Грофица Клод де Сен Пјер, о сећањима на деду, француског маршала и српског војводу. Веровао српској војсци којој је поверио најважнију улогу у пробоју Солунског фронта. О томе је сведочио славни војсковођа Д`Епере, у свом Ратном дневнику који је, пре два дана представљен у Београду, на захвалност његовој унуци, грофици Клод де Сен Пјер. Она је овај дневник, који је промовисан у резиденцији француског амбасадора, даровала Србима. Са репортерима „Новости“ поделила је живо сећање на свог славног деду и прелистала мемоаре о Солунском фронту, Србији и Балкану. – Ево шта је он забележио – каже нам. – Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно

Јадранин Јован Нешић (75), домаћин из Текериша, први комшија спомен-комплекса. Јована Нешића (75), домаћина из села Текериша, на Церу код Лознице, само ограда дели од Спомен-костурнице у којој 104 године почивају пали јунаци Церске битке. Овај Јадранин је одрастао, стасао и доживео „јесен живота“ поред споменика на ком пише „Ваша дела су бесмртна“! Мада је рођен скоро три деценије после чувене Церске битке, Јован је од малих ногу знао доста о бици која је ушла и у најчувеније светске војне уџбенике, у историју и легенду.Његови родитељи су, вели, увек говорили да је место где почивају српски јунаци свето, храм Бога живога, где почивају они који су заиста дали животе за

 Представници Србије и Француске данас су у Београду положили вијенце код споменика француском маршалу и српском војводи из Првог свјетског рата Лују Франше д`Епереу. Вијенце су положили министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Зоран Ђорђевић, амбасадор Француске Фредерик Мондолони, замјеник градоначелника Београда Горан Весић и маршалова унука Клод де Сен Пјер. Сен Пјерова је рекла новинарима да је њен дјед гајио велико поштовање према Србима. „Имао је за вас, Србе, велико поштовање, повјерење и вијерност, као што га имају браћа по оружју који су преживјели најбоље и најгоре заједно“, рекла је Сен Пјерова, пренијели су београдски медији. Мондолони је рекао да му је част да присуствује достојанственом

Херојски говор капетана Цвијовића који леди крв у жилама и поносом испуњава Србе. Капетан Цвијовић и његова три вода требало је да буду жртвовани да би се сви остали могли извући, али они су ипак савладали бројнију бугарску војску. (Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 20. септембра 2016. године.) Прелепу причу написао је и поставио на свом Фејсбук профилу новинар Дарко Николић, а ми је овде преносимо у целости. – Ову сто година стару причу нећете наћи у мом роману о Гвозденом пуку. Не може у њега све да стане. Али, сто година откако се десила, ето је. Да подсети на нешто важно.

Будимир Давидовић био је учесник Балканских ратова и Првог светског рата, као поднаредник српске војске. Само у једном боју задобио је седамдесет рана, остао без руке и преживео бомбу бачену на њега. Ипак, ништа га није могло припремити за страшну судбину коју је дочекао након рата. Будимир Давидовић је почетак Првог светског рата и опште мобилизације дочекао као прекаљени ратник. Овај тада двадесетчетворогодишњи младић из Лучана већ је војевао у оба Балканска рата стекавши репутацију храборг и неустрашивог војника и међу саборцима и међу командом. И тако, када је остарели краљ Петар позвао, Будимир се одазвао. Учествовао је током Првог светског рата у више борби против Аустроугара и бугарских војника.

Мало је познато да су бившу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца након Првог свјетског рата велике силе са муком признале, јер никако нијесу могли да прихвате да се Хрвати и Словенци нађу на њиховој страни, а током рата су се борили у трупама Аустроугарске. О томе како је то тешко ишло и да је пресудну улогу у признавању Хрвата и Словенаца као савезника имала династија Карађорђевић, истраживао је Иван Миладиновић, историчар и аутор више књига о осјертљивим српским темама. Он је показао како су Срби због апстрактног југословенства направили државу у којој су лоше прошли, а од које су највише користи имали Хрвати и Словенци, који су као аустругарски поданици

Данас се навршава 89 година од смрти истакнутог хуманисте, криминолога и пријатеља Србије Арчибалда Рајса, чије су поруке из његовог антологијског дјела „Чујте, Срби“ о менталитету, снази, поносу, слободарском духу, али и слабостима и грешкама Срба и данас, можда, актуелније него икада. Рајс је био швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. Истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у вријеме Првог свјетског рата. Он је важио за највећег пријатеља и једно од најзначајних имена у српској историји, човјек који је сам разбио стравичну њемачку и аустријску пропаганду, модернизовао српску полицију до те мјере да су јој се Американци дивили. У Србију је

Извођачка умјетност „Кulturix“, у сарадњи са Општином Гацко, организује Караван части „Солунци говоре, потомци памте“ којим се обиљежава 100 година од голготе и васкрсења српског народа. У Автовцу ће у петак, 27. јула, у 19 часова бити служен парастос и обавиће се полагање вијенаца страдалим Гачанима у Првом свјетском рату. Затим ће услиједити излагање професора доктора Милана Мицића, као и наступ етно групе „Катера“ и драмски наступ из представе „Солунци говоре“. Програм се наставља у недјељу 29. јула, када ће у Дому културе са почетком у 20:30 часова бити изведена представа „Солунци говоре“ са репертоара Народног позоришта у Београду. Манифестација се завршава у четвртак, 2. августа, отварањем изложбе „Албум сјећања

На данашњи дан, 23. јула 1914. године, Аустроугарска је упутила ултиматум Србији, окрививши је за атентат у којем је 28. јуна те године у Сарајеву убијен престолонасљедник Франц Фердинанд. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 23. јула 2017. године. Аустроугарска је у овом такозваном „Јулском ултиматуму“ захтијевала одговор од Србије у року од 48 часова на својих десет услова. Услови ултиматума су били такви да је било јасно да их Србија као суверена држава неће прихватити. Уз подршку Њемачке, Беч је одлучио да Србију војно казни, највише због јачања њеног ауторитета у јужнословенским дијеловима Аустроугарске. Аустроугарска је тражила од Србије да спријечи издавање

Како је Загреб заборавио злочине које је њихова војска чинила по Подрињу, Рађевини, Шумадији… После рата и уједињења, Србија је опростила и пружила руку за историјско помирење Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 27. маја 2018. године. Тачно пре десет дана Хрватска је дошла на ред да председава Савету Европе, баш у време „ерупције“ расправа о болним историјским питањима око којих не постоји сагласност између Београда и Загреба. Преузимајући штафетну палицу руковођења европским парламентом, представници наших комшија су као приоритетне правце свог деловања навели заштиту националних мањина. Само неколико дана доцније, из Ђакова, познатог као вековно седиште католичке бискупије, из које би морао

Пише: др Александар Раковић У социјалистичком друштву шездесетих, у којем су прослава Српске нове године и дужа коса будили сумњу на српски национализам, редитељ филма „Марш на Дрину“ Живорад Жика Митровић пронашао је пут да југословенској публици представи тријумф српске војске у Церској бици (август 1914). Филм „Марш на Дрину“ премијерно је приказан 1964. на Фестивалу играног филма у Пули, у Социјалистичкој Републици Хрватској. Према Митровићевом сећању, филм „Марш на Дрину“ је овацијама поздравило 12 хиљада гледалаца у Пулској арени. Филм је награђен Великом сребрном ареном, Митровић је добио Златну арену за режију, а Љуби Тадићу (који је глумио српског мајора Курсулу) додељена је Златна арена за најбољу мушку главну улогу. Филм