Kroz srpsku istoriju sa Dragoslavom Bokanom

Intervju vodi Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta SRPSKA ISTORIJA

…

– Vaša majka kao mala devojčica doživela tešku sudbinu?

– Moja majka Milka (devojački Devetak), rodom iz Male Graduse na Baniji je imala dve godine kada su joj hrvatske ustaše odvele oca Đuru i đeda Dušana u Jasenovac, odakle se nikada nisu vratili…

A način na koji se njen tata poslednji put oprostio od nje predstavlja strašni i veličanstveni primer stradanja našeg naroda u njihovom zavičaju okupiranom od strane Pavelićevih monstruma u čovekolikom obličju.

Naime, hrvatski vojnik, inače predratni Đurin prijatelj, dopustio mu je da se, pred odlazak iz Graduse put jasenovačkog logora, pozdravi sa svojom Milkicom. A kada ju je donela njena tetka Marija, Đurina sestra (i sama devojčica), Hrvat se odjednom isprečio pred očinskim zagrljajem i tražio nešto zaista jezivo od svog doskorašnjeg druga iz susednog sela. Cinično i neljudski je zahtevao da Đura prođe šakom kroz oštri bajonet i tek tako uspe da pomiluje svoju dvogodišnju ljubimicu. Da protera dlan kroz dugačko sečivo i tako dodirne svoju kćerku, a moju majku Milku.

I nesrećni otac je to učinio, uprkos užasnim bolovima i krvavom rukom pomilovao, po poslednji put, uplašenu i uplakanu bebu. Taj krvavi dodir je bio i zadnji ikada u njihovim životima, tog dana zauvek razdvojenim.

Sve to mi je, u suzama, pričala moja baka Marija, svedok ove sadističke scene iz živog pakla ustaško-hrvatske NDH…

– Šta je sa zločinima nad Srbima? To nikako da dođe u prvi plan. Na drugoj strani smanjuje se broj srpskih žrtava. Revizija broja žrtava sve češće stiže iz Hrvatske. Šta mi radimo po tom pitanju, sem pojedinaca?

– Ne postojimo, još uvek, nikakvi MI. Postoje razbacani i međusobno posvađani, nemoćni pojedinci koji žive u Srbiji i okolnim područjima. Srpska država je poražena i bez stvarnog suvereniteta, u pokušaju da koliko-toliko samostalno deluje. U kući Krsmanovića (1918-te), u Jajcu (1943. godine), u Skupštini SFRJ (1974-te), posle petooktobarskog državog udara (2000-te)… se sistematski uništavala – sve više i strašnije – nekadašnja srpska država, Kraljevina Srbija. I ovaj proces je došao do tačke topljenja srpske ideje i rastakanja srpskog u jugoslovenski narod, a sada već u čopore apatrida (i verbalnih nacionalista koji više mrze svoju državu, brkajući je sa režimom, nego sve naše vekovne neprijatelje).

Zato nam je preostala još Republika Srpska i, kako rekoste, nepokolebljivi pojedinci koji održavaju svest o pretrpljenim srpskim stradanjima i genocidu koji nam se dogodio, a da to ”veliki svet” nije ni primetio, a kamoli prepoznao.

– Postalo je gotovo nemoguće kritikovati zločine nad Srbima, naročito ustaške. Jutjub je cenzurisao intervju sa Vama u produkciji medijske kuće „Centar“ , koji je radio Dejan Petar Zlatanović. Tema emisije je bila: zločini ustaša nad srpskim narodom u 20 veku.

. Organizovani srbofobni Hrvati su se udružili i napisali bezbroj pritužbi na intervju sa mnom, u kome sam precizno i detaljno opisao strahote neljudskih zločina hrvatskog naroda nad srpskim. I onda su zabranili ovu emisiju, bez pravog objašnjenja.

– Dosta žestoko i burno ste reagovali na izjavu jednog gledaoca na TV Hepi o ratnim zločinama Srba u Drugom svetskom ratu, ali i kasnije. Rekli ste ,,Vi govorite o tuđim žrtvama, a o njima govore i Amerikanci i Britanci i Francuzi i svi govore o njima! Naše žrtve kao da ne postoje! Progovorite o srpskim žrtvama!“ Mislim da je takav stav građana Srbije sve češće zastupljen, a veliki je problem što svi ćutimo. Kao da nas ti zločini ne pogađaju, to je tragedija.

