Чачак – Кад су у родноме селу чули позивара како се гласи колико га грло носи – „Е – хеј, народе, почела мобилизација, јављајте се војсци” – сва четворица Гредељевића спремише се док дланом о длан. Оца не имадијаху више, но се поздравише с мајком, па збогом. – Те 1912. нико није био посебно позиван и нико изостао, сви су чули ону заповест с ћувика, те и браћа с места кретоше из завичајних Страгара код Ужица, у војну, у бој. Јован, Тиосав, Сава и Мијат. Прва тројица загрлише дечицу, четврти и најмлађи тек се бејаше оженио – приповеда за „Политику” Антоније Ђурић, књижевник из Чачка. Он је пре равно четири деценије

У оквиру већ традиционалног похода на Олимп, Планинарско друштво „Зеленгора“ из Фоче ове године први пут организује и успон на Кајмакчалан, да би се поводом једног вијека од Великог рата планинари поклонили јунацима једне од његових највећих битака. На ходочашће јунацима са „Капије слободе“, како су Срби у Првом свјетском рату назвали врх Кајмакчалана, кренуће 28 планинара, од којих је 25 из Фоче и троје из Источног Сарајева. Предсједник Планинарског друштва „Зеленгора“ Карло Шимовић истиче да је ово досад најмасовнија акција овог друштва ван граница БиХ. „Из Фоче крећемо сутра послије подне, а на Кајмакчалан, највиши врх планине Ниџе на граници Грчке и Македоније, пењемо се у суботу, 16. септембра.

Ак­ту­ел­на го­ди­шњи­ца Пр­вог свет­ског ра­та, ко­ју ће свет обе­ле­жа­ва­ти до 2018, при­ли­ка је да се под­се­ти­мо нај­ва­жни­јих ме­ста у ино­стран­ству на ко­ји­ма су са­хра­њи­ва­ни срп­ски вој­ни­ци. На не­ки­ма од нај­по­зна­ти­јих по­чи­ва­ли­шта, по­пут Ма­ут­ха­у­зе­на у Аустри­ји, со­лун­ског Зеј­тин­ли­ка и грч­ких остр­ва Крф и Ви­до или Кај­мак­ча­ла­на у Ма­ке­до­ни­ји, по­част су ода­ли и зва­нич­ни­ци на­ше зе­мље. По­ме­ну­ти ме­мо­ри­ја­ли су, ме­ђу­тим, са­мо де­лић ба­шти­не ко­ја об­у­хва­та ви­ше од 500 ло­ка­ци­ја у 40 др­жа­ва све­та, где су по­ко­па­ни вој­ни­ци из бал­кан­ских ра­то­ва и оба свет­ска ра­та. Та­ко ка­зу­ју по­да­ци из по­пи­са ко­ји је за про­је­кат „Ба­шти­на рат­ни­ка” са­чи­нио исто­ри­чар Де­јан Ри­стић, осни­вач слу­жбе за за­шти­ту вој­них ме­мо­ри­ја­ла и ме­ста стра­да­ња при Ми­ни­стар­ству ра­да и

На десној обали Дрине, на локалитету Црна стијена у Студентској улици у Фочи, постављена је спомен-плоча за 19 Срба из Челебића које су аустроугарски окупатори стријељали 2. септембра 1914. године. Предсједник Иницијативног одбора за постављање споменика, одборник у Скупштини општине Фоча Жарко Тодовић рекао је да ће спомен-плоча чувати од заборава недужне цивиле. „Они су дали животе за нашу слободу и ово је најмање што можемо да урадимо за њих. Желим да захвалим општини Фоча која је омогућила подизање споменика, предузећу `Презент` које је обезбиједило радну снагу и донирало бетонско постоље, као и колегама одборницима који су финансијски подржали иницијативу“, рекао је Тодовић. У августу и септембру 1914. године Аустроугари

Колико је данашње време слично оном пред почетак Првог светског рата, а колико се од њега разликује? Бројни сукоби у свету, од којих неки прете да прерасту у глобални сукоб, успоравање глобализације, изолационизам и кидање трговинских веза и уговора, ограничавање имиграције и многи други разлози наводе бројне интелектуалце да закључе да данашњи свет подсећа на онај пред Први светски рат. На опасност од глобалног сукоба већ раније су упозоравали немачки нобеловац Гинтер Грас и папа Фрања, а извештај Џоша Фајнмана, главног економисте једне од највећих светских инвестиционих компанија „Дојче асет менаџмента“, који је објављен почетком године, каже да би свет могао да се наредних деценија нађе у фази успоравања и кочења глобализације. То није ништа ново и слично је ономе што се догађало у годинама које су претходиле Првом

