Zemljodelac se spasao kad je potopljena lađa francuska

Datum objave: subota, 31 marta, 2018
Veličina slova: A- A+
Dolazak Srpske vojske u Solun 1916. godine
Dolazak Srpske vojske u Solun 1916. godine

Kreće se lađa francuska, još se peva pesma iz Velikog rata. Pevao ju je i Vladislav V. Petronijević Aćimović (1885–1943), srpski ratnik iz zlatiborskog sela Golova, iako je jedva živu glavu sačuvao tokom plovidbe na jednoj takvoj lađi od Tulona ka Solunu i savezničkom frontu, koju je neprijatelj torpedovao i potopio. Danima je potom na nevelikom splavu plutao Vladislav s nekoliko vojnika po otvorenom moru, ali se čudom spasao i posle rata to do detalja opisao.

Beleška Vladislava V. Petronijevića Aćimovića o tome, sačuvana u ličnoj arhivi Žarka Božanića sa Zlatibora, naslovljena je „Rat na moru“. Piše zemljodelac iz Golova da je sa drugim srpskim vojnicima 19. septembra 1916. došao u francuski Tulon, odakle je bio pokret savezničke vojske lađom „Galija“ za Solun. Postrojavanje na pristaništu, sveštenik i molitva, vojna muzika, pa sa primljenim ćebadima, čuturicama i ostalom vojničkom spremom pravac Solun.

Krenula je lađa francuska, „a srpska vojska se veseli i peva, jer je puna radosti, jer ide na Solunski front da sruši čelične veze neprijatelja i da srpska vojska obasja Balkan i Srbiju svojom pobedom“.

„Sutradan ujutru, posle primljenog vruštuka i kafe, dežurni oficir viknuo je celu srpsku vojsku da izađe na lađu… Izdata je svakom vojniku guma za spasavanje u slučaju da se lađa počne topiti i saopšteno nam je da skinemo šlofijanke i da cokule rašniramo s tim ako bi došlo do opasnosti“.

Plovili su dalje, sutradan prošli ostrva Korziku i Sardiniju. Vladislav je najviše vremena provodio sa svojim drugom Mićom Rosićem iz Užica, zajedno su se divili kako lađa plovi, moru, jatima krupnih riba. Ali tog 21. septembra, po podne, iznenada nailazi neprijateljsko plovilo.

„Posle jedno deset minuta onaj neprijateljski sumaren pusti torpedo i sa jakim udarom udari u našu lađu. Lađa se jako kolebala i ostala plivati, a vojska je na sve strane jurila za spašavanje“, piše Vladislav koji je, da bi se spasao, sa gumom žurno krenuo ka kakvom čamcu.

„Mase vojnika su se prostirale po moru kao lese, načinio se krkljanac, sve je jurilo tamo-amo na sve strane, samo da se spase. Jedan čamac se bio spasio sa puno vojnika i odbio od lađe“, opisuje on, dodajući da je i sam nekako uspeo u neki čamac da se ugura. „Ali bio je pretovaren i odjedanput se izvrnuo i počeo da tone, istresavši sve vojnike u more. Ja, pošto nisam znao plivati, borio sam se da se održim pomoću gume, pomoću vojnika i Božjom pomoći. Prebacio sam se u drugi čamac koji je plovio sam, bez vojske. Za tren oka čamac je bio pun i pretovaren… Vezali smo jedan splav za čamac i odbili se od lađe (koja je potonula) sve dalje i dalje.“

Na splavu je Vladislava i još nekoliko srpskih i francuskih vojnika topla morska voda kvasila do pojasa. Noć su proveli na otvorenom moru, a žeđ im je dodijala. Mornari iz čamca dodavali su im pokoju konzervu pijaće vode i po „dobar zalogaj konzerviranog mesa“, ali i toga je ponestajalo.

Prošao je ceo dan, pa i druga teška noć na otvorenom moru, polako su gubili nadu da će ih neko spaziti. Ipak, naišla je jedna francuska lađa i oni su sa splava davali signale, ali bila je na priličnoj daljini. Setio se tada Vladislav svog malog ogledala koje će im spas značiti.

„U džepu od koporana bilo mi je malo vojničko ogledalce. Izvadio sam i okrenuo ga prema suncu. Uhvatio sam sunčani zrak i upravio na brod, no zbog daljine nisam mogao zrak dobaciti i posmatrač sa broda nije mogao videti nas“.

Ipak ovo ogledalce je pomoglo: jedan saborac sa splava učinio je slično kao Vladislav, ali s visoko podignutom rukom koja je držala ogledalo, pa je posmatrač s broda ovog puta primetio da nešto sija na moru. „Lađa se okrenula ka nama, prišla nam je na 300 metara, svi smo vikali u glas, i onda su nam spustili dva čamca. Najzad smo spaseni…”

Posle se taj brod zaustavio kod Sicilije, gde su ih prebacili u jednu belu lađu sa topovima i mitraljezima. Ona je sledećeg dana uplovila u Bizertu. Tu je, piše zemljodelac iz Golova, izašla cela varoš da ih sačeka, tu ih je jedan srpski potporučnik postrojio u vod.

„Ovde smo proveli oko dva meseca u odmoru i na popravci zdravlja. Potom smo upućeni za Solun. Tako je završeno s nama potopljenicima…” , piše Vladislav, s kojim se sa potopljene „Galije“ spasao i njegov zemljak Mićo Rosić.

Autor: Branko Pejović

Izvor: POLITIKA

Vezane vijesti:

Vatreno krštenje

Priče iz Velikog rata: Dolazak u Solun

Patriotska nit oca i kćerke




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top