– Ne ćutimo mi, već ovde (i nigde) ne postoje mediji na kojima bi se ozbiljno i kontinuirano promovisao srpski stav. Nastali u Titovo vreme (a raširivši se u eri petokolonaških napada na srpsko stanovište pod maskom ”borbe sa Miloševićevim režimom”), mediji koji i danas deluju u Srbiji rade svoj posao za one koji ih plaćaju. A tu nema ni S od Srbina i srpskih interesa, sem na kašičicu (kao, recimo, na Televiziji Hepi). Pa se zato ovde zapatila jugoslovensko-titoistička, nesrpska i antisrpska ideja veštačkog izjednačavanja slobodarskih Srba sa nacističkim Hrvatima i genocida počinjenog nad srpskim narodom sa novoformiranim mitovima o stradanju Vukovara, Markala i Račka. I ako, uz to, imate brutalno, višedecenijsko  međunarodno medijsko ”savijanje svesti” mladih Srba propagandnom pričom o ”srpskim zločinima”, ne možete previše očekivati od ovako pritisnutih sunarodnika, zarobljenih u komunističke i druge internacionalističke kalupe i matrice. Još mi imamo sreće da uopšte postoje (a i te kako postoje!) srpski orijentisani mladići i devojke, posle svega i uprkos svemu.

– Šta se to desilo sa Srbima pa su stali iza onog ko ih je nišanio na Ceru i Kolubari, iza onog zbog koga je većinski naš narod pljunuo na crkvu i sklonio đedovu ikonu, kandilo i svećnjak i zamenio ih petokrakom?

– Desila se Jugoslavija, koja nas je rasrbila i obezbožila, rascrkvenila i udaljila od večnih zavetnih ideala. A komunistički nastavak već postojeće Jugoslavije je samo dokrajčio stvar i zakucao naš mrtvački sanduk.

– Šta kažete o suludoj, gnusnoj jugoslovenskoj avanturi srpske političke elite?

– Tek će buduće generacije Srba i Srpkinja otkriti svu strahotu ovog državnog udara izvršenog u Kraljevini Srbiji, i to od strane regenta-prestolonaslednika i velikog dela tadašnje društvene elite. Umesto da brane Srbiju, oni su je bez pardona žrtvovali i dobrovoljno predali našim ratnim i krvnim neprijateljima i apsolutnom besmislu ovakvog ujedinjavanja. Ta jugoslovenska ,,Decembarska revolucija” je po posledicama još gora i jezivija od one Oktobarske u Rusiji. Umesto Rusije došao je Sovjetski Savez, a umesto Srbije – Jugoslavija, na stradanje i propast obe naše bratske nacije. Mi i danas osećamo užasne posledice ovakvog poretka stvari i teško da ćemo ikada uspeti da se iščupamo iz svega onog što se desilo sa nama u međuvremenu. Tema koja će sve više i više zaokupljati pažnju i vreme naših istoričara i politikologa.

– Po Vama koja je ključna tačka srpskog sunovrata i propasti? Da li i vi mislite da je to 1918. godina?

– Ne postoji narod sa ovako definisanom tačkom sveukupne propasti kao što je imamo mi sa tim prvim decembrom ’18-te i onim što se dogodilo odmah nakon toga. Ukinuta je organska veza pravoslavne (kao državne) Crkve, odbačeni ratni heroji i prezreni ratni invalidi, pola miliona siročadi je prepušteno sebi, a zabranjeno je javno i slobodno slavljenje junaštva srpske vojske u Velikom ratu ,,da se ne bi ljutili Hrvati i Slovenci”, ali i svi drugi naši neprijatelji, odjednom proglašeni za ”braću”. Time je otvoren put za delovanje anacionalnih komunista, slovenačkih sebičnjaka i hrvatskih srbofoba, bez ikakvog otpora sa večno povlačeće i defanzivne srpske strane (optuživane za sva zla i nepravde ovog sveta).

– Kako su Srbi dozvolili ukidanje Vidovdana kao državnog praznika da se ne bi bivši austrougarski vojnici osećali prozvano? Kada smo zaboravili da smo Srbi i počeli se nazivati jugoslovenima? Kada smo i na crkvu zaboravili? Pošto su Srbi sve to prihvatili, od tada je svaki scenario bio moguć.

– Kralj Aleksandar Karađorđević (Ujedinitelj svih naših neprijatelja) je tako odlučio, samovoljno ukinuvši onaj praznik koji je svedočio o zavetnoj suštini srpstva. Time se ritualno odrekao i svih viševekovnih veza sa Kosovskim junacima i Svetosavskim Zavetom. Zauzvrat je dobio čestitke onih koji će ga, samo pet godina posle toga, ubiti kao pseto. Tih međuratnih godina je ukinuta veza sa precima, pogažena ratnička čast, odbačene pukovske zastave (povučene iz upotrebe i bačene u tamu magacina) i poništen značaj Srpske Crkve (koja je postala samo jedna od devet državno priznatih, međusobno  ravnopravnih religija). Doživeli smo nemerljivu katastrofu, koju živimo i dan-danas.

