Треба ли да опет у нашој кући / србосеци отворе заборав, / за јасеновчки кошмар, / за јеме безданице, / за хиљаде уморене деце, / за црне мараме и лелека.
Стоје ли још стопице дечје
тамо где је лелечје и безречје,
у блату, казамату, човеколому,
у дому за смрт и плач
где нож и мач, где маљ, где гас
где су на нејач пуштане звери
да деци суде,
а ликом су подсећале на људе.
По који пут у стосмрт небески Оче?
Страдали да посведоче
да и Твоја правда понекад задоцни.
Косци сатанини у крвавом пиру
у страшном миру, као да нафору деле
кидаше нежне ручице беле,
морише већ уморене.
А ти Свевишњи,
беше ли бар у тишњи?
Те стопе што су биле саме,
гладају нас из таме
кроз маглуштину века
да и ми дорастемо до човека
и покажемо прстом
на оне што су заклоњени кукастим крстом
затирали лозу, чупали корен
ни на трен не постустајући.
Треба ли да опет у нашој кући
србосеци отворе заборав,
за јасеновчки кошмар,
за јеме безданице,
за хиљаде уморене деце,
за црне мараме и лелека,
наизглед тако далеке
а уткане у сваки божји дан.
Извор: СТАЊЕ СТВАРИ