Кустурица: Када су на Западу копилад убила Бога, Хандке је пратио своје срце

Предавање славног редитеља о добитнику Нобелове награде за књижевност: Да смо некада били овако „реални“ нико не би устао из кревета на почетку Великог рата

ВИШЕГРАД – Не смемо поверовати да живот може да не буде чудо. Ово је прилика да у Андрићевом институту говорим о паралелним истинама у нашим животима. У свим српским земљама, они нису баш присутни, затвармо се у своју љуштуру, па нас писци као што је Петер Хандке јако изненаде. Изненаде нас истином која нам је данас преко потребна, када говоримо о Косову и Метохији. Јер када о Косову причамо, ми говоримо о себи. Косовски мит и разрешење косовског чвора, то је најјача идеја која нас обједињује. Та истина, да је Петер Хандке добио „Нобелову награду“ потврђује. Да никада не треба признати независно Косово. После ове реченице могао бих ставити тачку на ово предавање, али ћу ипак наставити.

Прочитајте још: Хандке за Новости открио истину о пасошу СРЈ и држављанству

Наставићу због тога не зато што немамо ништа боље него да ишчекујемо чудо, већ зато што је разум – конформиста и издајник. Лако га је корумпирати. Разум чини све против чуда. Осећања нас зато издају ређе, преко њих спознајемо дубоко значење појединих догађаја. Чуда остају изван алгоритама који нас вуку у паукову мрежу пионира вештачке интелигенције, замку компјутерског загрљаја који нас води у непознати простор сужења свести. Сви тонемо у прижељкивану интелектуалну хибернацију. Зато у чуда треба веровати, тако ћемо отворити простор у коме ће се она заиста и десити.

Прочитајте још: Хандке на мети медија због пасоша СРЈ: Нобеловцу документ уручен пре 20 година, угрожено му аустријско држављанство? (ФОТО)

У „случају КиМ – Хандке“, ако је уопште реч о случају, везивно ткиво су две ствари.

Прва ствар, то је је непопустљива веза наше православне културе за индивидуалност. Најбољи пример је Хандке, индивидуалиста као што је то био и Иво Андрић. Обојица су дисциплину католика претворили у емоционалност православца. Они спајају неспојиве крајности европске културе. Хандке је помирио разлике између западне хришћанске и наше православне традиције. Његово дело, иако делује изван религије, ипак није лишено религиозности, напротив.

Друга ствар је наша везаност за Косово и Метохију. То је културни темељ европског хришћансва. И није темељ једино српске културе, већ се простире на североисток према Москви, на југ према Константинопољу, на запад до Авра и преко Ламанша до Енглеске… То је уједно и слика будућности, елементарних честица које струје нашом осећајности и прелазе пут који, према тврдњама научника, прелази крв у људском организму преваљујући чак 20 километара. Претпоставка је, да је Хандке пратећи своје срце, опонашајући пут крви, прелазио по 20 километара дневно на угроженим територијама где су живели Срби, на Косову и у Републици Српској. И то је радио у време „када су на западу, Волтерова копилад извршила атентат на Бога“ (овде се мисли на рационализам 15. века и на све што је из њега проистекло). Препознао је, да је КиМ, сада европско уточиште Свевишњег.

Тешко је пронаћи најтачнију дефиницију Хандкеове религиозности, утолико ми се чини да је Јозеф Браун у књизи „Тријумф спектакла“ ту врсту вере назвао „вером у вечну садашњост“. По томе он не припада култури православне провинијенције, јер она верује у вечну душу. Али увећава његов допринос расветљавању идеје о правди, истини и лажи о нашем народу. Хандкеова литература је лишена историчности. Она атомизира своје ситуације хомогенизујући време, славећи парадоксе, непрестано истражује динамичке процесе душе, која је окована у оквир дана. Иво Андрић, један од двојице нама најближих „нобеловаца“, на ту тему је писао: „Боже, не допусти да наше срце остане празно, него дај, пошто од твоје воље све зависи, да увек желимо и да се надамо. И да то што желимо буде добро и стварно и да наша нада не буде испразна“.

