Жаловито сведочење Војислава Станимировића из Великог Поповца који је у рат отишао са оцем и братом, остављајући у кући само нејач, а вратио се сам Чачак – У рат смо кренули заједно, истог часа, све три мушке главе из куће: отац Ранислав, мој старији брат Војин и ја, Војислав Станимировић. Мислили смо – брзо ћемо одбити напад непријатеља па ћемо поново живети у слози и љубави у свом Великом Поповцу код Петровца на Млави. Тако своју исповест почиње најмлађи од тројице ратника из те честите куће, и ређа је у перо књижевника Антонија Ђурића. Па чемерно вели, на самом почетку: „Али, ратни вихор понесе нас нежељеним стазама. Са њих се

„Воли своју земљу у којој си се родио и у којој живиш, јер она је твоја домовина, вели наша Библија”, прибележено је за потоње генерације у „Споменици погинулих српских Јевреја у Балканском и Светском рату”. Потомци Срба мојсијеваца написаше још и да су Јевреји, од када су напустили своју рођену груду, били кроз сва времена добри грађани, свуда куд их је водио пут историје. Тако је то било и јесте и у земљи Србиновој, у којој су Јевреји радили у миру на подизању општенародног благостања и борили се за време ратова, раме уз раме, храбро, поред своје браће Срба. Било је Јевреја српских ратника још у српско-турским ратовима 1876–1878. године,

Текериш — На данашњи дан обележава се 103 године од Церске битке, једне од најзначајнијих и највећих победа српске војске у Првом светском рату. Годишњица Церске битке обележена је у Текеришу код Лознице. Како је јавила Радио-телевизија Србије, венце поводом 103. годишњице код спомен-костурнице “Церска битка” у Текеришу положили су потомци церских ратника, представници власти, чланови удружења ветерана, поштоваоци историје и многи други. У част церским јунацима сутра ће бити одржан осми Церски марш, посвећен војводи Живојину Мишићу током којег ће око 2.000 учесника пешачити од Шапца до Текериша трасом дугом 37 километара. Церска битка, који се одиграла током августа 1914. године, представља једну од најзначајнијих и највећих победа српске

ВРЕМЕ КАДА РЕЧ „СРБИН “ НИЈЕ СМЕЛА ДА СЕ КАЖЕ! Први светски рат је од самог свог почетка разоткрио своје лице зла и таме, која се спремала Србима и свему ономе што се звало српским. Мало је говорено и јако мало се зна о злочинима Бугара на тлу Србије у том периоду. Терор и геноцид над Србима започет је спровођењем бугарске политике, под начелом да треба истребити што више Срба, а оно што преостане бугаруизовати. Изјава председника бугарске владе, у то време, то јасно доказује: „Може се Србија обновити, може и да се Србија повећа после рата, али у Србији више неће бити Срба!“ Која количина мржње је избијала из

По окончању Првог светског рата новембра 1918. на северу новоформиране државе Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца остало је нерешено питање нове границе Словеније и Aустрије, као остатка Aустроугарског царства. Словеначки официр Рудолф Мајстер организовао је Словенце, наоружао их и повео борбу за присаједињење делова територије коју су Словенци сматрали својом. Исто су, међутим, сматрали и Aустријанци. У борбама словеначких добровољаца са шајкачама којима су се прикључили и српски војници на повратку кућама из немачког заробљеништва, које су почеле крајем 1918. године и трајале све до пролећа 1919, ратна срећа је ипак била на страни још увек јаке и организоване аустријске војске. Међутим, према неким мишљењима, на слици нису Словенци са шајкачама

Међу витезовима слободе, како их у истоименој књизи назива Милан Шантић, посебно се издваја животна прича Ђуре Перовића. Учествујући у Балканским ратовима, па у Великом рату, читавих шест година био је одвојен од најмилијих, сањајући дан коначног ослобођења. Почетком лета 1918. године, потпуно ненадано, добио је позив који се не одбија, који је сам по себи велика част. Позив за сусрет са војводом Мишићем био је почетак славне епизоде овог, показаће се, великог хероја. Уз информацију да је донета одлука о пробијању Солунског фронта, као једном од најхрабријих, наређено му је убацивање дубоко у непријатељску територију ради извиђања и обавештавања савезничке команде о плановима непријатеља. Прихвативши наређење, са посебним поносом

Данас се навршава 96 година од смрти краља Петра Првог Карађорђевића, највољенијег српског краља, који је Србију задужио много, прије свега либерално-демократским погледом на свијет и великим побједама у Првом свјетском рату. Краљ Петар Први Ослободилац остаће упамћен у српској историји као европски либерал, први уставни владар, врховни командант херојске ослободилачке војске, али прије свега као владар који је имао разумијевања и волио свој народ. Краљ Петар је на власт дошао након мајског преврата 1903. године и убиства посљедњег српског владара из династије Обреновић, Александра и његове супруге Драге, а владао је све до своје смрти 1921. године. Петар је био Карађорђев унук, и трећи син Персиде и кнеза Александра

