Već na samom početku Drugog svetskog rata jasno su se pokazali ciljevi i namere NDH – genocidno istrebljivanje Srba sa područja Hrvatske.
U hrvatskom Blagaju, krajem aprila 1941. godine, održan je sastanak ustaša, koji su organizovali župnik Blažo Tomljenović, veljunski učitelj Ivan Šajfar i Josip Paunović – mlinar. Da bi opravdali ono što su nameravali učiniti i kako bi stvorili što veću mržnju između Hrvata i Srba trebao im je povod. Doneli su odluku da ubiju jednog Hrvata i njegovu porodicu i za to optuže Srbe.
Žrtva je odabrana- Josip Mraunac-mlinar. Ustaše u Kralovcu, oficir Zdravko Karlović i Milan Boneta su se složili sa ovom idejom…
Noć između 4. i 5 maja je donela smrt u kuću Josipa Mraunca i njegove porodice. Pero Grašić Čigrija, Blaž Tomljenović i Josip Paunović zaklali su Josipa, njegovu suprugu, majku, sinove Nikolu i Ivana. Kćerka je prestravljena skočila u reku Koranu i jedva uspela da se spase. U šoku je stigla do Blagaja i ispričala šta se desilo.
Pošto je sve bilo orkestrirano i isplanirano formirana je istražna komisija, a zagrebački list „Hrvatski narod“ je i pre bilo kakvih rezultata, objavio: „Srpski razbojnici napali su Mravunca otvoreno, izboli ga noževima tako da je nesrećni čovjek odmah umro. Osim toga ubili su njegovu ženu Katu, majku Anu, petnaestogodišnjeg sina Ivana, četvorogodišnjeg sina Nikolu. Razbojnici su ostavili mrtvo tijelo u mlinu, a ostale članove obitelji pobacali u rijeku Koranu. Takođe su u Koranu bacili njegovu ćerku Milku koja je bila još živa, pa se spasila plivanjem. Razbojnici su ukrali 3000 dinara…“
Kao što se pokazalo kroz istoriju stradanja Srba, ustaše su uživale da ubijaju na najveće srpske praznike i svece. Tako je na Đurđevdansko jutro u hrvatski Blagaj stigla dva kamiona ustaša. Komandovao je Ivan Šarić, a uz njega je bio i župnik Tomljenović. Vrlo brzo su ušli u sela opštine Veljun. Prvo su hapsili viđenije Srbe, a zatim sve muškarce od 16 do 60 godina. Mnogi Srbi su i sami išli, jer im je govoreno da ako su nevini nemaju čega da se plaše…Koja ustaška perfidnost!
Uhapšene Srbe, njih 530 zatvorili su u školu u hrvatskom Blagaju. Tražili su krivce za pokolj porodice Mraunac, nemilosrdno tukući i maltretirajući Srbe, koji su bili potpuno nevini. Da bi farsa bila još veća, formiran je „izvanredni sud“ u Zagrebu, kojim je predsedavao Josip Rukavina, a tu su bili i Ivan Gromes, Vlado Singer Ivan Beltehan, Grga Ereš, Mirko Mikac, Zdravko Berković. Saopšteno je da je posle prepoznavanja preživele Milke Mraunac (koja nikoga od Srba nije prepoznala, jer Srbi nisu ni počinili zločin) osuđena su 32 Srbina. Zloglasni Vjekoslav Luburić-Maks je preuzeo osuđenike i streljao.
Oko 400 uhapšenih Srba bilo je u zatvoru u Veljunu, gde su tučeni do smrti. Preživeli su odveženi do škole u Blagaju. Iako su navodne krivce već streljali, 8.maja 1941.godine počeo je prvi veliki ustaški masakr nad Srbima.
