Највећи део српске војске и избеглица је са Косова и Метохије до Албаније дошао преко Црне Горе. Из Пећи преко Чакора и Берана, српска војска је стигла до Подгорице. Чамцима преко Скадарског језера ишли су само посланици, дипломате и стране мисије. Избеглице и војска, мочварним језерским приобаљем, стигли су до албанског града Скадра. Чакор – „планина смрти“, тако су српски војници описивали високе планинске превоје који се налазе на граници Црне Горе и Србије. Био је већ почетак децембра. Снег је, кажу сведоци, био дубок до пазуха. Температура је била двадесет степени испод нуле. Испред њих се налазио врх од 1850 метара. Они који су из Пећи кренули ка Чакору

Не знам да ли је ико приметио колико годишњица је поменуто, а да су везане за страдање српских цивила од стране било које армије, у било ком рату, на било којем месту, у било којој новој држави наше бивше државе? И некако све те годишњице дођу и прођу тако што остају само стара вест изгубљена негде на интернету, непримећена и непрочитана. Оно што мене интересује јесте, ко ће те људе да памти ако ми нећемо? Да ли ће ико икад помислити на неког од тих мученика и на начин на који су они завршили свој живот? Не схватите ме погрешно, не тражим никакву освету или нешто слично. То би било

Марица Спасић, учитељица, носилац Албанске споменице. Недељко Чабриновић јој је предао пиштољ на чување. За време Великог рата је у Француској школовала српске избеглице и помагала нашем народу Моје успомене из младалачког живота, оне најпотресније и најузбудљивије, које су цело моје биће испуњавале и поносом и радошћу, болом и патњом, почињу у Сарајеву. Као да и сада чујем оне реске пуцње на обали Миљацке, који ће узнемирити свет и променити ток историје… Овако је у књизи „Жене Солунци говоре“ Антоније Ђурић започео причу о Марици Спасић, која је умрла 8. фебруара 1991. године у Београду. Била је угледна учитељица и носилац Албанске споменице. Супруга и мајка три сина. А, њен

Тешка судбина градских интелектуалаца и трговаца током два светска рата ДОК је учио Трговачку академију, почетком 20. века, Светолик Миодраговић није ни слутио да ће се ускоро обрети у незаборавној српској јединици 1.300 каплара која се прославила у Првом светском рату. Он је био један од хероја који су из школских и академских скамија били извучени како би се прославили у одбрани Србије жртвујући оно најбоље што је држава у том тренутку имала. Данас причамо са Светоликовим сином Миланом, док гледамо старе фотографије и присећамо се злосрећне, али херојске судбине његовог оца. Прво заробљавање – КАО војник Скопског ђачког батаљона мој отац био је рањен у првим биткама почетком рата,

На данашњи дан пре тачно 100 година, 21. јануара 1916. године, почело је сахрањивање преминулих Срба у Крфском каналу, који ће касније добити назив Плава гробница После натчовечанских напора у гудурама данашње Албаније и додатне голготе од 160 километара пешачења мочварним приморјем од Скадра до Валоне, због тога што се нису појавили обећани савезнички бродови, српски војници су масовно умирали од тифуса, глади и исцрпљености. Како није било довољно места на Крфу и острвцу Видо, на које су пребачени тифусари, а и због опасности ширења епидемије, одлучено је да их сахрањују у мору. Према званичним, али непотпуним подацима, јер сви умрли нису евидентирани, до 23. марта 1916. у Крфском каналу

У Београду је синоћ обиљежено 100 година од Мојковачке битке у којој је малобројнија Црногорска војска у Првом свјетском рату зауставила аустроугарску офанзиву и омогућила повлачење Српске војске преко албанских и црногорских планина ка Јадранском мору и касније ка Крфу. Свечана академија под називом „100 година од Мојковачке битке“ одржана је у Сава центру, у присуству црквених великодостојника, представника власти и Војске Србије, те јавних личности Србије, Републике Српске и Црне Горе. Академији су присуствовали Његова светост патријарх српски Иринеј, Његово високо преосвештенство митрополит црногорско-приморски Амфилохије, специјални изасланик предсједника Србије начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, принц Александар Карађорђевић, те Јанко Вукотић, унук славног сердар Јанка из Мојковачке битке.

Зашто се и данас крије права истина о убиству Александра Карађорђевића. Европски архиви недоступни за истраживаче, који би да реше мистерију марсељског злочина ПОЛИТИЧКА позадина атентата на југословенског суверена, 9. октобра 1934. године, остала је велика непознаница. Интерес европских сила да се не инсистира на откривању ко је заправо био организатор овог крвавог догађаја, у контексту распореда снага с почетка тридесетих година прошлог века, може бити лако схваћен и објашњен. Међутим, нејасно је и необјашњиво зашто су поједини европски архиви, и то они у којима би се, по свему судећи, пронашао одговор ко су инспиратори и финансијери овог политичког злочина, и у 21. веку затворени и недоступни за историчаре истраживаче.

Начелник Генералштаба Војске Србије Љубиша Диковић свечано је данас открио спомен-бисту војводи Степи Степановићу у Дому Војске, поручивши да су овог војсковођу красиле лична скромност, али и богата војничка каријера. Свечаном откривању бисте војводи Степи у Дому Војске присуствовао је и Његова светост патријарх српски Иринеј. Диковић је навео да му је велика част што открива спомен-бисту војводи Степи Степановићу и да веома поштује дјела великог војсковође који је једна од најмаркантнијих личности његовог времена. „Одликује га богата војничка каријера крунисана командовањем Другом армијом Српске војске од Првог балканског рата до завршетка Првог светског рата. Креатор је прве и велике победе на Церу у Првом светском рату. Трасирао је путоказ

Један од најсветлијих примера жртвовања у Првом светском рату била је Мојковачка битка на Бадњи дан и Божић 1916, када је Санџачка војска Краљевине Црне Горе зауставила аустроугарску офанзиву и помогла српској војсци да се повуче из правца Пећи преко албанских и црногорских планина ка Јадранском мору и касније Крфу. Мојковачка битка је вођена 6. и 7. јануара 1916. године у околини Мојковца и њом је командовао сердар Јанко Вукотић. То је уједно била и последња војна операција Војске Краљевине Црне Горе, која 1918. године улази у састав Краљевине СХС, касније Југославије. Мојковачка битка је заправо завршна фаза једне веће војне операције, а односи се на дејство црногорске Санџачке војске,