Не треба заборавити да једна Хандкеова књига има наслов „Ужас празнине“. Шта је Хандке могао да осети, где су трагови његове емоционалне подударности са нашим, српски усудом? Чиме смо закачили његову душу? У отварању компаративних вредности између великог писца и усуда српског народа могу се пронаћи трагови поменуте везе. Ту је посредовало чудо. И истина о нашем постојању је сама по себи чудо. Сигурно је да великом писцу одговара народ, чије највеће синове славе у свету, а где се од најскупљих фудбалера данашњице – не може саставити једна добра фудбалска екипа. Није немогуће да су цивилизације хришћанска и она недавно откривена на територији Србије, а која је старија од сумерске – утврђују нашу идеју о нечему чему смо припадали. И да нисмо дошли на Балкан у пљачкашким хордама као што се тврди. Нисмо били део освајачке концепције „дошли дивљи – ми, отерали питоме – њих“. Знамо и за фалсификат, који тврди да су муслимани у БиХ живели пре доласка Турака османлија и да су готског порекла. На то, ја помислим, одакле ли су Црногорци? Мора бити, као што један мој друг рече, да су дошли из Дизелдорфа. Извињавам се Црногорцима. Да смо ми имали свог археолога Шлимана, као што су га имали Немци, можда би Хандкеу било лакше да изведе све доказе о нашој истини, након ураганске мржње која се на њега обрушила. А обрушила се од хрватских, муслиманских, француских, енглеских… интелектуалаца, поводом „Нобелове награде“.

Утешно је то, што је Нобелов комитет „извео доказ о његовој невиности“. Био је на листи кривих, зато што је мислио другачије, изражавао се другачије о истој теми која је до краја идеологизована. Пред нама, Србима, дуг је пут да своју невиност докажемо, али морамо да је доказујемо, зар нисмо већ пола пута прешли? У Хандкеу, ми смо нашли свог археолога и свог апостола истине.

После пада Белинског зида ми живимо у свету више подељеном него у доба Хладног рата. Али супремација запада бледи. Јављају се економски џинови, Кина и Индија, у Сирији имамо најаву нове војне ере. Руси после 200 година излазе на Медитеран. Новонастале групације исламских терориста зачете у инкубатору Пентагона, до пре годину дана држале су старо римско упориште Палмиру. Да није било руских оружаних снага, од Палмире не би остао камен на камену. На случају овог града лако је извести доказ да САД – не желе споменике хришћанске културе. Деведесетих и на самом крају века, у двострукој агресији на Багдад, били смо сведоци како су се војници западне алијансе у току војних дејстава односили према артефактима сумерске цивилизације. На питање новинара, зашто нису реаговали на уништавање експоната једне од најстаријих цивилизација, амерички генерал је рекао: „То није био наш приоритет.“ Ствара се нови свет, где је заборав главни јунак. Филмска индустрија почиње од Тарантина. Предлог једног закона у Шведској, предвиђа да се у школама изучава историја „стара“ само последњих 200 година. А ми инсистирамо на коренима. Велики проблем.

Наступило је генерално поспремање за будућност, где ће најнормалнија појава бити да се западни човек исповеда роботу уместо свештенику. На крају ће робот бити Бог, сам ће тако одлучити. Ако из будућности „вратимо филм“ на прошлост, уз претпоставке о припадности најстаријим цивилизацијама и ставимо на страну условности, ми знамо да смо имали снажну средњевековну државу. Била је правно утемељена правилима Светог Саве, касније уобличеним у Душановом законику. Уверен сам да су ови подаци били познати Хандкеу, да он зна нашу улогу у стварању цивилзације и за наше непристајање на заборав – који нас притом превише кошта.

Територија КиМ, оно што на западу зову MOTHERLAND, изгубљена је 1389. године. Али је и враћена војном операцијом 1912. године. Ко би разуман тада а и данас рекао, да је могуће, после 500 година, да ће територија која чини темељ српске културе бити враћена у Првом балканском рату? Ко би претпоставио да ће та територија бити ослобођена и пре тога, када је она коначно остала без војника отоманске империје? Нико! Посебно не они са смислом за реалност, којих данас за мој укус има превише. То значи да у веку науке и технологије постоји „агрегатно стање“ вере у људску душу.

Хандке у Европи није могао ни пронаћи народ сличан нама, чије је тало изударано и искрвављено историјом, као што је наше. Тајна формула у разумевању прохујалих и садашњег времена је у томе што историја није резултат смисла за реалност. Разум јесте у основи акције и сумирању грешака, али шта је средишњи простор? Питајте психијатре, полудели прво губе ирационалну компоненту, не ону рационалну како се обично мисли. Знају када је плата и колика је. Али губе ону ирационалну страну и тону у болест.

Зато наш средишњи простор подразумева: светосавски образац као утемељење наше културе, косовски мит и традицију са лозинком нашег народа, сеобе у време отоманског освајања, секуларно искуство стварања модерне државе и образац геноцида коме је српски народ био изложен у 20. веку у два наврата. Код Хандкеових ликова видимо трансфер „нормалности“ у сферу заокупљености – вишом ирационалношћу. То је добар животни узорак. Да ли смо били реални када смо ишли у ратове, у које смо ишли без игде ичега? А из њих смо изшли као победници! Да смо били реални, нико не би устао из кревета на почетку Великог рата. Митологијом обичног дана, Хандке измиче свим препознатљивим шемама „туђих језика“, у времену ишчезавања хришћанске културе, он не пристаје на крах морала. То је кључна тачка Хандкеовог окретања према нама. Свака цивилизација настајала је на високом моралним начелима. Њихов распад је садржан у тренутку краха морала.

