Колико су Срби послушали добронамерне критике Арчибалда Рајса, најбоље говори податак да би овај племенити човек и данас Србији упутио потпуно исте замерке. Међу српским родољубима који су прославили своју епоху нашло се и име једног Швајцарца, доктора Арчибалда Рајса. Хемичар, криминолог, хуманиста, био је и један од мало људи који је пожелео да помогне Србији у најгорим годинама, и да потом са њеним народом проведе цео живот. Упознао је најбоље стране српске нарави: храброст и самилост, гостољубље и бистрину, тврдећи да би Срби са својом интелигенцијом и природним богатствима тла могли да воде у Европи. Али, сударио се и са манама, и није се устезао да их без увијања

Логор смрти Јиндриховице (нем. Heinrichsgrün — Хаjнрихсгрин) jе био аустроугарски концентрацио логор за Србе, Русе и Италиjане. Налази у данашњоj Чешкоj Републици, у близини границе са Немачком, у малом месту Јиндриховице (Соколов) удаљеном око 25 километара од чувене бање Карлове Вари. У Јиндриховицама се, за време Првог светског рата, од 1914. до 1918. године, налазио наjвећи концентрациони логор на териториjи Аустроугарске кроз коjи jе прошло око 40.000 заробљеника. Робиjали су Италиjани, Руси, Литванци, Румуни, а наjвише jе било заробљених Срба, како воjника, тако и цивилног народа, коjи jе аустроугарска воjска купила у походу по Србиjи и железницом доводила у логор. Заробљеника jе било из свих краjева Србиjе, а наjвише из Шумадиjе и Ваљевског

– Богољуб Главинић, унук чувеног Солунца Љубе Главинића из ивањичког краја, говори о ратном подвигу деде. Војвода Степа га због непослуха стрпао у затвор, а Мишић одликовао… –  ПРИЧА о артиљерцу са надимком Илија Громовник, нареднику српске војске, чија посада једина није уништила топ на Пећком пољу новембра 1915. пред повлачење преко Албаније, траје од времена Солунског фронта. Наиме, наредник другог позива Љубо Главинић, из засеока Рокци крај Ивањице, није имао срца да у зиму 1915. остави свој брдски топ “шнајдер” и да само са личним наоружањем крене у одступање преко Албаније, како је гласило наређење Врховне команде. У договору са својим другопозивцима, тајно је раставио оруђе од преко 500

Српска краљевскa владa одговорила је на аустроугарски ултиматум 25 јула. Одговор су написали Стојан Протић и председник владе Никола Пашић, који га је лично уручио аустроугарском амбасадору у Београду. Београд, 12/25. јул 1914. године Влада Краљевине Србије је примила документ Царске и Краљевске Владе од 23. овог месеца и уверена је да ће њен одговор отклонити сваки неспоразум који прети да уништи пријатељске и добросуседске односе између Аустријске Монархије и Краљевине Србије. Краљевској влади је познато да нигде није било поновних протеста против велике суседне монархије као што су они који су пре извесног времена били изражени у Скупштини, као и у изјави и акцијама одговорних државних представника у то

„Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час када вас видјесмо. Благословена вам свака стопа била!“ речи су којима је сплитски градоначелник др Јосип Смодлака дочекао на Риви 2. батаљон 13. пешадијског пука Тимочке дивизије 20. новембра 1918. године. Једна од најтежих деценија у модерној историји Србије – она друга у XX веку – крунисана је великом победом пробијањем Солунског фронта, ослобођењем окупиране земље и припајањем Државе Словенаца, Хрвата и Срба, формиране крајем 1918. године на јужном тлу распале Аустроугарске монархије, те формирањем Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Симболично, круна тог уједињења био је улазак трупа Српске војске

У маглама српске прошлости и даље светле ликови 1300 каплара. Заборав њиховог дела почетак је нашег краја. Судар Аустро-Угарске империје са сељачком војском малене Србије 1914. био је борба Давида и Голијата. Победа на Церу била је скупо плаћена: погинуло је 259 официра а више од 16 000 војника и официра избачено је из строја. Следили су нови окршаји уз масовну погибељ војске. Морал је значајно опао. Било је потребно да се јединице попуне новим, свежим снагама и да им се подигне борбена свест.У критичним моментима, универзитетска и школска омладина дорасла војној обавези позвана је у службу отаџбини. За седиште и обуку ђачких чета предвиђено је Скопље. Обуком је руководио

Његово преосвештенство епископ бихаћко-петровачки Сергије разговарао је са начелником општине Босанско Грахово Душком Радуном о обиљежавању 100 година од смрти Гаврила Принципа, које ће бити организовано 29. априла под покровитељством општине Грахово. На интернет страници Епархије бихаћко-петровачке наведено је да су владика Сергије и Радун разговарали и о животу и раду српског православног народа у Грахову и околини. Владика Сергије обишао је гроб свештеномученика Милоша Билбије у Црном Лугу, којег су мучили и убили Аустроугари 1916. године. Билбија ће ове године, заједно са другим новомученицима, бити предложен на редовном засједању Светог архијерејског сабора за канонизацију у ред светих свештеномученика Цркве Христове. Извор: СРНА Везане вијести: Принцип: Једнога дана људи ће

