У по­ле­ми­ци са Бо­ри­са­вом Јо­ви­ћем о Осмој сед­ни­ци ЦК СК Ср­би­је, адво­кат Ра­до­је Сте­ва­но­вић је као по­губ­не по­сле­ди­це ре­зул­та­та те сед­ни­це на­вео и „за­стра­ши­ва­ње му­сли­ма­на и Хр­ва­та от­ко­па­ва­њем и но­ше­њем срп­ских ко­сти­ју по­ред њи­хо­вих ку­ћа”. Те­за да је екс­ху­ма­ци­ја по­смрт­них оста­та­ка жр­та­ва уста­шких зло­чи­на из ма­сов­них гроб­ни­ца у кра­шким ја­ма­ма и њи­хо­во са­хра­њи­ва­ње по пра­во­слав­ном об­ре­ду би­ло опа­сна суб­вер­зив­на ра­бо­та усме­ре­на на под­ри­ва­ње ми­ра у бив­шој Ју­го­сла­ви­ји ни­је но­ва.  По­што као адво­кат си­гур­но зна да не­ки за­кљу­чак вре­ди са­мо ако је за­сно­ван на чи­ње­ни­ца­ма, за­и­ста је упит­но на ко­јим чи­ње­ни­ца­ма Ра­до­је Сте­ва­но­вић за­сни­ва сво­ју тврд­њу о за­стра­ши­ва­њу му­сли­ма­на и Хр­ва­та. Пре­ма пре­су­ди Окру­жног су­да у Мо­ста­ру, из ок­то­бра 1957. го­ди­не,

Када се ишчита и чуjе прича о Пребиловцима, човjек остане затечен, запањен, збуњен свим оним шта jе, како jе и зашто jе учињен злочин, коjи кроз  прошли виjек  траjе и понавља се, изнова исти, у мржњи и злу. Пребиловци ни данас немаjу таблу, одредиште и путоказ гдjе су. Али они имаjу божиjи путоказ, и догађаjе коjи су их уз вjечно памћење и помен  на небу, на земљи, и први пута опиjелом одржаним у jами под земљом ставили и на небески трон. Васкрсли Пребиловци дочекли су овог августовског jутра, на jугу, краj Хутова, Неретве, Брегаве на бриjегу у Пребиловцима, на ново ходочасно мjесто, Васкрсење храма, коjи као да jе са неба

У августу 1941. године, у вриjеме великог геноцидног покоља Срба у Независноj Држави Хрватскоj, убиjено jе  826  од укупно 1000 српских житеља Пребиловаца. Међу страдилима су скоро све жене и дjеца из села.  Наjвише их jе убиjено у Шурманачкоj jами код Међугорjа. Жртве рата Пребиловаца до краjа рата достигле су цифру од 850, што jе 85 одсто  српских становника села. Према истраживању jапанског дневног листа „Асахи шимбун“,  Пребиловци су међу четири наjстрадалниjе села у свиjету у Другом свjетском рату. За исти лист геноцид Хрвата над Србима у Другом свjетском рату jе jедно од обележjа глобалне историjе 20. века. Преживjели очеви и браћа жртава одлучили су jош у току рата да поново засниваjу породице и да сачуваjу село.

Послиjе покоља више од 50 Пребиловчана у Морином отоку 14/15 августа 1941., у Пребиловце jе дошла хрватска жандармериjа коjа jе требало да сприjечава даље злочине. Спремала се италиjанска реокупациjа овог подручjа, коjу jе Павелић грозничаво настоjао да избjегне . Пребиловчани су почели да излазе из Хутова блата и долазе своjим опустjелим кућама. У многима од њих су jош били хрватски насељеници- колонисти. Видећи да има живих Пребиловчана, власника додjељних им кућа, ови колонисти почињу да напуштаjу село. Острвљени злочинци из Чапљине и околних села упали су путем у Пребиловце, на православну Велику Госпоjину, 28. августа 1941. Предводили су их крволоци српског народа Фрањо Вего, Нико Филиповић, Касим Кудра- Ћосо, Мато

Кад су везани Срби тражили да им врате капе коjе су им пале с глава, усташе су се ругале: „Шта ће вам капе, када вам иду главе!“ НИКОЛА Н. ЖИВКОВИЋ Кад су везани Срби тражили да им врате капе које су им пале с глава, усташе су се ругале: „Шта ће вам капе, када вам иду главе!“ Хрватски монструми прикупљају жене са децом и затварају их у учионицу сеоске школе. Око 11 часова дотле прикупљене у колони по четворо, уз батињане, спроводе надомак моста на реци Брегави. Претходно су испред школе кундацима поубијали старице које нису могле да пешаче. Оне који су стигли до моста потрпали су у четири камиона

Да припадаjу неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у целом свету, попут Аушвица, Хирошиме, Лидица… НИКОЛА Н. ЖИВКОВИЋ Да припадају неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у целом свету, попут Аушвица, Хирошиме, Лидица… Четвртак, 6. август 2017. Веома топао, безоблачан, прави летњи дан, а временска прогноза гласи да ће бити чак до 39 степени. У један иза подне кренули смо на пут. Возио је Сава, син Пеђе Ристића. Часлав и ја седели смо позади. Одмах сам приметио да је Сава искусан и поуздан возач, тако да сам од Београда до Сремске Митровице дремуцкао. Границу смо прешли код Сремске Раче. Чим смо се нашли у