Данас су Кинези прокрчили нови „пут свиле“ новцем и знањем. Дошли су не испуцавши ни један метак, на место користољубиве цивилизације. Није се десило до сада, да „освајач“ дође, плаћајући свој долазак. Србија јесте тло на које се може доћи само без рата. Србија је једна од првих територија са празаједницама, које са другима нису ратовале. Кинеска надмоћ данас је готова ствар. Будућност Европе је уједињена евроазија. Оружје је у том процесу изгубило кредибилитет. А живот писца је испуњен сензорима који јављају, када живот постаје нова позорница. Хандке одбија да игнорише истину која није део плана колонизације, супротставља се глобалном јавном мњењу, а затим бива стављен ван фокуса Нобеловог комитета. Испоставило се, не задуго и на нашу велику срећу.

А наши накадашњи сународници, како Андрић рече, „ридају огањ“. Оби нас засипају „буљуком“ политички коректних дела, поспремају позорницу за нови свет. Усред тог прљавог посла, догодио им се Хандке. Сетимо се, по директиви су Југословени својевремено гурали Крлежу под нос Нобеловом комитету. Али су остали „кратких рукава“, јер Титова УДБА није „добацила“ до тог комитета. Награду је добио Андрић. Мора бити и да су чланови измењеног, новог Нобеловог комитета одрасли на понекој од Хандкеових књига. Наградили су га за литетаруру, не за идеолошка уверења. Тријумф уметности!

Данас, идеја о потпуној експлоатацији човека само се у Србији није примила потпуно. Ми имамо „црвено слово“ у календару и одбрамбене механизме које дубоко треба уважавати. Нису нас увукли у игру, али шта следи? Црногорци су напунили козметичке салоне зарад смањења маљавих површина на телу. Кажу ми, да се у Подгорици чује дозивање мајки из тих салона. Еволуцијска помама у драгој Подгорици је велика, одвија се уз јауке. Енглези су истовремено увели „нулти уговор о раду“, како се повећава утицај корпорација, смањује се утицај државе. Немаш коме да се жалиш. Радиш по „нултом уговору“ по коме ти ништа не дугују, а ти си у обавези да време када те позову одрадиш, па да се вратиш кући и чекаш нови позив на рад. А плате ће бити ако је буде. Имамо свет најамника, само модерних. Сви који призивају запад, призивају „нулти уговор“.

Хандке није човек који би пристао на нефер игру. Он има апостолску улогу, она је покренута изван доживљаја српске нације. Али када је видео силу која нама прети и удара, стао је на страну слабијег. За разлику од његових самозадовољних, дубоко корумпираних колега. Они су током распада Југославије са највећим армијама света које им чувају леђа – тренирали своју лажну храброст и хуманост. То су кукавице. Прљали су нашу част. Лаж је профитирала, мислили су да ће уништењем истине код, под наводницима „малих народа“, освајати исток.

Хандке није имао намеру да формулише нашу велику истину. Само није пристао на дивљачку олују која се дана снаставља кроз русофобичну форму. Он је отишао на проверу истине. И једино он није постао кловн у неопаганском циркусу тих лажних левичара временном претворених у неоконзервативце. Хандке није имао идеју о историјској мисији. Био је јунак својих књига. Пешачио је ратним просторима КиМ, упоређивао је извештаје западних медија са оним што је видео. Исто је чинио у Босни. Његова открића постала су сведочења о ратним злочинима. Није чинио више од онога што је видео. А видео је бомбардовање Србије и убијање цивила, уништавање инфраструктуре, идентификовао је злочине и злочинце… Њихове и наше.

Албанци са КиМ су срушили више од 200 православних цркава. За то постоје докази. Али је Сорош на ово само одмахнуо руком, као Понтије Пилат. Али нама је важно.

Млади нараштаји уједињене Европе, ма шта то значило, веровали су да је време идеологије прошлост. А управо је садашње време најбременитије идеологијом која пресеца мозгове и душе. Хандке у том тренутку добија Нобелову награду, па не чуди превише што је тај идеолошки контекст гласнији у негативним коментарима, од чињенице да је реч о великом светском писцу, о величанственој књижевности.

Народ коме се Хандке приклонио, прескочивши сопствену сенку, мора да најдубље поштује ту његову одлуку. То је олука западног индивидуалисте. То је велика корекција западног упрошћеног, па тиме и неистинитог мишљења о „лошим момцима“. Уврежене идеје о деведесетим, наћи ће се на позицији преиспитивања. Али, шта ће Београд да ради, када се на сцену врати онај чувени Милошевићев говор, у коме он детаљно говори, шта ће се догодити после његовог прогона? Јер се баш то догодило.

