Удружење линијских пилота данас у београдском аеро-клубу уручује захвалницу француском народу. Романтични јунаци и хероји неба летачко искуство стицали су у Граду светлости ПРВИ српски пилоти, ваздухопловни инжењери и техничари школовани у Француској уочи и током Великог рата били су романтични јунаци, авантуристи и изумитељи, хероји једне генерације, коју су у Београд донели одсјај Града светлости. Удружење линијских пилота Србије жели да подсети на изузетне личности које су пре једног века стварале српску „авијатику“ и дух времена. – На културни идентитет српских пилота и целе друштвене елите Србије једног времена доста су утицали француски узори. Пилоти су били део културног миљеа Париза, средишта развоја културе и технологије тог доба. Они

Потомак Солунца, деде Миладина, Љиљана Стевановић већ деценију чува кичицом успомене на великане наше историје САМО је Првом светском рату и ослободилачким ратовима на српским територијама сликарка Љиљана Стевановић посветила више од 100 дела, а избор од 25 слика биће у Легату Милића од Мачве у Крушевцу, све до 26. марта. Већ је 34 града обишла ова неуморна уметница излажући део колекције „Великани наше славне прошлости“, додајући да је то њена обавеза, и као сликарке и као, потомка солунаца. Јер, Љиљанин деда Миладин преживео је као пешадинац Солунски фронт, а његов рођени брат Влада обрео се у коњици. – Са стрицем се догодила невероватна ствар, његов коњ стигао је у

Млади писац о запаженом роману „Лагер“. Желео сам да проговорим о искуству изопштености. Позорница дешавања је интернирски логор у Араду ПАЖЊУ критике и читалаца млади писац Љубомир Кораћевић (1982) скренуо је на себе романом „Лагер“ (КОВ), који је доспео у ужи избор за Нинову награду и награду „Биљана Јовановић“. Позорница најчешћих дешавања у књизи је Царски и краљевски интернирски логор у Араду, али се, осим њега, помињу још нека места у којима су људи бивали интернирани током Првог светског рата. – Арад је, иначе, град у којем још увек стоје српска црква и зграде Табаковића и који је значајан за нашу историју уметности, бар колико и Трст. Осим тога, то

Највеличанственији, а уједно и најстрашнији тренутак бурне српске историје био је Први светски рат. О њему су писали бројни новинари, књижевници и историчари, а највећа похвала јунаштва и храбрости нашег народа дошла је са непријатељске стране. Српска историја пуна је примера великих победа и славних тренутака. Многи заљубљеници у прошлост ће вам рећи да је највеличанственији, а уједно и најстрашнији тренутак бурне српске прошлости био Први светски рат. О њему су касније писали новинари, књижевници и историчари… Ипак, можда највећа похвала јунаштва и храбрости нашег народа током те крваве четири године почетком 20. века дошла је са непријатељске стране. Када је крајем лета 1914. године далеко надмоћнија Аустроугарска напала Србију,

Највеће ратно одликовање засијало на грудима 329 ратника из ужичког краја, али су неки подаци погубљени и потиснути из сећања ЈУНАЧЕ, стекао си је својом крвљу и ранама – рекао је официр качећи Карађорђеву звезду са мачевима на груди Радише Гојгића, из Негбине, каплара 1. чете 3. батаљона 4. пешадијског пука Дринске дивизије, у дворишту болнице у Бизерти. У логор далеке Африке Радиша је стигао из Солуна, после четири тешке ране од куршума на Црним чукама подно Кајмакчалана у септембру 1916. Другови су га, под окриљем мрака, изнели са разбојишта, где је претходне ноћи кршни делија испод Муртенице први кренуо у љуту и крваву борбу, командујући: „Одшарафи бомбе!“ У јединицама

Краљевина СХС настала је као плод најтежег и најкобнијег рата који је Србија водила у својој целокупној историји. Од самог почетка рата српска влада и политичке елите узеле су за циљ уједињење свих Југословена у једну демократску државу под скиптром династије Карађорђевића. Био је то логичан циљ. Идеолошки и политички, српске елите одгајане су на западноевропским традицијама које су прописивале да једну нацију чини народ који говори истим језиком. Све до 1910. у Србији није објављен уџбеник који у националном погледу раздваја Србе и и Хрвате. Српско-бугарски сукоб око Македоније показао је генерацијама српских политичара како је јединство боље од „ситничавог“ спора око границе. Коначно, прагматични разлози мотивисали су српске

