Излазимо из саоница. Наши возачи се одмах враћају, а ми улазимо у једну просторију, топлу и пространу. Ту је нека зидана пећ и још некакав шпорет, ложе обје. На поду уза зид свуда около слама. Има и пар подераних дека, крпара. У једном ћошку је стол и неколико столица. Ту сједи постарији човјек и пуши лулу. Стево покушава да се са њиме споразуми. Он мало набада хрватски, а од нас нитко не зна мађарски. Кажем Стеви да се крух каже кењеро, да је јаје тојаш, маст жир, сланина солон, вино бор, вода визат и кобасица клобас. Стево се насмија. Некако то све прокоментира у смислу – ако од свега донесе

Стеви Лабанту приђе један од она два друга и нешто причају. „Крећите одмах. И то – што брже“, чујем из тога разговора. „Узимајте ствари и одмах у реду за мном“, рече Стево. И ми кренусмо путем некуда у Мађарску. Журимо, потрчавамо да пратимо чело колоне. Послије неког времена, Стево се враћа и каже да идемо за осталима до села које није далеко. За нама у растегнутој колони иду они који силазе са моста. Кад смо стигли до села, стојимо на путу, танцамо да нас ноге не зебу. Одједном, негдје низ Драву поче пуцњава. Чују се пушке, али рафали везу без престанка. Оштра пуцњава. Живко вели да му је Стево рекао

„Крените“, рече један партизан Лабанту и он крену, а Перо Кашић за њим. Ја ћу за Пером, али онај друг пред мене угура у ред жену са двоје дјеце. Идемо уз мост. Гледам преда се, а онда преко те жене у врх моста. Држим се десном руком за ограду. Настојим да стопалом користим попречне летве на даскама моста. Јастук је под руком, под пазухом, а моја повелика, али не и тешка, целтова ташка причвршћује руку преко јастука. Кад сам видио како је мост висок, пожелим да погледам како је и испод њега! Страшан призор – санте леда велике по неколико квадратних метара, да не кажем десет, покривене снијегом, ударају једне

„Крећи“, рече он кочијашу. Кочијаш још и није спустио на кобиле бич, а она млада поскочи и смота саонице удесно. Учинила је то у трен ока. Зашкрипа и опјен и руда, а онда он опали бичом ону десну. „Па шта радиш, јебо те бог“! Па ђе ’ш наћ’ руду да је пукла. Колико би ту стали рад’ тебе“, подвикну Јошко. „Па видиш каква је“, брани се кочијаш. „Па, јебо је ти, ваљда си је већ упознао довле“, одврати Јошко. „Него, слушај, сад кад се мало загрију, поћерај касом док је добар пут. Већ и нисмо далеко. Тамо код моста сигурно ће бити гужве. Морат ћемо маневрисати саоницама око ствари које

„Ајмо, на посао, да дјеца не чекају“, нареди Јошко. Дошли смо до дворишта у које треба да уђем ја са још неким. У кући нема свјетла, огласи се пас, а човјек који нас распоређује каже да улазимо четворица. Кућна врата отвори жена и повика на пса који је одмах престао лајати. Нама рече да пожуримо у кућу. Лијепо је. Топло. Она упали лампу. На столу угледамо четири тањура са жлицама. Показа нам лавор да оперемо руке у млакој води. Ручник је на перду од столца. У здјели је било доста чорбе са крумпиром и јајима, а крај сваког тањура стајала је подебела шнита круха. Нуди нас да поједемо све. Пита

„Оди, ’оћеш и ти мало танцат’? Мање ће те зепсти ноге“, рече ми. Послушам сав сретан и полуукочен спустим се из саоница. „Ајмо одат’ да нам се ноге угрију“, каже он и крене према другим саоницама. Искористим ја старо познанство и повјерење па упитам зашто стојимо. „Ма, посл’о сам онога да види каква је ситуација у Сопју. Пред нама је село Сопје. Одатле није далеко Стара Градина, а тамо банда има свој бункер. Можда знаду и за поправак моста па могу послати патролу. Он ће све сазнат’. Ако су они и тамо, он ће припуцати па ће они побјећи. Тако су ми другови рекли неки дан. Ма, сигурно нема никога

На вратима интерната појави се професор Клинц и захтијева тишину. Престаде комешање и говорење. У неколико реченица нам је објаснио да морамо ићи за Мађарску па у слободну Бачку гдје ћемо наставити школу. „Наши ће пробити Сремски фронт. Овуда ће се повлачити Нијемци и остала банда и могли бисте од њих страдати. Идете у ослобођене крајеве Србије и тамо ћете на миру учити све док и ови крајеви не буду ослобођени и окупатори истјерани. Сад сједајте у саонице. Имате доста мјеста и перина и јастука да вам не буде хладно. Плахте ставите на главу и пред себе да вас снијег не кваси. Желим вам сретан пут“, рече. Поче утовар. Јастуке

За Нову годину и Божић ферије су трајале одвојено – два дана за Нову, три дана за Божић. Пред Божић смо упозорени да се сви врате десетога јануара до осам ујутро. Првих дана 1945. године падао је снијег. За Божић га је било већ доста, а преко Божића је јако падао и ралице су разгртале снијег по неколико пута на дан. На Божић, седмог јануара ујутро, чују се весели гласови на путу: „Ајте на јутрењу. Брже, шта чекате“. Отварамо прозоре, а они опет сви вичу: „Ајте, сад смијемо ићи“! Мало затим опет иде нека гласна група. Јованка и ја одлучимо да и ми кренемо у цркву. Снијег је велик. Чим

