У акцији фочанског Планинарског друштва “Зеленгора”, 28 планинара из Фоче и Источног Сарајева одало је пошту српским јунацима на Кајмакчалану, а након тога, њих 15 се успјешно попело и на највећи врх Грчке-Митикас на планини Олимп. Планинари су у спомен-капели и спомен-костурници, које се налазе на самом врху Кајмакчалана на планини Ниџе, одали почаст и запалили свијеће за неколико хиљада српских војника погинулих у освајању непријатељских положаја у Првом свјетском рату. Планинарско ходочашће на Кајмакчалан, на 2.521 метар изнад мора, организовано је поводом једног вијека од великог рата и 101 године од пробоја на Кајмакчалану, који је извршен у септембру 1916. године. Предсједник “Зеленгоре” Карло Шимовић каже да су планинари

Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Зоран Ђорђевић предводио је у Пироту српско-грчку комеморативну свечаност посвећену страдалим борцима у Првом свјетском рату. Ђорђевић је нагласио да Србију и Грчку везују бројни историјски догађаји кроз које је стечено међусобно повјерење и искрено пријатељство двије државе, истакавши да су Срби и Грци одувијек савезници и да никада нису били непријатељи. “У најтежим временима, у време рата и у време мира, били смо једни уз друге. Везе између наших народа јачају и бројни страдали хероји који су свој вечни мир нашли у Грчкој и Србији”, рекао је Ђорђевић. Он је додао да Србија и Грчка брину о достојанственом чувању успомене

Данас је 103. годишњица најкрвавијег окршаја Великог рата — Битке на Мачковом камену. Судар аустроугарских агресора и голобрадих српских младића завршен је обостраним поразом, јер победом не можемо назвати страдање читаве једне младости. Церу и Колубари певају се песме, преносе се приче, штампају књиге, а Мачков камен скромно шапће о рекама крви и прекинутом сазревању тадашње српске омладине. Својом аутобиографијом Ђорђе Карађорђевић сведочи о овим тмурним данима, али и њега историја брише, и његово име бледи, као да је то усуд хиљада оних којима судбина додели најкрвавији витешки задатак, тешку погибију без дуготрајне славе. Сведоци најстрашнијег војничког страдања изгледа нису случајно мање „популарни”. Постоји веровање које каже да су се

Није баш уобичајено да се нешто поклања читавој земљи, али је управо то случај са романом о најславнијој војној јединици коју смо имали. Новинар „Блица“ Дарко Николић, у чијим текстовима уживате на спортским странама нашег сајта, не пише само оне емотивне приче о спортистима, већ и активно истражује српску историју. Последње три године је, поред тога што ради у нашој редакцији, посветио истраживању о Гвозденом пуку и, уз помоћ прилога дародаваца, књигу је одштампао, али је не продаје. Дели је бесплатно. Интересовање за ову реконструкцију свакодневног живота војника Гвозденог пука, али и живота обичног народа у Србији почев од 1912. када су почела ратна збивања на овим просторима у 20.

Чачак – Кад су у родноме селу чули позивара како се гласи колико га грло носи – „Е – хеј, народе, почела мобилизација, јављајте се војсци” – сва четворица Гредељевића спремише се док дланом о длан. Оца не имадијаху више, но се поздравише с мајком, па збогом. – Те 1912. нико није био посебно позиван и нико изостао, сви су чули ону заповест с ћувика, те и браћа с места кретоше из завичајних Страгара код Ужица, у војну, у бој. Јован, Тиосав, Сава и Мијат. Прва тројица загрлише дечицу, четврти и најмлађи тек се бејаше оженио – приповеда за „Политику” Антоније Ђурић, књижевник из Чачка. Он је пре равно четири деценије

У оквиру већ традиционалног похода на Олимп, Планинарско друштво “Зеленгора” из Фоче ове године први пут организује и успон на Кајмакчалан, да би се поводом једног вијека од Великог рата планинари поклонили јунацима једне од његових највећих битака. На ходочашће јунацима са “Капије слободе”, како су Срби у Првом свјетском рату назвали врх Кајмакчалана, кренуће 28 планинара, од којих је 25 из Фоче и троје из Источног Сарајева. Предсједник Планинарског друштва “Зеленгора” Карло Шимовић истиче да је ово досад најмасовнија акција овог друштва ван граница БиХ. “Из Фоче крећемо сутра послије подне, а на Кајмакчалан, највиши врх планине Ниџе на граници Грчке и Македоније, пењемо се у суботу, 16. септембра.