Аустроугарска је искористила почетак Првог светског рата за систематско чишћење Подриња од српског народа. Ван закона било „непоуздано становништво“. Формирано око 300 концентрационих логора Систематско истребљење српског народа из Подриња и источне Херцеговине, с намером да се ту насели становништво лојално Хабзбурзима почело је у првим данима Првог светског рата. Рат је био идеална прилика да се активира план стварања „етничког зида“ – простора очишћеног од Срба у Босни и Херцеговини дуж границе са Србијом и Црном Гором, која се родила 1872. у главама тадашњих аустроугарских управитеља Босне и Херцеговине. – Дошао је рат. Код нас се показао не само као страхота борбе државе против државе, него као страхота борбе

Тадија Р. Сонденмајер (*19. II 1882, Београд – †10. Х 1967, Београд) био је син познатог пуковника др Романа Сонденмајера, који је у Мајском преврату 1903. оперисао рањеног пуковника Аписа, док му је мати Станислава била кћи ђенерала Димитрија Ђурића (1838–1893). Велики испит зрелости положио је 1909/1910. у Другој Београдској гимназији. Определио се да студира техничке науке у Немачкој. Када је започет Први балкански рат 1912, Тадија прекида студије и враћа се у Београд где се као добровољац пријављује за војску. Учествовао је у оба балканска рата у коњици где је добио не само чин трупног потпоручника, већ, пошто је био храбар у борбама, и сребрну медаљу „Обилић”. Униформу није

У историји Србије било је, нажалост, страшних ратних страдања. Двадесети век је био препун таквих, за многа се зна, али је једно херојство умало остало заборављено. После ослобађања Балкана од османске власти 1912, дотадашњи савезници нису могли да се договоре око разграничења. Зато је недуго после Првог балканског рата, у лето 1913. отпочео Други, када је Бугарска без званичне објаве ратног сукоба напала српску војску на Брегалници, а Грке нешто јужније. Иако је трајао свега 32 дана, тај страшни сукоб проузроковао је око 16.500 српских жртава, а можда и највеће херојство извели су војници Тимочке дивизије другог позива на врху знаном као „Орлов баир“ (називан још и „Орла баир“, и

Државном церемонијом у Топчидерском парку свечано је обележена годишњица смрти истакнутог хуманисте, криминолога и пријатеља Србије Арчибалда Рајса. Генерални секретар председника Републике Никола Селаковић сматра да доктора Арчибалда Рајса нисмо заборавили све док га се не сећамо само на данашњи дан којим се обележава годишњица његове смрти, “већ и на сваком кораку понављајући оно што је он понављао у читавом периоду од 1914. докле је био жив”. “А понављао је истину о страдању српског народа нарочито 1914-1915, али и сведочио његову голготу, повлачење кроз Албанске гудуре, васкрс државе на Крфу, Солунском фронту и ослобођење”, рекао је Селаковић. Али, како истиче, Рајса Срби не треба само да се сећају по његовом

Ретки су народи у свету као што су Срби који имају кратко памћење и олако препусте забораву такве хероје као што је био мајор Драгутин Гавриловић, који је пре 102 године одржао један од најчувенијих говора у историји ратовања. Недавно се навршило 72 године од трагичне смрти мајора, потом и пуковника Гавриловића чије се историјско обраћање војницима и данас проучава као пример херојства српског официра на престижним светским војним академијама Вест Поинт, Сен Сир, Фрунзе, Краљевској војној академији Велике Британије… Док у свету проучавају говор мајора Гавриловића уочи одбране Београда, у Србији се о јунаку готово и не говори, осим у неким посебним приликама. Колико смо склони незнању и непоштовању

Kако би која југословенска република постајала „независна“, журно би почела доказивање „претрпљених мука под великосрпском диктатуром“, остављајући притом у Београду бројну колонију својих некадашњих функционера, који су успешно „федерирали“ дотадашњу заједничку државу, све до њене коначне пропасти. Да би уопште могли бити именовани на одговорне разбијачке функције у Београду, од усвајања устава из 1974.године, антисрпство је свима било обавезна декларација! Ипак, на тим пословима најдуже су се задржали монтенегрински кадрови, који су успешно преживели и вишестраначку транзицију, повезујући се племенско-рођачко-интересном основом, изграђујући притом своју „хоботницу“ у државним службама, привреди (остатцима), култури, али нарочито на универзитету, који је од њиховог ослобођења Београда, иако је то претходно успешно извела Црвена армија, постао

Млађе генерације мало знају кроз какве је патње прошао наш народ у Првом светском рату. Једна од страшнијих ствари су концентрациони логори, посебно они који су се налазили у Добоју и Араду. У својој анти – српској хистерији Аустро – Угарска је осмислила, разрадила и  основала у Добоју 1915. године  први концентрациони логор у Европи. Идеју логора је конципирала интелектуална политичка елита и злочиначка власт Аустро – Угарске монархије и реализовала је заједно са својим сатрапима Хрватима а дјелимично и муслиманима. Концепт злочиначких логора стравичних размера, усавршиле су касније Хитлерова Немачка и Независна држава Хрватска, додајући им гасне коморе. Континуитет логора настављен је и у рату 1991-95, а најпознатији су