А ја ћу рећи шта је било пре тога, ради смисла за реалност, не оне западне које нема, већ оне јасне које има: српски народ је доживео бродолом на крају 20. века. Претходно је на Балкану предњачио у развоју демократије и примени културе. С муком је очувао сувереност. Гајио је либерале, левицу, десницу, што значи да је имао жив политички живот, изван домета клерикалних механизама. То није случај са Хрватима и муслимнима из Босне. Били смо на победничкој страни у Балканским ратовима, у Великом рату за цивилизацију изгубили смо 1.4 милиона људи, са два антифашистичка покрета у Другом светском рату били смо жртва немачко – хрватског нацизма и подвала Велике Британије. Све смо то платили више него што је требало, али је изгледа тако морало бити.

Први герилски отпор нацистима у Европи, пружио је Драгољуб Дража Михаиловић, занесен Атлантском повељом Вудроа Вилсона и пуковника Хауза. Касније ће се показати, да су англо – саксонци Хитлеров посао завршили на крају 20. века. У политичком подземљу, увек иста сила Немце гура против Руса и успут, против нас.

Данас многи у глас говоре против награде Хандкеу. Књижевност је за те људе идеолошка застава. Није узвишена уметност. Али све то стиже у круг архетипске поделе, у судар две струје, а ево неких од напада на Хандкеа из нашег окружења: извесни Бајровић из Босне каже „Хандке је награду добио због исламофобије, као један од ретких који је препознао да Милошевић прави Европу, хришћанску и велику“. Па неки Хајдарпашић тврди, ко год да је, да је „разлика између Хандкеових дела и његове политике срање“, то је тај дискурс муслиманске елите. Теута Скендери, претпостављам да је са КиМ, каже да „одлука Нобеловог комитета доказује да албански писац Исмаил Кадаре никад није ни имао шансу“. Још једна глупост.

Новинар „Гардијана“ Ед Вулијами тврди да је „Хандке апологета геноцида у срцу Европе“. Николаидис, са којим сам се дружио на суду, истакао се кованицом да је „Хандке морални идиот“, дакле моралан а истовремено идиот, што није могуће у збиљи. Нису у стању да смисле ништа смислено, а истовремено нису у стању да поверују – да је Хандке добио гласове неких младих људи који су читали његове књиге пре него што су ушли у Нобелов комитет.

Српски народ, протестантском логиком натеран да плива у плићаку, уместо да се креће кроз своје таласе и дубине што му сасвим одговара, плута на непрекидном животном таласу. Од нас се тражи да будемо „реални“! Да пристанемо, мало по мало, на коначну издају, вођени разумом који наводно „каже“ – најбоље је да Косово дамо! На то нас наводе мајстори употребе наше свести и стручњаци маркетинга. За њих је Менгеле почетник. Производњу пристанка, да Косово и Метохија нису српски, њу осећамо као процес. Али ми немамо право да престанемо да верујемо у чуда. Хандке је вратио на позорницу достојанство човека, зато факир – фукара широм Балкана, уз ону светску, негодује. А нису ни књигу прочитали. Они су сабљарке у чијим се чељустима заглавила дволитарска пластична боца „Кока коле“. И чуде се, што се даве без ваздуха и без довољно капацитета да правилно расуђују о Нобеловој награди. А дубоко у себи знају, да више нису у стању да расуђују о било чему.

ПРИЈАТЕЉСТВО ОД „ПОДЗЕМЉА“

ХАНДКЕА сам упознао током снимања филма „Подземље“. Он је први стао у моју одбрану, рекавши једну реченицу која ће обележити моје стваралаштво. Рекао је за филм, „то је Шекспир који је гледао браћу Маркс.“ Немогућа симбиоза, али је испало тако. Он је један дивни чудни човек, кога је Нобелова награда затекла у шуми крај Версја где је скупљао печурке. Када смо се пре неколико дана срели, било је исто као пре 20 година. Вратио се из шуме, донео је печурке, посуо зачине по њима и дао ми да помиришем. Ја сам рекао да мало мирише на нафту, па је одбрусио „да ћутим мало“.

Неухватљив је и предиван, атомизиран, неисторичан. Код њега је све другачије, него што сам ја о животу мислио. Утолико је то пријатељство дивно, одвија се као прекид његовог дневног ритуала. Он се буди, поједе јабуку или две, оде у шуму, па на воз и у метро, затим у биоскоп, вечера у „Ротонди“, а некада пешачи назад до куће 15 километара. У његовој перцепцији стоји тврдоглави Аустријанац. Само такав може да издржи своју позицију од деведесетих до данас. На страни је импулсивности и живота.

Аутор: Никола Јанковић

Извор: НОВОСТИ