Поводом текста „Изливи неистина и мржње Вељка Ђурића” Миливоја Иванишевића Једино што ме је обрадовало од свега што су написала господа из „Српског меморијала” јесу последње три речи у последњој реченици (која, узгред буди речено, броји 50 речи!), у тексту насловљеном „Изливи неистина и мржње Вељка Ђурића” Миливоја Иванишевића: „…нећемо више одговарати”. Додуше, с малом задршком: нису они реаговали на моје текстове, већ сам ја реаговао на гомилу испразности које је исказао Иванишевић у тексту „СПЦ прикупља податке о српским жртвама у 20. веку” (Политика, 26. јул 2016). И даље чврсто верујем да је неумесно да се руководиоци „Српског меморијала” мешају у оно чему очигледно нису дорасли. Ако су желели

Последњих недеља у листу „Политика“ води се жучна полемика између челних људи Српског меморијала и в. д. директора Музеја жртава геноцида у Београду Вељка Ђурића Мишине о потреби да Србија добије место за имена свих српских жртава у 20. веку. Један од актера те преписке, иницијатор и председник Скупштине Друштва за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку, прослављени српски шахиста Александар Матановић у разговору за „Вести“ каже да је и сам збуњен Ђурићевим иступом. Идеја о изградњи Српског меморијала добила је најширу подршку, али су се појавили и противници? – Да су за ових двадесетак година урадили барем нешто, не бисмо имали ни „бљескове“ ни „олује“, ни

Поводом текста Вељка Ђурића Мишина „Зашто пљују на мене из ’Српског меморијала’” Својим текстом у јучерашњој „Политици”, у којем се непримереним речником жали, „Зашто пљују на мене из ’Српског меморијала”, Вељко Ђурић Мишина највише је рекао о себи самом. Али, он то, очигледно, не схвата, јер је велика његова жеља да на страницама овог листа некако добије публицитет. Недолично статусу који жели да има и дужности на којој се тренутно налази, он олако користи реч „лаж” и конструкцију „гомила празних речи”, ваљда да би иза тога некако сакрио празнину онога што говори. Каже да је свако тврђење да су бројеви српских ратних жртава познати „гола лаж”. А ко је то

На челу Друге бискупске конференције, октобра 1941, био је загребачки надбискуп, а на том скупу су донете директиве и уредбе о преласку православних Срба или, како је проусташка елита говорила, „гркоисточњака”, у католичку веру Укидањем пресуде Врховног суда НР Хрватске из 1946. године због наводних правних недостатака оптужнице и пресуде, судија жупанијског суда у Загребу Иван Турудић приближио је савремену Хрватску и Католичку цркву у Хрватској човечанском нечовештву функције државних и црквених органа Независне државе Хрватске 1941–1945. године. Још једном су погажени многи људски принципи, исто као што су гажени у НДХ када се овој злочиначкој работи својим статусом и вољом придружио сам надбискуп загребачки и председник Бискупске конференције др

У Јасеновцу је у међуратном периоду основано Соколско друштво Јасеновац. Године 1934. старешина је био др. Спасоје Мадираца, заменик Никола Миладиновић, тајник Марко Фрањић, начелник Ђорђе Чолак, заменик Милан Сињак, начелница Љубица Вучинић, заменица Анкица Клобучар, благајник Милан Старчевић. Чланови Управе били су Станко Стасиов, Илија Ђилас, Милан Павлица, Терезија Ивчић и Војислав Микић. Ревизори су били Озрен Бачић, инг. Иван Витаљић, Душан Боснић, Милош Крњајић и Славко Метлаш. У Суду части били су Перо Вучинић, Нада Мадираца, Мирослава Кајзер, Милан Миљеновић и Војин Согонић. (1) Соколска друштва и чете оснивана су и по околини Јасеновца. Соколско друштво Јасеновац на Сави из жупе Загреб прославило је 1930. Први децембар, Дан

Прво филмско остварење о страдању и најбруталнијим злочинима над недужним становништвом који су се дешавали у концентрационом логору Јасеновац ускоро ће угледати светло дана. Филм који приказује потресну причу о старцу Вукашину из Клепаца и његовом крвнику, кољачу Жилету Фригановићу, ускоро ће имати своју премијеру, најпре на фестивалима, а потом и у биоскопима. На овај играни филм српска јавност чекала је 70 година. Филм је урађен у продукцији „Анти цензура”, а снимала га је млада ауторска и глумачка екипа која кроз филм истражује порекло зла у људима, психолошко стање и болесни унутрашњи свет усташког кољача. Међутим, нико из власти, па чак ни премијер, нису нашли за сходно да подрже или