Литургија и парастос у Камничкој Бистрица (Словенија) борцима ЈВуО, и народу из збјега из Црне Горе, Боке, Херцеговине и Источне Босне, пострадалим после краја рата 1945.

И ове године смо се сјетили жртава, које су пола вијека насилно биле брисане из памћења нашег народа (тек послије распада СФРЈ, 1994. године, почело се први пут са обиљежавањем стратишта у Камничкој Бистрици). Вјечнаја памјат!

И ове године је у Камничкој Бистрици, близу градића Камника, у околини Љубљане, на десетак километара од аустријске границе, одржана литургија са парастосом борцима Југословенске бојске у отаџбини (ЈВуО) и народу из збјега са подручја Црне Горе, Боке, Херцеговине и Источне Босне, пострадалим на подручју Словеније после краја Другог свјетског рата, маја и јуна 1945. Литургију је служио о. Александар Обрадовић, архијерејски замјеник за Словенију Митрополије загребачко-љубљанске.

На жалост, осим уобичајених листића – летака, ове године су обожаваоци Јосипа Броза и политички наследници његових егзекутора из 1945. своје иживљавање показали и сјечењем ужади за звона на спомен капели, тако да током богослужења употреба звона није била могућа.

О. А. Обрадовић је, након литургије и парастоса, извршио и освећивање пет нових крстова из храстовине, које је приложило троје дародаваца, а биће постављени умјесто досадашњих.

За млађе људе, који не знају  за злочин почињен од стране титоиста над војницима ЈВуО (скоро сви официри су већ мјесец дана раније били убијени од усташа на подручју система логора Јасеновац), као и над свештенством и народом из збјега, доносимо бесједу, коју је на освећењу спомен капеле у Камничкој Бистрици 2015. године изговорио грађанин мјеста Камник г. Тоне Стеле:

„Као свједок овог трагичног периода маја 1945 године, сјећам се колоне пјешака и кола са коњима (који нису били као сељачка кола, него кочије и кола, који су се користили за превоз људи виших слојева), која се убрзо након завршетка рата вила кроз главну камничку улицу од Шутне према Грабну, у којој су били само старци, жене и много дјеце свих узраста. На челу колоне је ишао православни парох у типичној одјећи и са дугом брадом и гласно молио (вјеројатно) бројаницу јер је у рукама имао велику дрвену бројаницу, колону су окружили партизани са оружјем у рукама. Многи грађани су стајали у реду пред кућама на ивици тротоара и тихо посматрали тужну поворку. Чак и моји родитељи су звали нашу дјецу и стављали нас у двоструком низу, очигледно са намјером да смо свједоци овог догађаја.

Вјеројатно би све то као дјете од шест година заборавио, да није отац изговорио незаборавну реченицу: »Запамтите дјецо, све ове јадничке ће побити.« Управо тада су мимо прошла кола, на предњем сједишту је сједио старац, поред њега млада жена са малим дјететом у наручју, поред ње је стајао дјечак мојих година. Погледали смо се, његов безизражајни поглед видим и данас.“

Даљи коментар сјећању овог словеначког грађанина, који је 1945. био шестогодишње дијете, није потребан.

И ове године смо се сјетили жртава, које су пола вијека насилно биле брисане из памћења нашег народа (тек послије распада СФРЈ, 1994. године, почело се први пут са обиљежавањем стратишта у Камничкој Бистрици). Вјечнаја памјат!

Никола Милованчев