Без школе нема живота

Книн – Свако село и сваки заселак некад су имали школу бар до четвртог разреда. Сами смо тим зградама темеље градили, дјецу у њима школовали и како да те данас не заболи кад гледаш рушевине које као духови из прошлости стварају немир, буде сјећања и старе ране, пита се по тко зна који пут Мара из села Врбник код Книна са сузом у оку… Обилазећи села по далматинском залеђу, небројено смо пута у разговору с људима који су се вратили на своја огњишта слушали живописна сјећања о минулим временима и неким сретнијим животима.

На трагедију заједнице подсјећа свака срушена и у рату запаљена кућа. Тешко је у очима оних који памте боље дане не уочити тугу док проматрају суморно окружење у каквом им данас протиче свакодневница. Сватко тко има имало слуха за људску несрећу и патњу тешко ће остати имун на слике пропадања којима не треба пуно ријечи…

Свако село и сваки заселак некад су имали школу бар до четвртог разреда. Сами смо тим зградама темеље градили, дјецу у њима школовали и како да те данас не заболи кад гледаш рушевине – пита се 80-годишња Мара

Враћамо се опет том протеклом времену заједништва, кад се живот градио голим рукама и на добробит свих који су у некој средини живјели – у школе које су обиљежиле животе генерација, скромне сеоске зграде у којима су стасавали бројни књижевници, доктори, професори или тек добри људи, од којих ће многе вихори невоље однијети тко зна камо. А да није малобројних живих свједока који и данас несебично преносе своје успомене, можда ни ових редака не би било и све би остало под прашином заборава, као и рушевине из којих данас не допире ученичка цика и граја, јер у њих не залази нитко.

Бака Мара често се пита зашто нитко не тражи обнову рушевних школа и зашто је људима у селу данас свеједно што те девастиране зграде ничему не служе. Почесто је муче двојбе би ли се ипак могло штогод учинити, да бар ондје гдје још има живих нетко преузме иницијативу па остатке тих објеката искористи за неко опће добро:

– Све се некада радило у кулуку. Плате нитко није имао, осим можда понеког главног мајстора којем би се платило кад би се скупило нешто новца. Камен се за школске зграде копао и довлачио с различитих страна. Мушкарци би га доносили својим рукама на импровизираним носилима, а жене би вукле воду с бунара. И креч би сами правили и гасили. То је био напредак четрдесетих, а дотад су учитељи дјецу учили по кућама с каквом повећом просторијом. Били смо сложни, договор је градио оно што нам је свима требало, смјењивали смо се у пословима по потреби, како је тко могао. На исти се начин радило у свим селима, у већима је било и више школа и више дјечице. Просторија или двије с клупама, пећ на дрва и ручно рачунало од сухих храстових ‘бабушки’, било је све што је нашој дјеци требало. Сватко је од нас у те школе узидао дјелић свог живота, радећи или учећи. Зато ми је данас тешко гледати те рушевине, од којих су многе у рату спаљене и уништене, а поготову ми тешко пада што више никога за то није брига и што се ниједна школска зграда не покушава обновити, него се све препушта забораву – каже Мара уз тешки уздах.

Иако је већ зашла у осму деценију живота, њезина размишљања још врве конструктивним и оптимистичним идејама, над чиме би се и много млађи могли замислити.

– Свјесна сам ја да то више није што је било, да дјеце у појединим селима нема а у другима се с лакоћом могу избројати. Некоћ највећа села у овом дијелу Далмације, попут Плавног, Полаче и Голубића, данас ни приближно немају становника колико су некад имала ђака, али не треба због тога од свега дићи руке. Зашто нитко не тражи од државе да се рушевне школе обнове, па служе селу у неке друге сврхе? У крајњем случају, нису се баш све саме од себе урушиле – закључује она, и даље огорчена на недостатак заједништва и немар власти.

Данас су сви дигли руке, прво ми сами од себе, а онда и од онога што смо имали. Не учи се више да цијенимо наслијеђе како бисмо и сами могли оставити залог, већ се тежи површности и вриједностима које дјеци више иду на штету него на корист – каже Никола

Доиста, у већини села далматинског залеђа, и онима које Мара спомиње и онима које не спомиње, недевастираних је школа мање од прстију једне руке. Осим двију унутар опћине Бискупија, на које је постављена вањска столарија и обављени ситни радови, углавном ниједна није у функцији. И временске су прилике, након ратних разарања, придонијеле процесу урушавања, па ће се данас малотко (и углавном тек пригодно) присјетити Никодима Милаша, Стефана Кнежевића, Доситеја Обрадовића, Симе Матавуља и других великана просвјете који су кроз стољећа подучавали и описмењавали народе Далмације.

– Данас су сви скочили против ћирилице. Манипулација масом је најјаче оружје у временима мржње и нетолеранције. Ми смо учили и знали писати подједнако на једном и на другом писму, али то данас многи оспоравају, претварајући лаж у истину. Сјећам се кад су се дјеци послијератних година куповале књиге у граду, па би у књижари питали из којег смо села: по одговору би знали хоће ли нам дати уџбенике на ћирилици или латиници. Дакле, било је подјела. Невоље су овдје народ пратиле, али су школе опстајале, људи су порушено увијек изнова подизали. А данас су сви дигли руке, прво ми сами од себе, а онда и од онога што смо имали. Не учи се више да цијенимо наслијеђе како бисмо и сами могли оставити залог, већ се тежи површности и вриједностима које дјеци више иду на штету него на корист – мудро збори Никола (1925) из Полаче крај Книна, који и у позним 80-има има још много тога за рећи.