Ustaše Pero Grašić, Vale Paunović, Ivan Volf, Mate Štrk, Joso Marinac, Mika Štajduhar, Janko Medved i drugi izvodili su po desetak Srba i vodili do već unapred pripremljene jame. Naređivali su im da legnu, a onda ih udarali lopatama, krampovima, željeznim batom po dva puta u glavu i bacali u jamu. Miris krvi, otkinutih delova tela, mešao se sa jaucima onih koji su još bili živi. Preko njih presipan je živi kreč…
O čemu li su razmišljali moji Srbi dok su ih žive zatrpavali? Kada su završili, oglušivši se na ječanje, stenjanje i ostale znakove života, zaigrali su kolo…Koja je to bila količina mržnje i zla zapaćena u njima, koja pokvarenost i lukavstvo, kada su sve držali u najvećoj tajnosti i pustili u etar priču da su uhapšeni Srbi otišli na rad u Nemačku. Ali ne može se na pravdi Boga činiti zlo bez svedoka, niti se može sakriti, niti postoji dovoljno duboka jama iz koje neće izaći istina. Sami Gospod je svojom promisli, spasio Dušana Nikšića od sigurne smrti.
Za ostale zločine ustaša tokom Drugog svetskog rata nije trebao ni povod, ni opravdanje. NDH je sa namerom da sve Srbe uništi i protera iz Hrvatske i napravi etnički čistu državu, nastavila još masovnije i svirepije da sprovodi svoje namere. Prvi na udaru su bili Srbi sa Korduna, gde je po nekim statistikama stradalo 27.457 ljudi, a zatim i svi ostali krajevi. Jame su se punile srpskim glavama i kosturima, koji su decenijama trulili u tišini. Nije se smelo ni pričati, ni govoriti o tome.
Srbi su nastavili svoj život, većinom bez muških glava, a pojedine porodice bile su potpuno satrvene. Posleratne godine, godine gladi i izgradnje, sa ideologijom bratstva i jedinstva su stvarale sve veći sloj zaborava preko jama. Nikada nisu raščišćeni računi, niti se neko bar izvinio Srbima, onim preživelima, za golgotu, stradanje i genocid. Sve je potisnuto. Godine su prolazile, a moji Srbi nisu predosetili šta im se sprema, zlo i proterivanje, stradanje i ponavljanje istorije od pre samo 50 godina… Tuga, tuga do neba.
Iako su mnoge žrtve posle Drugog svetskog rata iskopane i prebačene u kosturnicu- spomen obeležje, 2000.godine stanovnici hrvatskog Blagaja nisu dozvolili da se održi komemorativni skup žrtvama ustaškog terora, a kasnije su razbacali sveće, cveće, urinirali po spomeniku, poskidali ploče sa ispisanim imenima u želji da potpuno izbrišu svaki trag da su Srbi živeli tu, a kamoli stradali…
Kamen može da se uništi, metal da se istopi, drvo da se zapali, ali ono što je neuništivo je ISTINA, koja je uvek na strani pravednih i koja nezaustavljivo ispliva na površinu, bez obzira koliko duboko da se gura u mulj i blato. Istina o stradanju Srba ne može i neće biti ubijena, dok živi bar jedan Srbin na ovoj planeti…
Srpska književnica Gordana Pavlović
Član UKS-a i redovan član Matice srpske
Izvor: Srbi na okup
Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 04. januara 2017. godine.
Vezane vijesti:
Ustaše svjedoče o zločinu u Hrvatskom Blagaju nad Srbima …
2 Responses
Treba pričati deci ko su hrvati.Kakav je to narod i kakvo zlo.
Osnonovno neznanj gegografije, Lika se ovog puta ne spominje, već Kordun i još neka mesta. MEđutim moram priznati da sam kordunaš i da mi se ovo nikako ne sviđa. Pisci ovog teksta trebalo bi da znaj da se na taj dan upravo na tim mesti slavilo kao da je neko rodio toliko Srba, uz prasetinu i muziku setićali smo se naših rođaka. Sada nikakvog smisla nema da se ovo spominji, sada kada gore nema nikog, što bi se reklo kasno Marko stiže na Kosovo. O ovm je trebalo mnogo mnog ranije pričati i razgovarati, ali naši bajnio partizani najviše su voljeli penzije i da se okupe na ovakvim mestima i da slave, reklo bi se sramno,