Прије 26 година (21.јуна 1992.године), на подручју Миљевачког платоа, код Дрниша догодио се монструозан злочин над српским припадницима Територијалне одбране. У мучком нападу пред очима УНПРОФОР-а убијено је 40 српских Територијалаца, а неколицина рањена и заробљена. Српско село Нос Калик срушено је до темеља и спаљено, један дио становништва побијен, а други интерниран на оточић у Шибенском архипелагу. По завршетку војничке акције хрватски војници започели су крвави пир. Умјесто да тијела погинулих врате породицама, користе српске заробљенике под претњом смрти да тијела бацају у Крашку јаму. По свједочењу једног од преживјелих српских заробљеника, на тијела у јаму бацани су пси и мачке да доврше масакрирање тијела. На крају је бацано

Директор Документационо-информационог центра „Веритас“ Саво Штрбац рекао је да су за убиство и масакр над 40 српских територијалаца на Миљевачком платоу, код Дрниша, на симболичну казну од укупно седам година осуђена само два лица, док су остали познати извршиоци на слободи и уживају све благодети хрватског друштва. Штрбац је поводом 26 година од монструозног злочина на Миљевачком платоу рекао Срни да су познати људи из хрватске војске и политике који су испланирали, нередили и извели ту акцију. Он је навео да је један од њих Иван Бачић, који је извео ту акцију „без сагласности врха хрватске војске и државе“, а који није процесуиран ни пред хрватским нити пред српским судовима,

Војник Југословенске народне армије Сашко Гешовски убијен је на данашњи дан прије 27 година у Сплиту када је извршен први оружани напад на припаднике ЈНА. Гешовски, који је тада имао 19 година, убијен је на Ђурђевдан 1991. године док је стражарио испред команде Војнопоморске области. Младића из Кавадараца /Македонија/ убила је разуларена руља коју је на демонстрације позвао први предсједник „демократске Хрватске“ Фрањо Туђман, пише данашња „Политика“. Пред командом је било више од 30.000 демонстраната са шаховницама који су протестовали, наводно, због блокаде села Кијево за које су оптужили ЈНА и Србе. У једном тренутку су почели да пуцају на војнике, а један метак испаљен из гомиле убио је Гешовског.

Логораш из Мориња Методије Пркачин тврди да је главни специјални тужилац Миливоје Катнић сијао страх по Конавлима, а да су из његове канцеларије поједини логораши излазили крвавих глава. Он каже да је Катнић њему лично пријетио током саслушања и да му је рекао да ће му смрскати главу као змији. Пркачин, који је са осталим логорашима тужио Црну Гору, а рочиште је јуче одржано у подгоричком Основном суду, наводи да не вјерује црногорском правосуђу. “Како да вјерујем држави коју представљају Катнић и Весна Меденица, која је била поручница војне полиције приликом паљења Конавла, деведесетих година. Међутим, кад завршимо овај спор у Црној Гори, тужбе против Катнића и Меденице ћу поднијети суду у Стразбуру, на

Пресудом Жупанијског суда у Задру, број: К-25/94 од 11. новембра 1995. Србин, Јован Баџока проглашен је кривим због казненог дела ратног злочина у Шкабрњи и осуђен на казну затвора у трајању од 10 година. Та пресуда је две године касније потврђена решењем Врховног суда Хрватске Баџока је уредно одслужио шта је имао, и ништа у тој причи не би било чудно да овај несрећни Србин већ деценијама уназад узалудно покушава да докаже да је невин робијао, те да не само да није ратни злочинац, већ управо супротно – жртва ратног злочина. До сада је безуспешно писао свима за које је могао да помисли да ће му помоћи, а ништа боље

Хрватска не признаје полицајца српске националности као првог погинулог. Иако је убијен на службеном задатку и у службеној униформи Министарства унутрашњих послова чак пет месеци пре погибије Јосипа Јовића, 27-годишњи Србин Горан Алавања нигде није службено признат као прва жртва рата Када се говори у „крвавом ускрсу“ на Плитвицама, не можемо а не сетити се ипак Горана Алавање, 27-годишњег младића из Доњег Карина крај Бенковца, који је погинуо у ноћи са 22. на 23. новембра 1990. на службеној дужности и у службеној униформи Полиције Хрватске. Те је ноћи с колегама Стеваном Букарицом и Јовом Граовцем из Станице Милиције у Бенковцу, СУП Задар, седео у службеном милицијском аутомобилу на раскршћу саобраћајница

Спомен-књига “Задња линија одбране“, чији је приређивач Удружење бораца ратова 1990. године Црне Горе, промовисана је у препуној сали Друштва црногорско-руског пријатељства у Никшићу. У књизи се налази преглед ратних и политичких збивања од 1990. године и биографија 315 палих бораца из Црне Горе. Посебан допринос изради књиге су дали директор Удружења Радан Николић и академик Зоран Лакић који је написао предговор књиге. На промоцији књиге говорили су Андрија Мандић, предсједник Нове српске демократије, Блажо Ђурковић, предсједник Удружења бораца ратова од 1990. године Никшић и Радан Николић. Мандић: Припадати српском народу значи да, и у добру и у злу, будете са својим народом „Ми се сјећамо наших сабораца који су положили своје животе за одбрану отаџбине и угроженог српства. Припадати српском

Удружење бораца Црне Горе огорчено гестом амбасадора. Боро Вучинић се поклонио хрватским бранитељима Одавање почасти бранитељима погинулим у “одбрани Дубровника” ратних деведесетих година прошлог века од стране црногорског амбасадора у Загребу Бора Вучинића пре неколико дана изазвало је огроман бес грађана. Професор Радан Николић, председник Удружења бораца ратова од 1990, оцењује да се ради о дипломатском скандалу. – То је сраман однос према црногорским жртвама које је актуелни режим гурнуо у рат – казао је Николић на промоцији књиге “Задња линија одбране” у Никшићу, која је посвећена погинулим борцима ЈНА и ВЈ из Црне Горе. Погинуло је њих 315, а међу њима је чак 77 из Никшића. Николић је нагласио

Удружење бораца ратова од 1990. године Црне Горе представило је спомен-књигу „Задња линија одбране“, свједочење о погибијама 315 војника и полицајаца из Црне Горе на ратиштима бивше Југославије 1991/1999. године. На промоцији у крипти Саборног храма Христовог Васкресења у Подгорици речено је да је књига настала као отпор колективном жигосању палих бораца из Црне Горе од актуелне црногорске власти и бездушних кривотвораца новије историје. „Ово није само промоција, него и комеморација. Ова књига је спомен погинулој младости Црне Горе у ратовима 1990-их, који у историји слови за ‘братоубилачки рат’, ‘изнуђени рат’, чак и за ‘договорени рат’“, рекао је академик Зоран Лакић. Он је истакао да се такав однос према мртвима,