У сусрет стогодишњици победе у Великом рату, актуелизују се и приче о споменицима краљу Петру Првом Карађорђевићу, кога историја и народ памте као мудрог и племенитог владара. Београд још чека споменик којим би се одала пошта образованом и просвећеном краљу, а на Бабинама, на романијској висоравни, дуже од девет деценија његов споменик одолева ратовима и рушитељима. По смрти краља Петра Првог 1921. широм земље подижу му се споменици, а међу првима се забелео на пространој романијској висоравни, још измученој од ратних страдања. „Споменик на Борикама је постављен 1925. године. Градили су га сви тадашњи становници – Срби, Муслимани, Хрвати који су живели на овом подручју“, прича Миленко Шаренац из села

Док је током Великог рата српска војска крварила на Солунском фронту, покушавајући да пробије бедеме Аустроугарске монархије и коначно се из изгнанства врати кући, окупатор је, по опробаном принципу „завади, па владај“, од 12. до 14. августа 1917. у Сјеници организовао велики скуп муслиманских првака са циљем да се разбије тадашње јединство Србије и Црне Горе и Санџак припоји Босни, односно тадашњој Аустроугарској монархији. У августу ће се навршити 100 година од тог скупа у Сјеници, који је на наговор и под будним оком неколико високих официра војске Аустроугарске окупио 25 муслиманских представника из 12 срезова тадашњег Новопазарског санџака. – Прикључење Босни и Херцеговини наша је непоколебљива жеља и једино

Начелник општине Источно Ново Сарајево Љубиша Ћосић и предсједник Скупштине Града Источно Сарајево Мирослав Лучић посјетили су спомен-капелу Видовданских хероја и положили вијенце на мјесту, гдје је сахрањен Гаврило Принцип и остали чланови „Младе Босне“. Претходно је цвијеће положено и на споменик у парку „Гаврило Принцип“ у Источном Новом Сарајеву. У Источном Новом Сарајеву одржава се манифестација „Принципови дани у Источном Новом Сарајеву“, а централна свечаност планирана је за вечерас, када ће бити организована Видовданска академија и концерт тамбурашког оркестра „Фијакер“ из Новог Сада. На Видовдан, 28. јуна 1914. године, члан „Младе Босне“ Гаврило Принцип извршио је у Сарајеву атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда, а од посљедица случајног рањавања

Испред Спомен капеле припадницима „Младе Босне“ на гробљу Свети Арханђели Георгије и Гаврило у Сарајеву данас ће бити одата почаст свим учесницима Сарајевског атентата, на годишњицу овог судбоносног догађаја, саопштено је из Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ Сарајево. Осим чланова „Просвјете“, почаст ће одати и представници Амбасаде Србије у БиХ, представници Српске православне цркве – Црквене општине Сарајево, Хуманитарног удружења „Добротвор“, као и чланови и симпатизери Друштва. Полагање вијенаца заказано је у 13.00 часова. У саопштењу се наводи да се овим жели подсјетити на важност памћења историјских догађаја како мјеста сјећања у будућности не би постала мјеста заборава. На Видовдан, 28. јуна 1914. године, члан „Младе Босне“ Гаврило Принцип

Илија Влајић прошао кроз кишу метака и бомбом решио битку у Великом рату. Уништио рефлектор који је наводио артиљерију на Београд. Умро од муке у априлу 1941. године гледајући распад војске. Аустроугарски рефлектор на обали Саве наспрам Аде Циганлије био је почетком Великог рата ноћна мора Београда. Његов светлосни сноп је као аветињски прст обележавао мете аустроугарској артиљерији, која је 24 часа дневно тукла српску престоницу и положаје његових бранилаца. С друге стране, ноћна мора Поћорекове Балканске војске била је Ада Циганлија и данас непостојећа Мала ада или Занога. На речним острвима и Савском пристаништу одиграле су се прве битка Првог светског рата. У ноћи између 28. и 29. јула 1914.

У склопу обележавања јубиларних година Првог светског рата и Видовдана, у Крипти Храма Светог Саве  у Београду  23. јуна 2017. године, са почетком у 19 часова, биће отворена изложба „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“, у организацији:                 –    Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке   и                –     Савезa потомака ратника Србије од 1912. до 1920. Београд Пројекат „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“ За време Првог светског рата, до тада највећег сукоба у историји човечанства, наша отаџбина јe поднела огромне жртве за своју слободу. Посебно место припада такозваном „обичном, малом човеку“ из народа. Раме уз раме војници, грађани, сељаци, мушкарци и жене уградили

Тукући се са силама које су биле одлучиле да је поробе и униште као самосталну државу и тако је спрече да оствари своје националне циљеве – да сабере све Србе у свом крилу, а поврх тога окупи око себе све земље настањене Јужним Словенима у Аустроугарској, Србија је у рату 1914-1918. године изгубила силно људство. Имала је толико гробова да их све није могла ни побележити. Ни платна није било довољно да би се на свакој кући, из које је неко погинуо или био убијен, могао истаћи црни барјак, по прастаром обичају. Од 852.000 војника, колико је Србија позвала под ратну заставу, погинуло је на ратиштима или умрло од рана

Пре тачно 100 година наши сународници из царске Русије кренули на Солунски фронт и победили. У Велики рат кренуло је више од 60.000 добровољаца Када је Аустроугарска објавила рат Краљевини Србији у границама ове монархије живело је око милион наших људи. Срби који су живели на подручју данашњих Аустрије, Мађарске, Хрватске, Босне, Словеније, али и у деловима Словачке и Чешке, дакле на подручју Аустроугарске, нашли су се у Првом светском рату присилно мобилисани на Источном фронту. Не желећи да ратују за Хабзбуршку монархију, а против словенске браће на Балкану и у Русији, многи Срби су се предали руским бригадама. Историчари тврде да је око 100.000 Срба из Аустроугарске емигрирало у

