arrow up
Ж | Ž
Ж | Ž

Чегар: Видио сам крв, комаде лобање, мозак убијених војника ЈНА

Бивши припадник Специјалне јединице Министарства унутрашњих послова /МУП/ такозване РБиХ Зоран Чегар рекао је данас у Суду БиХ да је, након убиства припадника ЈНА испред Дома полиције у Сарајеву у априлу 1992. године, на „коцкама“ видио крв, комаде лобање, мозак и косу, те цистерну комуналне службе која је прала улицу. У наставку суђења команданту Специјалне јединице МУП-а такозване РБиХ Драгану Викићу и још тројици оптужених за убиство заробљених припадника ЈНА, овај свједок Тужилаштва испричао је да је предвече, по доласку испред Дома полиције, затекао грозан призор. „Видио сам и нека тијела испред камиона. На улици су били неки непознати људи, те припадници Јукине јединице и наших специјалаца. Рекли су ми

Јовановић

Војислав бјежао у Хрвоја

За само двије године /1992. и 1993./ у само једном хрватском граду Осијеку 1.236 особа промијенило је име и презиме и, мада нема званичних појашњења, основано се претпостаља да се радило о Србима. И двадесет година касније, 2012. и 2013. године промјену имена у Осијеку затражило је 416 особа. Како наводе хрватски портали, деведесетих година није било угодно бити Србин у Хрватској и долазило је до масовних промјена личних података и покрштавања. „Телеграм“ наводи свједочење дугогодишњег културног радника из града на истоку Хрватске који је морао да промијени име деветогодишњем сину, јер је био изложен неиздрживом притиску вршњака, као и увредама. „Тјешили смо га, али кад је након неколико дана

Документарни филм РТРС „Јужни потез“ на шведској телевизији (ФОТО)

Документарни филм „Јужни потез“ биће приказан на ТВ каналу BANOR TV, на шведској телевизији Öppna kanalen – локалне станице за Стокхолм 24. и 29. јануара. У филму је ријеч о офанзиви названој „Јужни потез“ коју су извеле јединице регуларне војске из Хрватске и ХВО из БиХ, а које су 10. октобра 1995. године окупирале комплетну територију општине Мркоњић Град. Окупација је трајала све до 5. фебруара 1996. године, када су град и територија општине враћени Републици Српској на основу одредби Дејтонског мировног споразума. Јединице регуларне хрватске војске и ХВО-а у потпуности су девастирале град и околна села и починиле незапамћене злочине над цивилним становништвом, оставивши иза себе највећу масовну гробницу

Биљана и Милица Драганић

Брчко: Убице троје Драганића траже се преко две деценије

Ни после 26 година није решено убиство троје Драганића у Брђанима код Коњица. Имена убица позната Тужилаштву БиХ, али нико досад није оптужен Пише: Марко Драганић У ноћи између 26. и 27. јануара навршило се 26 година како су у својој кући у Брђанима ратне 1993. године из ватреног оружја убијени Бошко (72) и његове снахе Милица (39) и Биљана (38) Драганић. Какву је крваву драму преживљавало троје Драганића у кући Бошковог старијег сина Рајка (млађи Недељко, супруг Милице, убијен је крајем маја 1992. у Брадини) знају само њихове убице, које су за босанскохерцеговачко правосуђе и 26 година после тог убиства почињеног из националистичких побуда, још увек непознате. Како нам

Фрањо Туђман на Голи Оток послао 7.000 официра ЈА

„… Недавно је баш у Глини, у којој је Назор 1944. године одржао  свој историјски говор, одржан помен жртвама усташког терора (1200 покланих људи, жена и деце у глинској цркви), а да на том помену, бар из пијетета или из минимума цивилизацијског понашања, није присуствовао ниједан представник званичне хрватске државе. Није било ни чланова ЦK СKХ, ни Туђманових хадезеоваца. Та срамота је за комунисте утолико већа јер је Назор говорио у њихово име, а за Фрању Туђмана зато што је у то време био сарадник Јосипа Броза. Његово одсуство, међутим, може се схватити једино чињеницом да он себе више не сматра Брозовим већ Павелићевим следбеником, што је јасно демонстрирао обележавањем