– Posle 1918.god. kako nam se ponovila 1945. god? Ponovo smo otišli u zagrljaj dželatu koji nas je klao i decu nam ubijao na najsurovije načine.

– Kolo sreće se već okrenulo, a istorijske okolnosti su nas dokrajčile. Kao da sve loše i grozno ujedinilo i urotilo protiv nas. Kazna za našu izdaju iz 1. decembra 1918-te je bila odgovarajuće strašna. I traje i sad, posle toliko vremena, jer se nismo još uvek pokajali za grehe svojih očeva i dedova. Za razliku od Rusa koji su se obračunali sa onim delom svoje istorije koji je uništio narodnu dušu i pobio tolike milione pravoslavnih, mi to nismo uradili – a i teže je, jer je ovde izdaju predvodio niko drugi do mlađi sin kralja Petra Oslobodioca .

Tamo je miropomazani ruski car krvlju, svojom i svoje porodice, počeo duhovnu obnovu Velike i Svete Rusije, a ovde je nemiropomazani (prvi takav u celokupnoj srpskoj istoriji) kralj bezdušno pustio da uzalud isteče krv miliona junaka koji su pominjali njegovo izdajničko ime, uz Srbiju i Sveto Kosovo, dok su uzalud umirali po apokaliptičkim bojišitima, grčkim ostrvima i albanskim planinama – da više nikada ne vide svoju decu, bližnje i svoj zavičaj (uskoro utopljen u hrvatsko-slovenački konglomerat i vatikanski okvir novokomponovane države).

– A i danas ima onih koji pate za petokrakom i delom Josipa Broza Tita, i maštaju o novom ujedinjenju. Kako je došlo do toga posle toliko surovih činjenica?

– Nakon tridesetogodišnjeg rasrbljavanja, komunisti su srpstvo postavili nastub srama kao glavnog neprijatelja lažnog ”bratstva i jedinstva” (zasnovanog na novim odricanjima Srba od sopstvenog identiteta i, prvenstveno, na dobrovoljnom, kolektivnom zaboravu Jasenovca, Jastrebarskog, Stare Gradiške, Jadovna…). To je promenilo otadžbinsku svest u našem poklanom i dezorijentisanom narodu, a oni koji nisu na to pristajali su masakrirani tokom 1945-te. Da bi se, nakon što je J. B. Tito izdao i svoje rusko-sovjetske saveznike, zaboravom plaćao udobni život i na (nacionalnoj i verskoj) izdaji dobijeni stanovi u blažoj fazi titoističke diktature. Pa, kad se sve to smućka, dobijate ove obeskorenjene apatride jugoslovenskog tipa, eks-Srbe sa dna kace.

– Kako vidite lik i delo Milana Nedića- kao žrtvu tadašnjih prilika, srpsku majku ili izdajnika?

– On je, nesumnjivo, bio mučenik i svesna, dobrovoljna žrtva u cilju spašavanja srpskog naroda u neopisivo teškom trenutku naše istorije. Bilo smo na ivici potpunog nestanka i podele između Hrvata, Mađara, Bugara, Arnauta, a pod nemačkom komandom i italijanskom podrškom ovakvom paklenom poretku.

Pa samo ono što se dešavalo na teritoriji NDH i pod mađarskom okupacijom je dovoljno da vidimo kako bismo prošli da nismo imali makar to treperavo, ali spasonosno uporište na tlu (proširene) Šumadije i Beograda. To je bila nemačka okupaciona zona, gde Nedić i njegovi ministri nisu imali nikakvu stvarnu vlast, ali su, svojom ličnom, moralnom žrtvom, spasili svoj narod od nestanka.

Oni su prihvatili stotine hiljada Srba, Srpkinja i Srpčadi iz hrvatskog pakla i spasili ih od sigurne, strašne smrti. I uspeli su da izbave Srbiju od samouništenja iz inostranstva upravljane gerilske borbe zloupotrebljenih srpskih idealista za englesku ili sovjetsku korist. I da, čak, krenu u vraćanje srpstvu, našoj svetosavskoj kulturi i pravoslavlju, iz jugoslovenske zablude.

