Почетком септембра навршило се 75 година од злочина који су 3/4. септембра 1943. године, у селу Добрујевцу, код Бољевца, над петорицом недужних сељака починили партизани, по наредби комесара Озне Момчила Сибиновића из Бучја. Петорица убијених – Петар Деспотовић, Цветко Деспотовић, Јеремија Милосављевић, Радомир Петровић и мој отац Милорад Радисављевић – проглашени су ратним злочинцима и издајницама. Убијени су без утврђене кривице, без суђења и без права на одбрану, иако ниједан није био убица, нити издајник. Петар Деспотовић, солунски борац, инвалид без ноге, који је прешавши гудуре Албаније и Кајмакчалан допринео победи Србије у Првом светском рату, убијен је само зато што је партизане питао зашто су ухапсили његовог брата Цветка.

Страдања од Арбанаса под окупацијом Хроника садашњих страдања косовско-метохијских Срба почиње тешким ратним временом 1941–45. године. Основна карактеристика тих српских косовских страдања јесте: насиље над људима и породицама, отимање имовине, скрнављење и рушење српских светиња, прогон са прадедовских огњишта, присилно исељавање, једном речју – биолошки и културни геноцид над Србима. Ранија страдања православих Срба на Косову и Метохији од турских и арбанашких зулума била су престала, за кратко, после ослобођења Косова 1912. године. Окупација током И светског рата 1915–18. године, иако је косовско-метохијским Србима нанела велика зла, ипак није била тако страшна као албанска окупација, под покровитељством Немаца и Италијана, током II светског рата 1941–44. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај

У засeоку Вурунe, сeла Доњe Водичeво у Новом Граду, данас јe одржан парастос и положeни вијeнци у знак сјeћања на дeсeтинe цивила, прeтeжно жeна и дјeцe, који су у овом мјeсту усташe на звјeрски начин убилe на Илиндан 1941. годинe. На спомен обиљежје вијенце су положиле бројне делегације као и грађани и мјeштани овог засeока. Крајeм јула и почeтком августа 1941. годинe у овом погрому убијeно јe и 106 дјeцe, свих узраста, а само у засeоку Вурунe сeла Доњeг Водичeва, у јeдном подруму, заклано јe 24. дјeцe. Овај датум, који јe од вeликог значаја за српски народ, обиљeжeн јe и на Брeзицима, као и у Масловарама парастосом у храму Свeтe

Ђеновљанин Marko Aurelio Rivelli jе, из необjашњивих разлога, слабо познат овдашњоj jавности. Докторирао jе на политичким наукама са тезом „Расна и вjерска политика Независне државе Хрватске 1941-1945″. У Милану 1999. године обjављуjе књигу „L’arcivescovo del genocidio” (Надбискуп геноцида), посвећену Алоjзу Степинцу кога jе папа Јован Павле II 1998. године у Хрватскоj беатификовао (степеница на путу ка проглашењу за светитеља). Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 29. марта 2016. Књигу jе код нас исте године кад jе издата у Италиjи, обjавила издавачка кућа „Јасен” из Никшића, у преводу Лазара Мацуре. Марко Аурелио Ривели 2002. године у Милану обjављуjе и другу књигу, „Dio e con

Ромско село Мокрице (Босанска Градишка) данас више не постоји. Сви његови житељи ликвидирани су 1944. године од стране војних формација Независне државе Хрватске. Убијено је 375 становника овог села. Од тога броја, страдало је 203 дјетета до 15 година старости. Иако су ови Роми били муслимани, а ислам је поред римокатоличанства био државна религија у тадашњој Хрватској, то их није спасило од смрти. Истребљене су породице: Алимановић, Бегановић, Дедић, Кахрић, Корић, Машић, Омеровић, Ризвановић, Сухоњић, Ферхатовић, Халиловић, Хасановић, Шарић. У Независној држави Хрватској, Срби, Јевреји и Роми, били су одређени за истребљење. Приредила: редакција Извор: Срби у БиХ Везане вијести: Фотографија као доказ „заборављеног геноцида” | Јадовно 1941. Роми траже