После једног века разрешена непознаница око имена последњег дела Надежде Петровић, насталогу Великом рату. Слика приказује шаторе пољског санитета Дунавске дивизије На чувеној слици „Ваљевска болница“, последњем делу славне српске сликарке Надежде Петровић, насталој у Великом рату, није приказан, како се раније сматрало, болнички објекат у Ваљеву, у ком је она била медицинска сестра и умрла од тифуса. Слика највероватније приказује шаторе пољске болнице Дунавске дивизије у тренутку када је, почетком јесени 1914. године, била лоцирана у Пецкој, код Осечине. Надежда је ту била ангажована током битака на Дрини. Устаљени назив слике, тако, ипак није грешка. У заједничком раду „Надеждина Ваљевска болница – време и место настанка“, представљеном на међународном

За рестаураторске и конзерваторске радове на једном од три најважнија српска гробља из Првог светског рата држава издвојила 2,4 милиона динара. – На Старом војничком гробљу у Шумарицама сахрањено је и више десетина аустроугарских и немачких војника Крагујевац – Старо војничко гробље у оквиру меморијалног комплекса у Шумарицама, које је формирано још у другој половини 19. века током српско-турских ратова, коначно је обновљено и сређено. Последњи рестаураторски и конзерваторски радови завршени су јуче по подне, када су мајстори сремскомитровачке фирме „Гранит Лијешће” мастилом исписали имена погинулих војника и натписе на сачуваним каменим споменицима. Стари дрвени крстови замењени су бетонским, а читава површина гробља на коме се данас налази стотинак хумки биће

Ово је изузетно занимљиво и важно за разумевање свега онога што нам се дешавало, што нам је долазило и дан данас долази с хрватске стране. . Јован Дучић о периоду од анексије Босне и Херцеговине 1908: ❝ Анексија је тешко погодила Србију и Црну Гору, које су за њих једине и више него једном ратовале, а тако исто и српски онамошњи народ, који није никад ни престајао да диже веће или мање устанке. У Хрватској, напротив, Загреб, који је увек за себе говорио да је ‘царске вере’ и одувек певао песме налик на ону Округлићеву: “ Ко ће тебе, мајко хранит’, кад ја одем цара бранит’ „, био је, напротив,

Жаловито сведочење Војислава Станимировића из Великог Поповца који је у рат отишао са оцем и братом, остављајући у кући само нејач, а вратио се сам Чачак – У рат смо кренули заједно, истог часа, све три мушке главе из куће: отац Ранислав, мој старији брат Војин и ја, Војислав Станимировић. Мислили смо – брзо ћемо одбити напад непријатеља па ћемо поново живети у слози и љубави у свом Великом Поповцу код Петровца на Млави. Тако своју исповест почиње најмлађи од тројице ратника из те честите куће, и ређа је у перо књижевника Антонија Ђурића. Па чемерно вели, на самом почетку: „Али, ратни вихор понесе нас нежељеним стазама. Са њих се

„Воли своју земљу у којој си се родио и у којој живиш, јер она је твоја домовина, вели наша Библија”, прибележено је за потоње генерације у „Споменици погинулих српских Јевреја у Балканском и Светском рату”. Потомци Срба мојсијеваца написаше још и да су Јевреји, од када су напустили своју рођену груду, били кроз сва времена добри грађани, свуда куд их је водио пут историје. Тако је то било и јесте и у земљи Србиновој, у којој су Јевреји радили у миру на подизању општенародног благостања и борили се за време ратова, раме уз раме, храбро, поред своје браће Срба. Било је Јевреја српских ратника још у српско-турским ратовима 1876–1878. године,

Текериш — На данашњи дан обележава се 103 године од Церске битке, једне од најзначајнијих и највећих победа српске војске у Првом светском рату. Годишњица Церске битке обележена је у Текеришу код Лознице. Како је јавила Радио-телевизија Србије, венце поводом 103. годишњице код спомен-костурнице „Церска битка“ у Текеришу положили су потомци церских ратника, представници власти, чланови удружења ветерана, поштоваоци историје и многи други. У част церским јунацима сутра ће бити одржан осми Церски марш, посвећен војводи Живојину Мишићу током којег ће око 2.000 учесника пешачити од Шапца до Текериша трасом дугом 37 километара. Церска битка, који се одиграла током августа 1914. године, представља једну од најзначајнијих и највећих победа српске

ВРЕМЕ КАДА РЕЧ „СРБИН “ НИЈЕ СМЕЛА ДА СЕ КАЖЕ! Први светски рат је од самог свог почетка разоткрио своје лице зла и таме, која се спремала Србима и свему ономе што се звало српским. Мало је говорено и јако мало се зна о злочинима Бугара на тлу Србије у том периоду. Терор и геноцид над Србима започет је спровођењем бугарске политике, под начелом да треба истребити што више Срба, а оно што преостане бугаруизовати. Изјава председника бугарске владе, у то време, то јасно доказује: „Може се Србија обновити, може и да се Србија повећа после рата, али у Србији више неће бити Срба!“ Која количина мржње је избијала из