Саво Штрбац: Леш НН. 33

Једног прохладног јануарског јутра 1993. године војска Републике Хрватске је почела агресију на Равне Котаре. Напад је био неочекиван и силовит. У прва два дана хрватска војска је заузела већи дио подручја. Да би се зауставио њен даљи продор у дубину територије, према Бенковцу, на Равне Котаре су сваки дан стизали добровољци и јединице из других дијелова Републике Српске Крајине. Међу првима дошла је Специјална јединица Министарства унутрашњих послова из Книна, да би организовала одбрану села Придраге. У њој је био и Мишо из Стрмице, села поред Книна, младић изузетне физичке конструкције, а стар свега двадесет и по година. Борбе око Придраге биле су жестоке, често су се водиле прса

Jos_nisu_procesuirani_mnogi_ratni_zlocini_nad_Srbima.jpg

Шљепице из Ислама Грчког

Ислам Грчки је било велико и богато равнокотарско село са претежно српским живљем и само неколико хрватских породица. Почетком 1993. године, у овом селу је живело 197 српских породица са 976 душа. Живео је ту и Јован Шљепица са супругом Тонком, синовима Здравком и Војиславом и кћерком Бранком, док му се кћер Марија пре рата удала за Јусупа, Хрвата из суседног села Ислама Латинског, и живела је у Задру. Здравко је био тешки бубрежни болесник и војно неспособан, док је Војислав био ангажован у СВК. Синови нису били ожењени, а Бранка је била још девојчурак. Тако је било док хрватска војска 22. јануара 1993. није извршила агресију на Равне Котаре.

Мали Алан - Велебит

Злочин на Малом Алану

Масакр над Србима се догодио на планини Велебит, на локацији Мали Алан, 22. јануара 1993. године, када су усташе мучиле, заклале и мучки убиле 22 особе српске националности, од којих и једну медицинску сестру. Српски камиони су тада упали у замку између две базе УНПРОФОР-а, базе на Матрасу-Свети Рок и Малог Алана. Осам српских војника је успело да се извуче из заседе и преживи, а њих 22 су заробљена и зверски масакрирана. Усташе су им тада препречиле једини пут којим би могли да изађу, а после тога су заузели и везе комуникације и преко њих јавили српским војницима да на Малом Алану има рањеника. У замку је тада упала група од око 30

Дуго је трајао тај мој пут

Од Грачаца до Доњег Лапца мало сам трчала, па ишла пjешке. Седмог августа 1995, за свега неколико стотина метара избjегла сам бомбардирање колоне на Петровачкоj цести. Видjела сам авионе, чула запомагања. Босну сам прешла скоро пjешке…, прича Александра Мандић, коjа jе као 15-годишњакиња, сама као прст, избjегла из Грачаца. Из свог стана у Грачацу Александра Мандић на брзину jе узела школске свjедоџбе и извод из књиге рођених, закључала врата и кључ оставила испод отирача. Било jе то 4. августа 1995. године. Мислила jе да ће се склонити негдjе на пар дана, али ниjе се вратила пуних 16 година. Тек jе ове године провела три тjедна у свом родном Грачацу. Срели

СЛАВОЈКА ДУЛАЋ (1932+2016.) СВЈЕДОК СТРАШНОГ ЗЛОЧИНА

Славојка Дулаћ, рођена Вукосав, упокојила се на 19. а сахрањена 21. јануара 2016. у Степановићеву код Новог Сада. Покојна Славојка је 28. августа 1941, као 9- годишња дјевојчица, једина успјела да побјегне из запаљене појате са затвореном српском нејачи у родном селу Љубљеници код Стоца. Претходно су прве комшије Хрвати и муслимани у ту појату затворили све српске жене и дјецу из тога села, а из породица Гело и Вукосав. Појату су потом наунили сламом и запалили. Одрасле мушке чланове ових породица исти злочинци поубијали су на Видовдан исте године у јами Барев до. Свједочење покојне Славојке о овом злочину сачувано је на видео снимку који се налази у Документационом

