Књига „Легет 1914” аутора Слободана Лазаревића, која говори о војничкој катастрофи која је потиснута у колективном сећању, представљена је у Дому Војске Србије у Београду. Битка се одиграла 6. септембра 1914. године, почетком Првог светског рата, а тог дана погинуло је или заробљено, подаци у литератури се разликују, између пет и седам хиљада војника из Тимочке дивизије. Како је рекао историчар проф. др Предраг Марковић, реч је о „најкрвавијем, најтрагичнијем дану у српској војној историји”, најтежим губицима ако се посматрају по дану ратовања. Српска војска је пошла преко Саве на захтев савезника који су у лето 1914. године били у тешкој ситуацији на свим фронтовима. У прелазак преко реке се

У Музеју Семберије у Бијељини данас је отворена изложба о меморијалима Првог свјетског рата у Републици Српској, чији су аутори Мирко Бабић, Снежана Неговановић и Ненад Лукић. Неговановићева је рекла новинарима да је изложба резултат трогодишњег истраживања и ово је њено прво представљање које приказује стање 43 меморијална обиљежја, а уз изложбу је урађен и каталог. “Упоредо са нашим истраживањем трајала је и обнова меморијала, захваљујући општем интересовању поводом стогодишњице обиљежавања краја Првог светског рата и овом изложбом започиње низ догађаја којима ће се обележити победа у овом Великом рату”, истакла је она. Према оцјени аутора истраживања, на територији Републике Српске меморијали Великог рата су у врло добром стању, захваљујући

Ко су српски добровољци? Добровољачки одред мајора Војина Поповића – Војводе Вука, елитна јединица српске војске, 28. септембра 1916. године смијенила је 4. пук Дринске дивизије у рововима Кајмакчалана. Насупрот српских добровољаца на врху планине Ниџе, Кајмакчалану, стајао је „Борисов град”, неосвојива бугарска тврђава, како су сматрали стратези бугарске војске. Тачно 30. септембра 1916. године почела је снажна артиљеријска припрема српске војске, која је два и по сата преоравала бугарске положаје на Кајмакчалану, а онда је Добровољачки одред кренуо у јуриш и упао у бугарске ровове. Сат и по времена трајала је борба на бајонет, прса у прса између добровољаца и бугарских војника у рововима Кајмакчалана, неописиво људско клање, а

Петар Пјер Мариновић је био изданак две угледне српске породице, будући унук председника српске владе те праунук највећег српског трговца и задужбинара свог доба. Траг није оставио у земљи својих предака већ у Француској, али је упркос томе наш колико и њихов, и представља својеврсну спону између наше две земље Петар Мариновић је један од оних наших великана који су упркос свом српском пореклу, траг оставили у некој страној земљи. У случају Пјеровом (како је зван у земљи галских петлова), била је то пријатељска и савезничка Француска. Не случајно. Родио се у Паризу, 1. августа 1898. године у угледној и ситуираној породици. Мајка му је била Agripina Bronkov, поданица Руске

У Музеју Семберије у Бијељини биће приказана изложба о стању меморијалних обиљежја Првог свјетског рата у Републици Српској, чији су аутори Мирко Бабић, Снежана Неговановић и Ненад Лукић. “На изложби ће бити приказано шта се сачувало, шта је обновљено или новоизграђено у сусрет обиљежавању стогодишнице Првог свјетског рата, славних побједа и великих страдања, борбе за слободу и стицање независности српског народа”, најављено је из Музеја. Изложба је настала као резултат истраживања стручњака из Србије и Републике Српске који су посјетили и забиљежили садашње стање 43 меморијална обиљежја Првог свјетског рата на простору Републике Српске и од интереса за Српску на просторима Федерације БиХ. Отварање изложбе и промоција каталога “Меморијали Првог

Поводом годишњице смрти војвода Живојина Мишића и Петра Бојовића, и армијског генерала Павла Јуришића-Штурма данас је на Новом гробљу у Београду одржана државна церемонија полагања венаца и одата почаст Поводом годишњице смрти војвода Живојина Мишића и Петра Бојовића, и армијског генерала Павла Јуришића-Штурма данас је на Новом гробљу у Београду одржана државна церемонија полагања венаца и одата почаст. Церемонију је предводио државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Негован Станковић који је положио венце. Венце су положили и начелник Генералштаба Војске Србије Љубиша Диковић, заменик градоначелника Београда Андреја Младеновић, потомци истакнутих војсковођа као и представници великог броја удружења опредељених за неговање традиција и грађани. Младеновић је истакао

20. јануара 1921. – У Београду умро српски војвода Живојин Мишић. Учествовао је у свим српским ратовима од 1876. до 1918. Непосредно је командовао српском Првом армијом у Колубарској бици, а приликом пробоја Солунског фронта је био начелник Врховне команде. Живојин Мишић је рођен 19. јула 1855. (7. јула по старом календару) у Струганику. Преци Живојина Мишића су се доселили у Струганик крајем 17. или почетком 18. века (некада су се презивали Каљевић и Лучић). Породица је узела презиме Мишић по имену деде Живојина Мишића – Миша Каљевића. Доселили су се из Дробњака. Мишићеви родитељи Радован и Анђелија (рођ. Дамјановић из Коштунића) имали су тринаесторо деце, од којих су двоје биле