I Sveti Otac Justin je, baš u vreme generala Nedića (1944-te), održao svoja čuvena predavanja na Kolarcu iz kojih će, kasnije, nastati čuveno ”Svetosavlje kao filosofija života”. A da ne pominjemo da je general Nedić bio svestan toga šta ga čeka, te da ni on, ni ma koji njegov ministar nije promenio svoje imovno stanje ili se uselio u tuđu kuću tokom ratnih godina…

Dugačka i važna priča, ali čeka na vreme kada se budemo nekako ujedinili, pre toga će ova priča o Nedićevoj pravoj ulozi u ratu biti samo još jedna od razjedinjujućih priča i kamen spoticanja među nama, Srbima poslednjih vremena.

– Da li se slažete da nam je jugosovenstvo uzdrmalo temelj nacije?

Ono to i danas čini, baš kao i pre stotinu godina, uprkos svemu što nam se u međuvremenu desilo. Zavodljiva laž ove zamene našeg ”bratstva u Hristu” bratstvojedinstvenim ”zaklinjanjem u Titu” i sada truje svest jednog broja njenih naivnih ili prema srpstvu ravnodušnih žrtava.

– Zašto se ne ugledamo na Jevreje, po pitanju staradlništva i žrtava?

– To je kao da se pitamo ,,zašto ne delujemo kao Spartanci” ili ,,kako više nema Sinđelića i Obilića”. Na ta pitanja se ne odgovara iz fotelje i samo rečima, već na delu i po poprištima srpske istorije. Svaka generacija Srba mora da, u svoje ime, da odgovor na ovo pitanje. Jevreji su hiljadama godina mudro i strpljivo pripremali svoje pobede nakon 1945-te, i u Izraelu i po čitavom svetu. Nije im to palo sa grane.

– Evropa ima različite aršine prema žrtvama različitih naroda. Kako to da promenimo?

– U životu nema abrakadabra ili hokus-pokus-preparandus rešenja, niti Deda Mraza i čarobnog štapića. Sve se mora izboriti, pre svega unutarnacionalnim pomirenjem i uvođenjem saosećanja, crkvenosti i pozitivne selekcije. Ništa od toga za sada, pa ćemo i dalje trpeti udare i od spolja i iznutra, dok se ne promenimo i ne počnemo da primenjujemo univerzalna iskustva bez kojih nam nema pomaka sa mrtve tačke.

– Zašto nemamo enciklopediju srpskog stradalništva ili makar film o tome?

– Zato što još nismo srpsko društvo, ni srpska kultura, u građanskoj eks-Jugoslaviji samo naslovljenoj kao ”Srbija”.

– Srećom, danas je malo bolje vreme- izrađuju se biste, spomenici, obnavljaju se kuće znamenitih Srba, snimaju se dokumentarci, serije, filmovi, ima promena na bolje. Kakvo je vaše mišljenje povodom tog poduhvata?

– Polako se vraćamo sebi, na jednoj strani medalje, dok se duboko razarajući procesi razvijaju na njenoj drugoj strani. Pa šta bude bilo jače i više ispunjavalo duše sadašnjih Srba. To je borba nas sa nama, pa ko pobedi.

– Da li je po Vama, dobro da se u školske udžbenike za osnovnu, srednju školu i fakultet (katedra za ustoriju) uvede poglavlje Srpsko stradalništvo? Mislim da, dok ne spoznamo tu istinu, ne možemo da krenemo ka boljem sutra.

– Nije stvar u tome da li je to dobro, već da li je to, u ovom trenutku, moguće. Ja mislim da nije. Moramo da delujemo preko medija, koji su danas važniji od Ministarstva prosvete, pa onda sve dalje.

– Šta mislite o serijalu Nemanjići koji je prikazan na RTS?

O tome sam već više puta detaljno pisao. Mislim da su uludo potrošene uložene pare i time sprečeno neko bolje (i srpskije) ekranizovanje ove naše zlatne epohe.

Prilika je propuštena i ko zna kada će i da li će ikada biti nove šanse za tako nešto. Tuga i besmisao, po ko zna koji put.

– Kako da u prvi plan stavimo izgradnju Memorijalnog centra za sve stradale Srbe?

Svojim deloavnjem u tom smeru, ko kako i koliko može.  Dakle, odozdo, a ne odozgo, s vrha.

Ako se oseti da je to želja velike većine Srba, onda će se ova plemenita ideja realizovati.

– Kako vidite rešenje kosmetskog problema?

