fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

„БЕЛА КРАЈИНА, СРБИ У СЛОВЕНИЈИ“: Изгубљено српско племе 500 година чува идентитет

Књига „Бела Крајина, Срби у Словенији“ у едицији „Корени“, коју објављује „Службени гласник“, доноси на више од 1.000 страница научна сведочанства која читаоца уводе у драматичну повест, налик старозаветној, о лутањима и борби за опстанак и идентитет „изгубљеног српског племена“ на некадашњој граници хабзбуршког светог Римског царства германске нације и османске империје.
Породица Врлинић из села Бојанци, 1920. / Фото: Службени гласник

Пише: Борис Субашић

У бечким војним документима од почетка 16. века ови срчани номади најчешће су називани ускоцима јер су „ускакали“ са турске територије на аустријску да буду граничари хришћанског света. Аустријски цар Фeрдинaнд Први Хабзбург их у повељи из 1538. назива правим именом „Срби или Рашани“, на латинском Serviani seu Rasciani.

Католички извори их често називају Власима, што је био синоним за „гркоисточњаке“, православце. Мржњу феудалца према српским ускоцима који су одбијали да им се потчине као кметови и намере католичког клера да их покрсте, обуздавао је до 17. века страх да српски ускоци не оду, јер нико други није могао да чува границу од Турака. Како је опадала опасност на овом делу војне границе, нарочито од времена Марије Терезије, тако је растао притисак на ускоке да прихвате унијатсво, затим католичанство и на крају други идентитет, па су тако Срби у белокрајинској области Жумберак постали Хрвати. Књига „Бела Крајина“ доноси научне радове засноване на документима из бечких и ватиканских архива који приказују процес верске конверзије на Војној граници којом је створена дубока и трајна нетрпељивост.

Да је специфично српско православље било за Белокрајинце више од религије, сведочи дирљив чланак др Николе Радојчића о „љубљанском абгару“, дрвеним клишеима за отискивање на папиру где су поред слика светаца и текстова молитава била урезана, као светиња сама по себи, ћирилична слова којима је у народном веровању приписивана исцелитељска моћ! Та вера да је српски идентитет вредност сама по себи, због које вреди претрпети све тешкоће, опстала је до данашњих дана у најсевернијој старој српској заједници.

– У Белој Крајини, у општини Чрномељ, најјужнијем делу Словеније, где река Купа прави лук мењајући ток од запада према северу, а затим према истоку, налазе се аутохтона српска насеља Бојанци, Мариндол, Милићи и Пауновићи. Јубиларна, педесета књига у Библиотеци „Корени“ посвећена је овој српској православној енклави, која је успела да сачува свој национални идентитет од средине 16. века до данас и представља остатак некада бројних крајишких насеља на левој обали Купе – каже Борисав Челиковић, уредник Библиотеке „Корени“.

Foto: Карта Беле Крајине/ Фото: Службени гласник

Иако су белокрајински ускоци централна тема књиге, она почиње још старијим српским сеобама у Словенију, које открива студија академика Момчила Спремића о Кантакузини Бранковић, кћери српског деспота Ђурађа Бранковића.

– Њеном удајом за грофа Урлиха Цељског, високог достојанственика Светоримског царства, може се са сигурношћу сматрати да почиње континуитет српског трајања на просторима Словеније. Са Кантакузином је на двор грофова Цељских дошла и њена пратња коју су чинили не само дворјани већ и православни духовници, а документи тог времена показују да је невеста остала у својој вери – наглашава Челиковић.

Књига „Бела Крајина, Срби у Словенији“ прва је целовита представа најсевернијег правца сеоба Срба, који су мигрирали пред турским освајањима од Македоније, преко Рашке до Херцеговине, затим преко боравишта у Босни, Лици и Далмацији до Беле Крајине. Као номади су преживљавали с бедним материјалним иметком који су чинили оружје и стада стоке, а од асимилације их је сачувало духовно благо.

– Током два студијска путовања у Белу Крајину уверио сам се да су тамошњи Срби сами током 500 година сачували идентитет без помоћи матице. Због тог феномена у последњих 30 година Бела Крајина је постала предмет истраживања словеначких стручњака из области друштвених наука, од политиколога, преко социолога и лингвиста до етномузиколога. За српску науку је Бела Крајина суштински важна, јер захваљујући тој енклави и њеној посебности, сазнајемо пуно о себи. Изузетно је важна недавна посета министра спољних послова Николе Селаковића Белој Крајини, првог српског званичника који је икада посетио ову српску енклаву и постигао договор о стварању музеја Беле Крајине, који ће бити и подсећање да је овај простор само мали преостали део Војне границе насељене Србима, чији потомци данас имају други идентитет – каже Челиковић.

Срби над Загребом

Чланак Николе Милованчева подсећа да је Урлих Цељски после женидбе Кантакузином Бранковић у 15. веку из српске деспотовине довео најамнике, витезове и војнике и поставио их за заповеднике важних тврђава као што су Медведград изнад Загреба, Раковац код Врбовца, Мали и Велики Калник, Копривница. Велики број Срба најамника са породицама се преселио на имања Цељских у Штајерској, где су се временом етнички претопили, али су до данас у презименима и топонимима оставили дубоке трагове.

Извор: НОВОСТИ

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: