i srpski identitet u Sremu. U tome treba tražiti pravi uzrok uništenja srpskih svetinja u Fruškoj gori.

A kako onda objasniti činjenicu da su ostatke manastira nakon rata razvlačili meštani okolnih sela i od njih gradili kuće i pomoćne objekte?

Nije lako dati odgovor na to pitanje bez dubinske analize. Mi možemo reći da su ljudi živeli u bedi, da su konaci koji su bili razvlačeni bili srušeni, da u njima nikoga nije bilo, kao i da je država sve takve ideje odobravala i podsticala činjenicom da nije mogla ili htela da ponudi bilo kakvu pomoć. Međutim, to sve nije pravi odgovor, jer imamo i one koji to nisu radili, pa mislim da bismo, ako zaista želimo da saznamo zašto se to dešavalo, morali da uđemo u pojedinačne glave, duše, srca, a to nije baš najzahvalnije.

Ja recimo znam priču o jednom Pavlovčaninu koji se vratio iz nemačkog zarobljeništva na zgarište, ali je odbio da uđe u napuštenu nemačku kuću. Umesto toga, on je od ostataka sopstvenog doma napravio šupicu i tu se smestio. Potom je, u narednim godinama postepeno obnavljao svoje domaćinstvo, uporno odbijajući da uđe u tuđe. Sa druge strane su oni kojima nije bio problem da odu do manastirskog konaka i pokupe što misle da im treba i pripada.

Danas smo sve to ostavili iza sebe. Vraćati se natrag ne možemo, a ako želimo da idemo napred, moramo trasirati nove puteve, uvek poznavajući ono kroz šta smo prošli. I u tom smislu je uloga fruškogorskih manastira od prvorazrednog značaja, jer oni ne govore samo o tome ko smo i šta smo, već svedoče da smo stradavali od tuđinske, ali i od sopstvene ruke. Nadam se da ćemo u budućnosti uspeti da izbegnemo zamke u koje smo lako upadali. Stradalnici su bili i ostali naš najbolji putokaz.

Razgovarao: Stevo Lapčević

Intervju će biti objavljen i u Sremskim novinama

Pročitajte još:

Jadovničani u petak 03. jula u Sremskoj Mitrovici

Prve žrtve ustaškog terora i genocida u Sremskim …

Zašto su Karlovci zaboravili sugrađane stradale tokom …

Stevo Lapčević: Neobična freska ležimirskih mučenika …

Stevo Lapčević: Jevrem Vidić, čovek čija je smrt dovela …

Stevo Lapčević: Hrvatsko satiranje pravoslavlja na prostoru …

Izvor: STANjE STVARI