Један од 1.300 каплара остала је одредница коју су до краја живота истицали и којом су се поносили. Све остало у њиховим испуњеним биографијама, за њих је било мање вредно. Крајем августа 1914. шест годишта српске омладине, средњошколаца и студената, позвано је у Скопље на одслужење војног рока. Било их је око 1.300, а како су са Дрине стизале неповољне вести, обука им је потрајала свега два месеца. Командант батаљона, пуковник Душан Глишић 15. новембра 1914. потресним гласом саопштио је наређење Врховне команде: произвео их је у чин каплара и хитно упутио на фронт. Шест чета Скопског ђачког батаљона, касније познатог као батаљон 1.300 каплара, испраћено је са цвећем и

Неку седмицу по спасавању остатка вредности Народне банке управа је тражила да се сада целокупна имовина темељно среди и ваљано и прегледно спакује у јаке сандуке да у сваком тренутку буде у приправности за даљи пренос када то буде потребно. Годину дана доцније, с почетка септембра 1915, било је јасно да ће исцрпљена Србија ускоро пасти и да су Крушевац и Ниш први на удару, јер су се противничке снаге гомилале на граници са Бугарском. Мата Јовановић успева да се види са начелником Министарства финансија Аврамом Левићем, који је стално путовао преко Крушевца до Врњачке Бање да реферише претпостављеном др Лази Пачуу који је био на самрти. Левић је рачунао

Публикација која чува сећање на страдања српских војника из Првог светског рата на холандском тлу представљена је у Музеју српске дипломатије Уочи 11. новембра – Дана примирја у Првом светском рату – и то у години када се обележава век од успостављања дипломатских односа Србије и Холандије, у Музеју српске дипломатије је представљена публикација „Српски војници из Првог светског рата преминули у Холандији”. Аутори ове брошуре су једна Српкиња – филолог Татјана Вендриг – и двојица Холанђана – Татјанин супруг Фабијан Вендриг, политиколог, као и Џон Стинен, саветник у холандској влади. Они су на педесетак страница представили историјске чињенице о томе како је Холандија после рата прихватила многе ратне заробљенике

Александар Карађорђрвић није гледао са превеликим симпатијама и посебно подржавао четнички покрет у Јужној и Старој Србији пре ослободилачког Балканског рата. Онда када је постао суверен заједничке државе ипак се ослонио на удружење старих четника као проверене патриоте. Схвативши да се Отаџбина не ствара кафанским причама већ само и једино деловањем. Показало се као и много пута пре да речи могу да буду надахњујуће врло често и важне, али су дела једина та која чувају веру, слободу, част и Отаџбину. Наравно да свака држава мора да има своју политику, и свакако да она не може баш све увек отворено да показује. Врло често у томе ће постојати и доза лукавства потребна да би се преживело, као и превејаности који многи воле да зову

Први светски рат је са собом донео доста тога, али је много више однео. Са њим си отишао и ти, Милутине Бојићу. Ти си можда и једини песник који је живео само двадесет и пет година, читан у два века, а за собом си оставио песме које ће, несумњиво, трајати барем један миленијум. У твојим песмама се среће много љубави, а најчешће је то она према Србији. Србија је била твоја љубав, твоја муза, па је можда и боље што ти, као такав заљубљеник, ниси дочекао да ти једину драгу претворе у неку другу на коју би са гађењем гледао. Добро је што је гробница о којој певаш, као и

Удружење потомака и поштовалаца ратних добровољаца 1912-1918. године затражило је од Скупштине града Бијељина да дан ослобођења града у Великом рату буде уврштен у календар обиљежавања најзначајних датума града. Предсједник овог удружења Петар Вујичић каже да они од 2010. године обиљежавају 10. новембар, дан када је 1918. године Војска Краљевине Србије ослободила Бијељину и Семберију након вишевјековног ропства под Отоманском империјом и 40 година окупације, односно 10 година анексије Аустроугарске монархије. “Бијељина је тек тада постала слободан град у ослобођеној земљи, за све њене грађане, без обзира на националности и вјероисповијест, а све до Другог свјетског рата 10. новембар обиљежаван је као најзначајнији дан града”, истиче Вујичић. Он подсјећа да

У Музеју српске дипломатије представљена је књига “Српски војници из Првог светског рата који су преминули на територији Холандије”. Министар спољних послова Ивица Дачић каже да је нужно неговати културу сећања и указивати на жртве које су гинуле за цивилизацијске вредности. “Због ревизионистичких покушаја који упорно долазе из једног дела међународне заједнице, нужно је неговати културу сећања и указати на немерљиве жртве народа који су гинули за цивилизацијске вредности човечанства, међу којима се увек у првим редовима налазио и српски народ”, рекао је Дачић. Скоро сваки десети погинули у Првом светском рату био је Србин, рекао је Дачић и подсетио да је Србија тада доживела демографску катастрофу од које се