Ак­ту­ел­на го­ди­шњи­ца Пр­вог свет­ског ра­та, ко­ју ће свет обе­ле­жа­ва­ти до 2018, при­ли­ка је да се под­се­ти­мо нај­ва­жни­јих ме­ста у ино­стран­ству на ко­ји­ма су са­хра­њи­ва­ни срп­ски вој­ни­ци. На не­ки­ма од нај­по­зна­ти­јих по­чи­ва­ли­шта, по­пут Ма­ут­ха­у­зе­на у Аустри­ји, со­лун­ског Зеј­тин­ли­ка и грч­ких остр­ва Крф и Ви­до или Кај­мак­ча­ла­на у Ма­ке­до­ни­ји, по­част су ода­ли и зва­нич­ни­ци на­ше зе­мље. По­ме­ну­ти ме­мо­ри­ја­ли су, ме­ђу­тим, са­мо де­лић ба­шти­не ко­ја об­у­хва­та ви­ше од 500 ло­ка­ци­ја у 40 др­жа­ва све­та, где су по­ко­па­ни вој­ни­ци из бал­кан­ских ра­то­ва и оба свет­ска ра­та. Та­ко ка­зу­ју по­да­ци из по­пи­са ко­ји је за про­је­кат „Ба­шти­на рат­ни­ка” са­чи­нио исто­ри­чар Де­јан Ри­стић, осни­вач слу­жбе за за­шти­ту вој­них ме­мо­ри­ја­ла и ме­ста стра­да­ња при Ми­ни­стар­ству ра­да и

На десној обали Дрине, на локалитету Црна стијена у Студентској улици у Фочи, постављена је спомен-плоча за 19 Срба из Челебића које су аустроугарски окупатори стријељали 2. септембра 1914. године. Предсједник Иницијативног одбора за постављање споменика, одборник у Скупштини општине Фоча Жарко Тодовић рекао је да ће спомен-плоча чувати од заборава недужне цивиле. “Они су дали животе за нашу слободу и ово је најмање што можемо да урадимо за њих. Желим да захвалим општини Фоча која је омогућила подизање споменика, предузећу `Презент` које је обезбиједило радну снагу и донирало бетонско постоље, као и колегама одборницима који су финансијски подржали иницијативу”, рекао је Тодовић. У августу и септембру 1914. године Аустроугари

Колико је данашње време слично оном пред почетак Првог светског рата, а колико се од њега разликује? Бројни сукоби у свету, од којих неки прете да прерасту у глобални сукоб, успоравање глобализације, изолационизам и кидање трговинских веза и уговора, ограничавање имиграције и многи други разлози наводе бројне интелектуалце да закључе да данашњи свет подсећа на онај пред Први светски рат. На опасност од глобалног сукоба већ раније су упозоравали немачки нобеловац Гинтер Грас и папа Фрања, а извештај Џоша Фајнмана, главног економисте једне од највећих светских инвестиционих компанија „Дојче асет менаџмента“, који је објављен почетком године, каже да би свет могао да се наредних деценија нађе у фази успоравања и кочења глобализације. То није ништа ново и слично је ономе што се догађало у годинама које су претходиле Првом

После једног века разрешена непознаница око имена последњег дела Надежде Петровић, насталогу Великом рату. Слика приказује шаторе пољског санитета Дунавске дивизије На чувеној слици “Ваљевска болница”, последњем делу славне српске сликарке Надежде Петровић, насталој у Великом рату, није приказан, како се раније сматрало, болнички објекат у Ваљеву, у ком је она била медицинска сестра и умрла од тифуса. Слика највероватније приказује шаторе пољске болнице Дунавске дивизије у тренутку када је, почетком јесени 1914. године, била лоцирана у Пецкој, код Осечине. Надежда је ту била ангажована током битака на Дрини. Устаљени назив слике, тако, ипак није грешка. У заједничком раду “Надеждина Ваљевска болница – време и место настанка”, представљеном на међународном

За рестаураторске и конзерваторске радове на једном од три најважнија српска гробља из Првог светског рата држава издвојила 2,4 милиона динара. – На Старом војничком гробљу у Шумарицама сахрањено је и више десетина аустроугарских и немачких војника Крагујевац – Старо војничко гробље у оквиру меморијалног комплекса у Шумарицама, које је формирано још у другој половини 19. века током српско-турских ратова, коначно је обновљено и сређено. Последњи рестаураторски и конзерваторски радови завршени су јуче по подне, када су мајстори сремскомитровачке фирме „Гранит Лијешће” мастилом исписали имена погинулих војника и натписе на сачуваним каменим споменицима. Стари дрвени крстови замењени су бетонским, а читава површина гробља на коме се данас налази стотинак хумки биће

Ово је изузетно занимљиво и важно за разумевање свега онога што нам се дешавало, што нам је долазило и дан данас долази с хрватске стране. . Јован Дучић о периоду од анексије Босне и Херцеговине 1908: ❝ Анексија је тешко погодила Србију и Црну Гору, које су за њих једине и више него једном ратовале, а тако исто и српски онамошњи народ, који није никад ни престајао да диже веће или мање устанке. У Хрватској, напротив, Загреб, који је увек за себе говорио да је ‘царске вере’ и одувек певао песме налик на ону Округлићеву: “ Ко ће тебе, мајко хранит’, кад ја одем цара бранит’ „, био је, напротив,