У Цeтини дaнaс нeмa ни тргoвинe ни пoштe, aли зaхвaљуjући интeрнeту Цeтињaни мoгу кoмуницирaти сa дjeцoм, штo им je дoвoљнo дa сe oсjeтe диjeлoм цивилизoвaнoг свиjeтa. Зa oстaлo сe сaми снaлaзe. Oвдaшњeм стaнoвништву, нeнaвиклoм нa удoбнoсти сaврeмeнoг свиjeтa, мaлo je пoтрeбнo зa срeћу У дaлмaтинскoм кршу, испoд зaпaдних oбрoнaкa плaнинe Динaрe, угниjeздилo сe живoписнo сeлo Цeтинa. Oвo плoднo пoљe испрeсиjeцaнo je вoдeним тoкoвимa истoимeнe риjeкe кoja je oвoм крajу пoдaрилa мнoштвo прирoдних љeпoтa, aли и плoднoст шкртoj дaлмaтинскoj зeмљи. Збoг тoгa je oвaj крaj oд пaмтивиjeкa биo нa мeти oсвajaчa, a у њeму сe бeз вoљe и нaдљудскe упoрнoсти тeшкo oпстajaлo. Taкo je билo у прoшлoсти, a ни дaнaс ниje

Дражан и Стипе Буљ поново су осуђени само на годину дана затвора због убиства Јована Боровића из засеока Буљ у Далмацији, којег су прије 18 година претукли коцима на православни Божић. Боровић је од задобијених рана пребачен у сплитску болницу, гдје је и умро. Прије пет година убице су осуђене на исте казне, али је 2012. године сплитски Жупанијски суд укинуо пресуду, те случај вратио на поновно суђење. У поновљеном суђењу ослобођен је трећи оптужени Здравко Башић, који је раније, такође, био осуђен на годину дана затвора, и то због наношења тешких тјелесних повреда са смртним исходом. Росанда Мацан, кћи убијеног Јована Боровића, шокирана је пресудом, али и чињеницом да

Книн – Свако село и сваки заселак некад су имали школу бар до четвртог разреда. Сами смо тим зградама темеље градили, дјецу у њима школовали и како да те данас не заболи кад гледаш рушевине које као духови из прошлости стварају немир, буде сјећања и старе ране, пита се по тко зна који пут Мара из села Врбник код Книна са сузом у оку… Обилазећи села по далматинском залеђу, небројено смо пута у разговору с људима који су се вратили на своја огњишта слушали живописна сјећања о минулим временима и неким сретнијим животима. На трагедију заједнице подсјећа свака срушена и у рату запаљена кућа. Тешко је у очима оних који памте

Запужане – Од када су преци Витомира Гулића доселили у Запужане, село на самој сјевероисточној граници Равних Котара, поврх Задра, прошло је равно 500 година. Мало тога се измијенило у начину и поимању живота овог осебујног педесетпетогодишњака, али и осталих ријетких становника овог проријеђеног села. Понека смоква и маслина, неколико трсова лозе, овце и козе, штедња драгоцјене воде и тежак рад у сушном пољу отетом од драче, све се једнако наставља и понавља већ стољећима. Ипак, догађа се нешто што се прије никада није догађало. Било је у тих 500 година на овом подручју подоста ратова, битака, збјегова и мајки у црнинама. Пролазиле су свакојаке војске кроз негостољубиви крај. Редали су

Цивљане – Цивљане су општина са најмањим бројем становника у Републици Хрватској. Према резултатима посљедњег пописа из 2011. године у Цивљанима живи 242 становника, и то у два насеља: Цивљанима и Цетини. Поред Бискупије, Ервеника и Кистања, Цивљане су четврта локална заједница гдје су Срби већински народ. О одљеву становништва неумољиво указују статистички подаци према којима је у насељу Цивљане 1991. године живјело 819 становника, а данас их је тек 44. У Цетини, другом и бројнијем насељу ове општине, 1991. године живјела су 853 становника, а данас их је свега 195. У овај крај више се нитко не враћа, а и оних који долазе све је мање. Петар Преочанин, начелник Цивљана,

Слободан Зуровац о књизи “Црна Лора” и свим страхотама мучења Срба у последњем рату. У затвор ме послали они које сам звао на славу као пријатеље Живим да бих сведочио о паклу усташких логора из деведесетих. Говори овако Слободан Зуровац који је преживео 125 апокалиптичних дана од априла до августа 1992. испуњених незамисливим болом и понижењима у мучилиштима хрватских оружаних снага у Метковићу, сплитској “Лори” и у Љубушком. Кад би се Зуровчева прича и приче његових сапатника преточиле у слике оне би засениле и житија највећих хришћанских мученика. Да се зло не би заборавило и поновило он је написао књигу “Црна Лора”, у издању Музеја жртава геноцида, у којој сведочи

ИСЛАМ ГРЧКИ – У плодним и питомим Равним котарима, двадесетак километара од Задра и приближно толико од Бенковца, пронаћи ћете Ислам Грчки. Недалеко морске обале, село је са сјеверне стране опасано Велебитом, браном оштрој континенталној клими; обилује плодном земљом, што, уз повољан положај, омогућује да ондје успијева већина агрокултура, па не чуди што су га почетком осамдесетих прошлог стољећа називали и ‘малом Калифорнијом’, подручјем које се дичи изнимном пољопривредном производњом. Ипак, ратни је вихор учинио своје. Према попису становништва из 1991. године, у Исламу Грчком живјело је 1.139 становника; четврт стољећа касније, десет их је пута мање и углавном су старије доби. Село је у ратним сукобима разрушено, сељани су у

БЕОГРАД – У послједње вријеме свједоци смо немилих догађаја и “повампирених идеја усташтва“ у Републици Хрватској. До тога је дошло послије одлуке Жупанијског суда у Загребу који је у цјелости поништио пресуду хрватском кардиналу из Другог свјетског рата Алојзију Степинцу. Послије тога Врховни суд Хрватске прихватио је жалбу Бранимира Главаша и у цјелости укинуо првостепену пресуду којом је био осуђен на затворску казну због ратних злочина над Србима у Осјеку. Услиједило је затим подизање споменика Миру Баришићу атентатору на југославенског амбасадора у Шветској Владимира Роловића у његовом родном мјесту Драге у близини Пакоштана у Далмацији. Дневне изјаве политичких званичника послије ових догађаја биле су само у функцији дестабилизације стања у

БИЉАНЕ ГОРЊЕ / ИСЛАМ ГРЧКИ – Два далматинска села, Биљане Горње у задарском залеђу и Ислам Грчки у Равним котарима, при погледу на карту тог дијела Далмације немају готово ништа заједничкога. Плодни Равни котари одувијек су прехрањивали становнике Ислама Грчког, а кршевити подвелебитски терен усред којег се смјестило село Биљани Горњи сушта је супротност плодној заравни, одувијек је био рај за испашу оваца. Ондје ратари и пољопривредници, овдје горштаци и чобани, небо и земља. Но посјетите ли данас та два села, итекако ћете уочити нит која их повезује. Ријетко ћете срести чељаде, још рјеђе видјети вртове уређене на плодној земљи, а и звук звона с овнова предводника давно је замро. Младости