Само десет дана након трагичног убиства најзначајнијег и међународно најутицајнијег српског политичара након цара Душана — југословенског краља Александра I Ујединитеља — од стране усташа и бугарских фашиста у Марсеју, Никола Тесла је осетио потребу да реагује на хрватско-словеначку националистичку и прокомунистичку пропаганду у Америци и напише ауторски текст у најчитанијим америчким новинама. Четири најважнија детаља из овог писма јесу Теслино искрено дивљење подвизима српске војске у I светском рату, потреба да заштити сећање на дело једног великог владара, критички осврт на комунистичку идеологију и вера у преживљавање Краљевине Југославије под српским вођством. “Израз поштовања према Краљу Александру Уреднику Њујорк Тајмса: Много тога је речено о Југославији и њеном народу,

Једна млада чешка породица, Јохана и Терезије Фусек, преселила се за стално средином 19. века у оновремени престони Београд. Скоро сви Словени који су чинили грађанство Аустроугарске монархије ипак су више волели да буду поданици Кнежевине, а доцније и Краљевине Србије, него ли да имају једног Немца за свог владара, који је беспрекидно деценијама царевао. Јохан је био графичар и запослио се у Државној штампарији и Војнокартографском заводу. Потписивао се као Јован Чарапић-Фусек, јер је чешко презиме Фусек преузето од немачке именице fuβocke, што значи чарапа. Многи су доцније мислили да су ови Чарапићи заправо потомци војводе Васе Чарапића из Вождова доба! Њихов син Георг родио се  11. 2. 1876. у Београду. Завршио је Реалку и

Генерал-мајор Роберт Нил Стјуарт је током боравка у Солуну 1917. године упознао једну од српских ратница, савремену Амазонку како ју је он описао. Видети жену ратника за савезничке официре била је тада права реткост. Женама на Западном фронту дуго је било забрањено да, чак и као болничарке, прилазе првим линијама фронта. О њиховом ангажману у војсци није било ни говора. Зато је једна српска наредница оставила толико снажан утисак на британског официра да јој је чак и песму написао. Радио-телевизија Србије у сарадњи са сајтом Восток ексклузивно објављује ову врло интересантну љубавну причу која у великој мери одсликава револуционарни значај и улогу коју су српске жене војници имале тих ратних

Једноставним речима: „Нога српског војника ступила је поново на земљиште његове отаџбине“, описао је Арчибалд Рајс значај тешке и сурове, за Србију победоносне, битке која се пре сто година водила на Кајмакчалану. Опорављена и реорганизована Српска војска нашла се на Солунском фронту у лето 1916. Претрпевши прва искушења по изласку на положаје, након победоносне Горничевске битке, њена Трећа армија стигла је пред планину Ниџе. Један од њених врхова – Кајмакчалан који су Бугари утврдили и сматрали неосвојивим давши му симболично име „Борисов град“ се испречио пред настојањем Српске војске да продре у окупирану отаџбину. Развила се огорчена борба која је започела 12.септембра 1916. године. Водила се с променљивим успехом и

Савјет за културу Скупштине града Новог Сада одлучио је да у овом граду буде подигнут споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу. Иницијативу да у Новом Саду подигне споменик српском краљу којег су звали и ослободилац поднијели су предсједник Матице српске Драган Станић, директор Музеја Војводине Драго Његован, директор Историјског архива града Петар Ђурђев, директор Градске библиотеке Драган Којић и директор Музеја града Весна Јовичић. Како је образложено на сједници Савјета, иницијатива се заснива на одлуци града из 1938. године да буде подигнут споменик краљу Петру Првом Карађорђевићу. Избијање Другог свјетског рата омело је реализацију овог пројекта, а нова власт послије рата није била заинтересована да се српском краљу диже споменик у

Излагање Драгане Трифковић на београдском окупљању учесника Јубиларног свесловенског сабора поводом стогодишњице од почетка Октобарске револуције, а под геслом „Памтимо и славимо светост православног цара“ Окупили смо се данас да обележимо стогодишњицу почетка страдања православних цркава и земаља Русије и Србије од комунистичке револуције. Двадесет петог октобра 1917. године у 21:45 са крстарице Аурора је испаљен плотун, којим је започет напад на Зимски дворац и започета Октобарска револуција. Маскота те револуције био је Владимир Уљанов, познатији под псеудонимом Лењин. Циљ те револуције била је Русија и руски православни народ, због чега су бољшевици поставили следећи задатак: убити Бога, убити монарха и убити дух једног народа. Иако је од тада прошао

Пише: Марија Павковић Василија Вукотић, ћерка славног сердар Јанка, прославила се као болничарка и ратница, завршила Руски институт и говорила неколико страних језика. Храбра, скромна, лепа и посвећена слободи српског народа. Таква је била Василија Вукотић, кћерка чувеног сердар Јанка, једна од жена хероја Првог светског рата. С обзиром на то да му је син јединац имао седам година, повео је у рат своју мезимицу Гагуну, како јој је тепао. Као ордонанс – млађи официр на служби команданту, била је уз оца у најљућим биткама, против вишеструко надмоћнијег непријатеља. Млада девојка је брзо стицала војне вештине, била је прст у „шаци спартанаца“ сердар Јанка, који су надљудском борбеношћу живим штитом правили одступницу српској војсци,