Ратник и официр Стеван Соколовић из Лапотинца два пута напуштао лечење како би се придружио својој јединици, да би га у пробоју Солунског фронта разнела непријатељска граната Почетком 1915. године, српска команда возом шаље рањенике с фронта и положаја у нишку болницу. Кад се прочула вест о рањеницима, народ из јужне Србије похитао је према Нишу да дочека своје синове и ратнике. У тренутку када се појавио воз са рањеницима, пероном су се разлегли кукњава и плач жена. Када се воз зауставио, војници су почели да износе рањенике из вагона. На чуђење присутних, из једног вагона је допирала песма рањеника Стевана Соколовића. Радознали народ је пришао да види тог јунака

У Пионирском парку, у центру Београда, налази се реплика Кајмакчаланске осматрачнице Српске војске са Солунског фронта. Постављена је у част победничког јуриша Српске војске, која је пробојем Солунског фронта ушла у историју овенчана славом. У ово време, у коме су појачане активности на прекрајању историје и умањивању улоге и заслуга Србије у Великом рату, стање споменика је следеће: 1. Осматрачница није званично проглашена спомеником културе од значаја за Србију (чак ни за Београд). 2. Осматрачница је само део „значајног природног добра Пионирски парк“ – целина под претходном заштитом. Решењем Скупштине града („Сл.лист града Београда 43/2007) „Пионирски парк“ је поверен на управљање одн. старање ЈКП Зеленилу Београд и не спомиње Осматрачницу.

„Моја војска стоји данас пред најжалоснијим свршетком. С надом и уверењем да ће се на јадранском приморју снабдети и реорганизовати на миру уз обећану помоћ савезника, ја сам је превео преко албанских и црногорских планина. Ништа од обећаног што је потребно за издржавање и реорганизацију овде нисмо нашли …“ – тако је регент Александар Карађорђевић започео писмо које је децембра 1915. године упутио руском цару Николају Другом Романову. Српски војници су очекивали да ће у Скадру наићи на магацине са храном и да ће њиховој муци, после пређених скоро 500 километара пешке, напокон доћи крај. Та очекивања нису била нереална, таква обећања добили су од савезника на почетку повлачења. У

У Музеју Семберије вечерас је отворена изложба фотографија првог српског ратног фоторепортера Ристе Марјановића, под називом „Немојте нас заборавити“. На око шездесет постављених фотографија приказани су ратни добровољци, страдање Шапца, збјегови по Мачви, Цер, повлачење преко Албаније, пробој Солунског фронта… Један од аутора изложбе Бранислав Станковић, кустос историчар Народног музеја у Шапцу, нагласио је да су ови радови били изложени 1916. године на Савезничкој изложби ратне фотографије у Паризу и на највјернији начин приказали дешавања у тадашњој ратној Србији. Изложба је плод сарадње Српске академије наука и уметности, Народног музеја у Шапцу, Музеја Новог Сада и Војног музеја у Београду и 2014. године била је најпосјећенија изложба у Србији. Изложба

Регент Александар је пут од Призрена до Скадра прешао јашући на коњу за два дана. У пратњи неколико својих гардиста успео је да пређе 115 км за тако кратко време и да међу првима стигне на север Албаније. Исцрпљујуће јахање оставило је последице на здравље главнокомандујућег српске војске. Почетком јануара 1916. године, регент је у Скадру имао веома тешку операцију. Иако болестан и исцрпљен, одлучио је да остане уз своје војнике. Одбио је да бродом буде превезен у савезничку поморску базу у италијанском граду Бриндизи. Дирљива је сцена која описује сусрет деде и унука, црногорског краља Николе и српског регента Александра до кога је дошло у раним јутарњим сатима 21.

Поводом обележавања 99. година од Топличког устанка, помоћник министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Милан Поповић, данас ће положити венац и одати почаст код Споменика Топличанима палим у ратовима 1912-1918. и жртвама Народног устанка 1917. године, у центру Прокупља. Церемонији ће присуствовати и представници Министарства одбране и Војске Србије, начелник Топличког управног округа, председник општине Прокупље, представници удружења за неговање традиција ослободилачких ратова Србије и грађани, саопштено је из министарства. Устанак, који је крајем фебруара и почетком марта 1917. године захватио Топлицу, Јабланицу, а проширио се на остале делове под бугарском окупацијом, саставни је део ослободилачке борбе српског народа у Првом светском рату. Устанак је представљао природни продужетак