Већ негдје половином новембра донио је он мени папир, отпусницу из Базе. На папиру пише да сам упућен у Гимназију у Грубишном Пољу. Отпусна листа важи до пријаве просвјетним властима у Грубишном Пољу, најкасније 30. новембра 1944. године. Мати сам оставио лонац. Ништа друго нисам ни имао. Са свима сам се поздравио и кренуо кући. Основни оријентир је црква Св. Стевана у Дјаковцу, а онда се треба пропитати за стазу која води пречицом преко Турчевић Поља према Рашеници. Сустигнем успут постаријег човјека па ми он рече да навратимо у пролазну кухињу. Каже да ће ту управо бити печено прасе. Зна, јер је отуда дошао прије два сата. Тамо смо нашли

Једног дана каже ми чика Саво да је разговарао са управником Базе и да ћу ја остати код њега у шнајдерају јер нисам за маршовање и велике напоре. Почео сам учити занат кројача. Био је ту још неки дечко, млађи од мене. Звао се Мато. Послушно сам циједио крпу за пеглање, чистио шнајдерај, учио како се држи игла и како се капут и хлаче држе на кољенима, а да не склизну на земљу. Онда ме чика Саво научи како се пришива дугме и опшива рупа за дугмад на капуту и хлачама. Већ сутрадан ме похвалио и показао Мати како добро радим. Овај му потврди са „да, да“ и климањем главе.

Посебно сам се обрадовао што су дошла троја кола из Дјаковца. У једнима су возили енглеске униформе, робу, ћебад и ципеле. „Ево, туј ћеш моћи и лећи па спавај до болнице. Ћебади има па ћемо те покрити“, кажу ми. Тако они мене спаковаше и рекоше кочијашу да на мене пази, да ми не буде зима. Кренусмо. Наша кола су средња. Заспао сам задовољан са гомилом лијепих дојмова. Послије четири, пет сати вожње стигли смо у базу. Кад сам изашао из кола, било ми је зима. Јутро је хладно па ми кочијаш даде једно ћебе да га огрнем. Рече једном другу да ме одведе у болницу, а ћебе да врати. Уђосмо

Опет сам одсједио гријући леђа уз зид неофрајане штале. Боли ме десни лакат и кољено. То ме јако подсјетило на два пута пребољелу упалу зглобова. Управо су ми тада лактови били болни. Рекао сам командиру вода да имам те проблеме и запитао га да ли могу одмах ићи на спавање. „Реци командиру одјељења да сам ти одобрио тако да он зна гдје си“, рече ми. Легао сам на исто мјесто као синоћ и размишљајући о болести заспао. Пробудио ме бол у кољену. Осјетим да се и стање лакта погоршало. Ујутро морам подузети све да дођем до доктора. Устајање је било нормално. Умио сам се, али болови су јако узнапредовали. Шепам,

Одједном стадосмо. Командири одјељења кажу да се окренемо на лијево и да је то наш борбени положај. Појави се командир вода и одреди десну границу. Затим оде на лијево крило. Враћа се отуда и распоређује сваког борца. Сви су углавном прилегли иза појединих воћака. Нас без пушака распоредио је у други ред, исто иза воћака. Мене је припала нека танка јабука. Како год се намјестим, много ми је танка. Пар корака десно од митраљесца, који је за орајом, има дебља јабука од ове моје. Размишљам да одем тамо, али се сјетим приче да минобацачи гађају митраљесце. Помислих – ако промаше њега, таман ће у мене. Тако се смирим иза моје

Изненада чујем звук авиона. Аутоматски дограбим пушку и устанем у намјери да станем у шток шталских врата. Авион још не видим, али бука му је све јача. Чујем више гласова: „Лези, не мичи се! Лези, не мрдај“. Ја сам већ у штоку. Прелетјеше двије „штуке“, па се опет врате. Видим, нитко не мрда, сви леже. Ја стојим. Уплашио сам се гадно, да не може бити горе. Сад ће, кад трећи пут надлете, бацити бомбе, па ће онда рафалима засути, а ми смо густо поредани. Неизвјесност и ишчекивање тог трећег налета су бескрајни. Међутим, није га ни било. Чекам да се сви подижу, па да се и ја помакнем. Нема никакве

Ускоро се чује са свих страна: „Збор, збор“. Кад смо већ добро ушли у Велику Ператовицу, угледасмо командантовог коња. Свезан за шљиву. Двориште је уредније, шталска врата отворена као и она на кући. На огради бунара канта из које цуре млазеви воде. Мора да је скоро заграбљена. Ту се некако и мени појави осјећај жеђи. Још смо ишли неко вријеме и ту је стало чело колоне. Сви се врзмају око бунара па и ми прилазимо. То је још једно живо домаћинство па имају канту и ланац на вратилу. Скидам лончић са лачињака. Сад он долази до пуног изражаја јер постаје колективно добро. Мало га сапланем, а онда ми га пуног