Мачковог камен на планини Јагодњи поприште је најкрвавије и најтрагичније битке Великог рата. На платоу Мачков камен у септембру 1914. се у двомесечној бици на Дрини сломила друга аустроугарска офанзива. У борбама на Мачковом камену од 16. до 21. септембра је око 1.150 српских војника дневно избацивано из строја. Аустроугари су трпели двоструко веће губитке у безуспешним покушајима да сломе одбрану. Никада ни пре ни касније у Великом рату није погинуло толико људи за тако кратко време. У борбама од 16. до 22. септембра српска војска је имала 11.490 војника и официра избачених из строја – мртвих, рањених и несталих. Погинуло је више од 118 официра, од тога 17 команданата батаљона и

Завршни радови на обнови капеле у Вардишту код Вишеграда, изграђене 1932. Споменик сведочи о страдању око 400 бораца у Првом светском рату У Варадишту код Вишеграда у току су завршни радови на санацији и реконструкцији спомен-капеле изграђене далеке 1932. године у знак сећања на више од 400 српских бораца који су на овим просторима погинули у Првом светском рату 1915. године. Како наводи руководилац пројекта обнове спомен-капеле Мирјана Славковић, у Историјском архиву у Београду прикупљени су драгоцени подаци, који су били неопходни за израду комплетне документације. – Прва фаза радова реализована је 2016. и односила се на враћање првобитног изгледа овом споменику. Тренутно смо у завршној фази и ускоро очекујемо

Небојша Куштриновић, потомак солунског борца мајора Петра Куштриновића, сјећа се када је његов дједа Петар рекао његовом оцу: „Ми смо створили Краљевину Југославију, а ви то и не славите, већ говорите о неком 29. новембру“… Приредио : Миломир САВИЋ Петар Принцип, најближи потомак славног Гаврила Принципа, сматра да данашње вријеме у БиХ карактерише потпуна сличност са временима у којима су се догађали револуционарни процеси, попут Сарајевског атентата 1914. године. „Ову моју констатацију најбоље потврђују стихови покојног стрица Гаврила, које је, прије 100 година, на порцији у затвору сарајевског гарнизона написао: `Тромо се време вуче и ничег новог нема, данас све као јуче, сутра се исто спрема`“, каже Принцип. Поводом 103

Духовна академија поводом обиљежавања 100 година од затварања аустроугарског концентрационог логора у Добоју, првом концлогору у савременој Европи, одржана је вечерас у крипти Храма Светог Саве у Београду. Академија је одржана уз благослов патријарха српског Иринеја и епископа зворничко-тузланског Хризостома, те уз подршку Представништва Републике Српске у Београду. Хор „Богољубље“ и драмски студио „Прота Славко Трнинић“ из Добоја извели су композиције, као и читање текстова – одломака из „Споменице“, која је урађена 1938. године, а која описује мучеништво Добојског логора, оригинална свједочанстава преживјелих логораша. У сарадњи са Архивом СПЦ, припремљена је документарно-архивска изложба фотографија и докумената „Добојски логор-култура сјећања“, која приказује историјски развој сјећања и памћења локалне средине на добојско

Једна уличица у центру Лесковца носи име Ђорђа Цекића Лешњака и повезује улице које су назване по именима познатијих историјских личности – Светозара Марковића и Радета Кончара. На Лешњаковој родној кући у Улици Радета Кончара, у којој данас живе његови потомци, налази се спомен-табла са његовим именом, а кости му почивају у мермерном саркофагу у крипти Саборног храма Свете Тројице, где се такође налази спомен-табла коју су подигли захвални Лесковчани. Ко је он и чиме је заслужио да му се посмртни остаци, после три сахране, похране на овом светом месту? Осим имена скрајнуте уличице у самом центру града, многи Лесковчани нису знали каква значајна личност се крије иза тог имена,

Највећем српском авијатичару 20. века Тадији Сондермајеру данас су открили бисту и на њу положили венце градоначелник Синиша Мали, директор Ер Србије Дане Кондић и директорка Директората цивилног ваздухопловства Мирјана Чизмаров, а представник Српске православне цркве ју је освештао. Овом свечаном догађају, у парку на углу улица Косте Стојановића и Палмотићеве, присуствовали су и потомци великана, представници Удружења линијских пилота Србије ДЦВ, Ер Србије и Скупштине града Београда који су иницирали и организовали постављање бисте Сондермајеру. Тим поводом, градоначелник Београда Синиша Мали рекао је да је веома поносан што је имао част да открије спомен обележје пиониру српске авијације и, како је додао, најзаслужнијем човеку за оснивање цивилног спортског ваздухопловства

Село Бразиловица код Лазаревца. Према сеоском гробљу, смештеном на благој узвисини, журно и жустро корача сељак Слободан Маринковић. Његова шајкача промиче између споменика и заустави се код једног овећег. Сељак скиде капу, прекрсти се три пута и пољуби слику на споменику од црног мермера. – Био је велики српски јунак, добар човек и пажљив комшија. Никад се ни око чега нисмо завадили. Много доброг ми је у животу учинио. Зато, кад прођем поред гробља поменем га за покој душе – говори Маринковић стављајући на главу похабану шајкачу. На предњој страни споменика фотографија Чедомира Поповића (1896-1991). Испод натпис – солунац. Полеђину споменика краси мала црна мермерна плочица сафотографијом исцрпљеног српског ратника из Првог светског рата