rajilic_zivkovic-bozica.jpg

РАЈИЛИЋ: АПЕЛ ВЛАДИ ДА РИЈЕШИ ПРОБЛЕМ ОПСТРУКЦИЈЕ ЗАКОНА

Предсједник Удружења жена жртава рата Републике Српске Божица Живковић Рајилић апеловала је да Влада Српске помогне овој организацији јер у неким општинама Српске поново постоји велика опструкција службеника када је ријеч о примјени Закона о жртвама ратне тортуре. „У мањем броју општина Републике Српске службеници се не придржавају слова закона и праве проблеме женама које су поднијеле захтјеве за остваривање статуса и права“, рекла је Рајилићева Срни. Према њеним ријечима, неке општине одмах по подношењу захтјева траже од Републичког центра за истраживање рата и Савеза логораша Републике Српске увјерења и мишљење, за разлику од Братунца, Фоче и неких других општина у Херцеговини које захтјеве жена држе у ладицама по два

Сахрана убијених српских војника

Злочин над Србима на Велебиту „Слушали смо крике наших сабораца“

„Једва смо их препознали“ На идентификацији 22 страдалих српски војника, Веселиновић је препознао око 10 убијених, док 12 није препознао јер су били масакрирани. – Довезени су у врећама Унпрофора у Грачац у Дом здравља. Неки нису могли да присуствују иденфикацији. Неки су били рањени и живи мучени, па су их препознавали по каишу или сату. Други су били заклани, а убијали су их крамповима и лопатама – каже Веселиновић. Тужилаштво за ратне злочине, почев од 2011. године, прикупљало је информације, доказе и податке у вези са масакром на Велебиту, на превоју Мали Aлан, у селима Кијане и другим, који су почињени у акцији „Масленица 93“, када је убијено неколико

Srpska_familija_1941.jpg

На Кордуну гроб до гроба тражи мајка сина свога

Свjедочанства о злочинима у Петровоj гори и њеним околним селима од децембра 1941. до краjа маjа 1942. године  Пише: Ђуро Затезало На подручjу кордунашке опћине Воjнић живjело jе, према попису становништва од 31. децембра 1931. године, 31.249 становника. Од тога 27.608 Срба, 3.613 Хрвата и 28 припадника других народности. Од укупно 27.608 Срба за вриjеме Независне Државе Хрватске угасио се живот њих 7.626, односно 27,62% те популациjе. Међу убиjенима су 1.634 дjетета у старости до 15 година живота и палих у борби против фашизма а за слободну своjу хрватску домовину 1.508 бораца. Да би што више осоколио своjу зликовачку воjску у плану потпуног истребљења српског народа с подручjа Независне Државе Хрватске,

Откривен нови злочин над Србима!

У УН су Србима дописивали злочине у посљедњем рату у Југославији и БиХ и сакривали извјештаје, као што је писмо првог команданта „плавих шљемова“ Сатиша Намбијара у којем наводи да није био свједок никаквог геноцида, рекао је професор Никола Моравчевић, који је имао увид у архиве УН. „Нико под мојом командом није био свједок ничега што би по обиму пришло близу процјенама које су измислили медији“, написао је Намбијару у свом извјештају из 1993. године, наводећи да америчка администрација одбија да види да Срби у БиХ имају валидна права и оправдане жалбе. Моравчевић, који је био проректор престижног Универзитета Илиноис у Чикагу и који је имао посебну дозволу за рад

maslenica-parastos.jpg

СУТРА ПАРАСТОС СРБИМА УБИЈЕНИМ У АКЦИЈИ „МАСЛЕНИЦА“

У Цркви Светог Марка у Београду, данас ће бити служен парастос за 348 Срба, међу којим 35 жена и троје дјеце млађе од 12 година које су припадници Хрватске војске убили на подручју Равних Котара и Малог Алена прије 26 година. Након парастоса који је најављен за 11.00 часова, представници Удружења породица несталих и погинулих лица „Суза“ положиће вијенце и цвијеће код споменика српским жртвама у Ташмајданском парку, саопштено је из овог удружења. Хрватске оружане снаге су 22. јануара 1993. године извршиле агресију под кодним називом „Масленица“ на јужне дијелове Републике Српске Крајине, што је била трећа агресија Хрватске на заштићено подручје УН. У овој агресији на српској страни погинуло

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Свест о злу

У глобалној сваковрсној кризи која се, извесно, рефлектује на све државе, па

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.