Четрнаестогодишњи српски дјечак Гаврило Принцип уписао је своје ћириличке иницијале у камен, 1909. године. „Г П 1909“ – уклесао је тада дјечак у кречњачку стијену, у селу Обљају, испред родитељске куће, надомак Грахова. Обљај је и тада био, као што је и данас, изоловано и заборављено српско сеоце, скривено међу планинама западне Босне; сиромашно, но здраво поносито и истински свјесно чије је и од кога је. Према легенди, пријатељ је тада упитао младог Принципа због чега урезује своје иницијале у дивљу стијену. – Једнога дана људи ће познавати моје име –  у миру је одговорио дјечак, дубоко загледан у длијето које урезује камен, баш као што његова вјера уреза српски

На локалитетима широм Србије који се односе на Први свјетски рат досад је засађено милион садница на 650 хектара, у оквиру пројекта “Једно дрво за једног ратника”, који је Министарство правде Србије покренуло 2014. године. Предвиђено је да до краја године буде посађено 1.300.000 садница, колико је Србија изгубила становника у Великом рату. У реализацији пројекта учествовала су лица из казнено-поправних завода Пожаревац, Сремска Митровица, Шабац, Ниш, Падинска Скела, те окружних затвора Београд, Ужице, Чачак, Крушевац, Краљево, Прокупље, Ћуприја, Лесковац, Зајечар, Пирот, као и студенти Шумарског факултета Београду и запослени у предузећу “Србија шуме”, саопштено је из Министарства правде Србије. Нове шуме посађене су на Церу, Јелици, Јастрепцу, Кукавици, Маљену,

Једини фелдмаршал у аустроугарској војсци који није био немачког порекла, а који је командовао снагама на руском и италијанском фронту, рођен је у српској православној породици у селу Уметић, на Банији. Због бројних војних подвига одликован је више пута, добио је чак и право на племићку титулу, а када је хтео да служи у војсци новостворене Kраљевине СХС, одбијен је због „противљења једног министра из Хрватске“. Светозар Боројевић рођен је 13. децембра 1856. на Банији у тадашњој Војној крајини на територији Аустријског царства. Његов отац Адам био је граничарски официр, који је догурао до чина натпоручника, а мајка Стана била је кћерка граничарског натпоручника Адама пл. Kоварбашића од Зборишта, родом

Креће се лађа француска, још се пева песма из Великог рата. Певао ју је и Владислав В. Петронијевић Аћимовић (1885–1943), српски ратник из златиборског села Голова, иако је једва живу главу сачувао током пловидбе на једној таквој лађи од Тулона ка Солуну и савезничком фронту, коју је непријатељ торпедовао и потопио. Данима је потом на невеликом сплаву плутао Владислав с неколико војника по отвореном мору, али се чудом спасао и после рата то до детаља описао. Белешка Владислава В. Петронијевића Аћимовића о томе, сачувана у личној архиви Жарка Божанића са Златибора, насловљена је „Рат на мору“. Пише земљоделац из Голова да је са другим српским војницима 19. септембра 1916. дошао

Документарно трагање о страшној судбини српске деце у Првом светском рату. Војкан Николић: Злочини су премало истраживани, чак забашуривани У Европској историји, ниједан народ није доживео ни преживео ратна страданија и погибенија, као србски. Ниједан народ на свету није положио више деце на олтар отаџбине, него србски. У масовним злочинима Аустроугара, Арнаута, Бугара, Мађара све до немачког изума у Првом светском рату – логора за србску децу…! Ово је мото потресног трагања о страшној судбини српске деце у Великом рату, преточеном у управо изашлу књигу “Србска деца на олтару Отаџбине”, чији приређивач је Војкан Николић, публициста из Горњег Милановца, који се дуго бави том темом. – Цену слободе, само у

У читаоница Градске библиотеке (Дунавска 1) у Новом Саду у понедељак, 26. марта 2018. године са почетком у 19 часова одржаће се представљање књиге – БОКЕЉИ НА СТРАНИ СРБИЈЕ У ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ у издању СПКД „ПРОСВЈЕТА“ из Херцег Новог. Аутор књиге је др Милан Гулић, доктор историјских наука, сарадник Института за савремену историју из Београда. О књизи говоре: др Милан Мицић др Милан Гулић, аутор Књига говори о српским ратним добровољцима у Првом светском рату из Боке, Грбља, Паштровића, Брајића, Маина… Др Гулић је у књизи навео 1054 имена добровољаца побројавши их по општинама из којих су долазили : херцегновске, рисанске, которске, тиватске и будванске. Књига остаје као трајно сведочанство

Вечерас у СКЦ у Паризу промоција капиталног дела ИК „Прометеј“ о Великом рату. Писани траг о голготи оставили су и француски министар Огист Боп, пуковник Пјер-Виктор Фурније и новинар Анрији Барби Издавачка кућа Прометеј из Новог Сада представиће вечерас у Српском културном центру у Паризу своје издање “Са српском владом и војском од Ниша до Крфа 1915-1916”. Књига се темељи на француским сведочанствима која је приредио др Станислав Сретеновић, виши научни сарадник Института за савремену историју у Београду. Илустрована ретко виђеним фотографијама и документима, ова књига објављена је у двојезичном, српско-францускомиздању и представља део капиталне едиције ИК Прометеј, посвећене Великом рату. Едиција садржи 50 наслова. У предговору књизи “Са српском владом и војском од Ниша до Крфа