Boj na Kosovu traje još od četrnaestog veka i svako srpsko pokolenje je učestvovalo, na svoj način, u njemu. Tako i mi. Kosovski problem će biti rešen u odnosu na naše rodoljublje, junaštvo i spremnost da se borimo za očuvanje Svete Zemlje u našoj Otadžbini.

– Časopis Njujork tajms, priredio je intervju sa Vama. Koja tema je bila zastupljena?

– Nikolas Vud je radio veliki intervju sa mnom (i imao posledice zbog toga, nakon što je ovaj razgovor izašao, na naslovnoj strani Njujork Tajmsa), na temu velike marketinške kampanje ”Kosovo je Srbija”, sa korištenjem patriotskih citata najznačajnijih zapadnih političara u nama prilagođenom, rodoljubivom kontekstu. Više su stranci pisali o toj kampanji koju sam ja kreativno vodeo, nego ovdašnji mediji, po tradiciji neraspoloženi za sve zaista srpsko i rodoljubivo (a posebno ako sam tu ja prisutan).

– Vi ste osmislili predsedničku kampanju kneginje Jelisavete Karađorđević pod nazivom „Inicijativa za lepšu Srbiju”, koja je bila veoma uspešna.

Da, pod sloganom ”Bože pravde”, išli smo po čitavoj Srbiji i zajedno govorili, kneginja i ja, o nekoj boljoj, romantičnijoj i lepšoj Srbiji, Otadžbini. Uz nas su išli i momci iz grupe ”Legende”, a sve to ispred džinovskog panoa sa likom Bogorodice.

Time smo pokazali da nisu svi Karađorđevići isti, a i pomogli da knez Pavle i kneginja Olga nađu svoj konačni mir u spomen-hramu na Oplencu…

Nisam ja protiv Karađorđevih potomaka, već protiv onih među njima koje bi odbacio i najstrožije osudio i sam naš besmrtni Vožd.

– Putem svog Fejsbuk profila Vi ste objavili ogroman broj eseja i tekstova na verske, nacionalne, kulturne i opšte teme. U pripremi je serija knjiga na osnovu vaših Fejsbuk tekstova.

– Tako je, Đorđe. Daće Bog pa će se i ovi moji eseji, biografski medaljoni, besede i analize pretočiti i na papir, među korice knjiga za patriotsko buđenje narodne svesti.

– Napisali ste dosta knjiga. Koja vam je najdraža?

– Moji ”Ognjeni ljiljani” (iz 1998), knjiga o istoriji evropske kulture, od elizabetanskog doba do modernih vremena, u kojima sam ispričao čitavu civilizacijsku priču o tome šta nam se, kako i zbog čega događalo…

– Spremate film iz Ruske istorije. Na kojim trenutno filmskim scenarijima radite? Da li ste završili temu srpskog stradanja u proteklih stotinak godina, prema romanu Miće Milovanovića, a kroz sudbinu i ispovest pravoslavnog monaha Prohora?

– Radim na više paralelnih projekata, kako sam, tako i za druge naručioce. Šta će biti od toga ne znam, jer ništa ne zavisi od mene. Pomenuo bih tu, posebno, i scenario za film ”Slovo ljubavi” o Svetom Despotu Stefanu Lazareviću, koji sam napisao u manastiru Manasija, na mestu gde počivaju mošti našeg najmističnijeg i najplemenitijeg vladara svih vremena, pravog srpskog super-heroja (a u najtežim zamislivim okolnostima).

– Zašto ste prestali da se bavite politikom?

– Zato što bih bio ubijen, da sam ostao u politici. Ja sam bio smetnja kako Miloševićevom i Stanišićevom režimu, tako i ondašnjoj opoziciji svih vrsta. Nisam imao podršku, ni pokroviteljstvo ni sa koje strane i sve se završilo ubrzo nakon što je počelo.

Ne može se biti u visokoj (prvoligaškoj, realno uticajnoj) politici bez ozbiljne logistike i adekvatne finansijske podrške.

Za kraj, kako zaštititi srpske interese?

Svako treba da drži svoj položaj i da ne popusti u toj ličnoj odbrani srpstva. I treba biti bratski raspoložen prema svojim sličnomislećim, nepoznatim saborcima, a ne ostrašćeno insistirati na razlikama (koje uvek postoje). Život je zadatak, a ne razmaženo ”traganje za srećom”.

A najvažniji deo tog životnog zadatka je naša lična odgovornost u ,,rodoljubavnoj” bici za opstanak slavnog, mučeničkog i junačkog srpskog naroda.

Intervju vodio Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta SRPSKA ISTORIJA