Ново Горажде – Једна од главних улица у Горажду, све до 1992. године, носила је име Ксеније Танасковић, а дуги низ година и општинско удружење жена у овом граду на Дрини. Једнонационална бошњачка власт у Горажду, од 1996. године брише сваки историјски траг српског бивствовања. Тако своју улицу у Горажду губи и Ксенија Танасковић. Због чега и зашто, само је послератној и актуелној горажданској бошњачкој власти знано. Ко је, у ствари, била Ксенији Танасковић, снаја из некадашње чувене горажданске трговачке породице? Одмах по организовању масовног оружаног отпора српског народа горажданског и делова рогатичког и паљанског краја, 1941. године, и лоцирању устаника у село Вражалице, Ксенија Танасковић у Горажду организује Центар са сарадњу

Навршио се век од када су, 17. јануара 1918. године, формиране прве српске ескадриле опремљене модерним авионима и попуњене обученим српским кадром, које су учествовале у пробоју Солунског фронта и ослобођењу Отаџбине. С поносом се сећамо тих дана и храбрих српских авијатичара, не дозвољавамо да заборав прекрије те светле тачке наше ваздухопловне историје. Ради јачања ваздухопловних снага срп­ска вла­да је ја­ну­а­ра 1916. го­ди­не склопи­ла уго­вор са Фран­цу­ском ради опре­мања војске са пет ави­ја­циј­ских ескадри­ла и прате­ћим је­ди­ни­ца­ма. Од­лу­ка је ре­а­ли­зо­ва­на тек када се срп­ска вој­ска пребаци­ла са Кр­фа на по­ло­жа­је код Со­лу­на. Аеро­план­ска еска­дра Српске вој­ске је ба­зи­ра­ла у Ми­кри, где се на­ла­зи­ла глав­на ба­за Аеро­на­у­ти­ке фран­цу­ске ис­точ­не вој­ске. Три­де­се­тог ма­ја 1916.

Прије сто и двије године започела је евакуација српске војске са албанске обале на грчко острво Крф. Повлачење које је у Србији почело 15. октобра 1915. године завршило се 18. јануара 1916. Последњи српски војници евакуисани су са албанске обале 18. априла. Албанска голгота је један од најтрагичнијих периода српске историје. Не зна се ни данас тачан број страдалих српских војника и цивила. Све је почело великом немачко-аустроугарском офанзивом. Почетком октобра 1915. године удружене снаге немачке и аустроугарске војске кренуле су у напад на Србију. Централним силама убрзо се придружила и Бугарска, која је још од Другог балканског рата чекала тренутак да се обрачуна са Србијом. Краљевину, која је у

Година 1905. отпочела убиством проте у Куманову Атанасија – Ташка Петровића Улазак србске чета у Македонију увећао је број бугарских злочина над Србима. На удару су били сви они за које је било довољно претпоставити да могу бити опасни за бугарску организацију. Према подацима конзула Ивана Иванића, од бугарског ножа и куршума страдало је преко 150 виђенијих Срба. По бестијалности, којом су изведене, истичу се покољи које су чете Атанаса Бабате и Јордана Спасова извршиле у селима Кокошиње код Куманова и Рударе код Кратова. Година 1905. отпочела је убиством србског проте у Куманову Атанасија – Ташка Петровића. Организатор и извршилац убиства била је бугарска организација у Куманову. Поп Ташко је осуђен на смрт зато што је био

Чачак – На ратним пољима Србије те 1914. они су били најлепши цветови и последња нада да ће својим младалачким жаром и беспримерним патриотизмом, који ће унети међу трупе искусних али изнемоглих ратника, разбити Поћорекову казнену експедицију и одбранити част своје земље… То се и догодило. Када су напустили касарну у Скопљу и у беспрекорном реду изашли на улицу, маса света дочека их цвећем. Било је оних што нису могли да задрже сузе и јецај: „Одоше ђаци на фронт… Одоше ђаци у смрт…” Букети орошени сузама падају на поносне младиће, чији се бајонети и капларске звездице пресијавају на сунцу… Овим словима чачански књижевник Антоније Ђурић описује ступање у бој славне српске

За ову “нашу” Нову годину поклањам вам једну истински нашу причу. Нестварна је, а баш наша. Овако почиње наставак мог романа о Гвозденом пуку: Пролог: Јордан је памтио потпуно другачије Видовдане од овог. Као мали би се, у тек ослобођеном Нишу, увек у порти цркве, док би трајала служба и помен свим војницима палим за веру и отаџбину, са осталом дечурлијом играо Срба и Турака. Када је остао само са мајком и сестром, присуствовао би молитви од почетка до краја, а у Београду би, као питомац Војне академије, коју је завршио 1900, обележавао тај празник најсвечаније могуће, као „свој дан“. Видовдан је, некако, увек био свет, посебан, са мислима ка