У Врбнику, селу надомак Книна, школа је изградјена непосредно прије Првог свјетског рата, 1913. године. Кроз ову школу просле су генерације уценика. Стеван Купрешанин, рођен 1932. године, у школу је кренуо уочи Другог свјетског рата, 1940. године. Стеван се не сјећа тачног броја ученика, али је школа, каже, била пуна ђака. Због рата, 1942. године настава у врбничкој школи обустављена је на двије године, а 1944. године наставила је са радом. Ишло се у двије смјене, прије и послије подне, сјећа се Стеван, да би се надокнадило оно што се због рата пропустило, тако да су током једне школске године ђаци успјели завршити по два разреда.

Његов син Милкан, рођен 1955. године, каже да је у врбничкој школи било 66 његових вршњака, а сличан број био је и са генерацијама нешто старијим, али и млађим од њега. Шездесетих година прошлог стољећа, врбничка школа била је препуна. Касније, како је вријеме одмицало и како су се људи све више одсељавали у градске средине, опадао је и број ученика.У генерацији Милкановог сина Стеве, рођеног 1985. године, било је већ само 9 ученика, што најбоље свједочи о демографском суноврату овог книнског села. Школа у Врбнику данас је у рушевинама, а оно мало преосталих ђака у овом селу свакодневно на наставу одлази у Книн.

Као и у Врбнику, готово истовјетна ситуације је и у Полачи, селу удаљеном десет километара од Книна. Данас је у овом селу десеторо дјеце школског узраста, који основну школу похађају у Книну. Старији мјештани памте да је школа у Полачи некада била пуна ученика. Шездесетих година у Основној школи у Великој Полачи било је осам разреда, а у сваком разреду била су по 32 ђака. Седамдесетих година, до четвртог разреда, ђаци су ишли у школе у Малој и Великој Полачи, а у Малој Полачи тада је било свега двадесеторо дјеце. Обје школе данас су у рушевном стању и нема никаквих назнака да ће ови објекти, који су некада представљали симболе живота у селу, бити обновљени. Мјештани кажу да у мјесту у којем нема школе, нема ни живота ни будућности.
Већина Мариних, Николиних и Ставанових вршњака мисли слично. Тешко им је што свакодневно гледају само рушевине, остатке онога ради чега су се њихове генерације годинама одрицале и то унаточ скромним увјетима у којима су живјеле. Подрхтавање у гласу док износе своја сјећања и сузе које им се притом назиру у очима тешко је пренијети на папир, а још је теже сувисло одговорити зашто је готово свима свеједно што у околици Книна нема ниједне обновљене школе у српском селу, баш као ни дома културе или сличне установе; оправдање је најлакше наћи у опустјелим селима и мањку људи, али ће прије бити да је узрок свему недостатак добре воље и жеље, а можда и политичке амбиције.

ДОСИТЕЈ ЈЕ ПИСАО У ШКОЛИ ПЛАВНО

Др. Бранко Чоловић, повјесничар умјетности и један од најбољих познаватеља прошлости далматинских Срба, објашњава зашто је у 19. вијеку, када је било пуно више неписмених и пуно мање оних које би се могло називати интелектуалцима у данашњем смислу, било толико издавачких подвига, периодике и потребе за писаном рјечју.

– То је било пионирско доба. Људи су располагали с мање литературе, али с више занимања. То је било оно чиме су се руководили. У препородитељско доба порастао је интерес за националну прошлост, премда је образованих људи доиста било мало – каже он, напомињући да су онодобни национални и вјерски прваци били прилично образовани за тадашње прилике те да су жељели и ширем становништву предочити важност писмености и образовања, како би се коначно изишло из мрака који доноси непросвијећеност.

– Када се погледа унатраг сва борба православног народа и када се има на уму и вјерско утемељење, види се да све почива на том образовном и школском плану. Такви су напори излазили и изван манастирских порти, па тако и епископ далматински Стефан Кнежевић није завршио само Духовну академију него се школовао и по аустроугарским цивилним универзитетима. Шездесетих година 19. стољећа, када се уводи парламентаризам и када српски политички прваци судјелују у раду Далматинског сабору у Задру, већ се отварају школе, па је по том крају ускоро подигнуто 35 до 40 православних школа. Дакле, интензивно се радило на просвећивању и образовању – тумачи Чоловић.

Малобројни који прва слова сричу у градским средиштима углавном не знају да је управо Доситеј Обрадовић, велики српски мислилац, књижевник и просвјетитељ, у школској згради у заборављеном селу Плавно покрај Книна, ‘при цркви свјатаго великомученика Георгија, марта 16, 1770. године’ написао своју ‘Ижицу’. Плавањска школа одавно је већ у рушевинама, а Доситеј већ дуго не станује у школским уџбеницима.

Аутор: Васка Радуловић

Извор: Портал Новости

Везане вијести:

Сa риjeчи нa прoфaшистичкa нeдjeлa | Јадовно 1941.

Срби у Хрватској – Ни на небу ни на земљи | Јадовно 1941.

Милан Бујинац: Робинзон у свом селу | Јадовно 1941.