Дражан и Стипе Буљ поново су осуђени само на годину дана затвора због убиства Јована Боровића из засеока Буљ у Далмацији, којег су прије 18 година претукли коцима на православни Божић. Боровић је од задобијених рана пребачен у сплитску болницу, гдје је и умро. Прије пет година убице су осуђене на исте казне, али је 2012. године сплитски Жупанијски суд укинуо пресуду, те случај вратио на поновно суђење. У поновљеном суђењу ослобођен је трећи оптужени Здравко Башић, који је раније, такође, био осуђен на годину дана затвора, и то због наношења тешких тјелесних повреда са смртним исходом. Росанда Мацан, кћи убијеног Јована Боровића, шокирана је пресудом, али и чињеницом да

Книн – Свако село и сваки заселак некад су имали школу бар до четвртог разреда. Сами смо тим зградама темеље градили, дјецу у њима школовали и како да те данас не заболи кад гледаш рушевине које као духови из прошлости стварају немир, буде сјећања и старе ране, пита се по тко зна који пут Мара из села Врбник код Книна са сузом у оку… Обилазећи села по далматинском залеђу, небројено смо пута у разговору с људима који су се вратили на своја огњишта слушали живописна сјећања о минулим временима и неким сретнијим животима. На трагедију заједнице подсјећа свака срушена и у рату запаљена кућа. Тешко је у очима оних који памте

Запужане – Од када су преци Витомира Гулића доселили у Запужане, село на самој сјевероисточној граници Равних Котара, поврх Задра, прошло је равно 500 година. Мало тога се измијенило у начину и поимању живота овог осебујног педесетпетогодишњака, али и осталих ријетких становника овог проријеђеног села. Понека смоква и маслина, неколико трсова лозе, овце и козе, штедња драгоцјене воде и тежак рад у сушном пољу отетом од драче, све се једнако наставља и понавља већ стољећима. Ипак, догађа се нешто што се прије никада није догађало. Било је у тих 500 година на овом подручју подоста ратова, битака, збјегова и мајки у црнинама. Пролазиле су свакојаке војске кроз негостољубиви крај. Редали су

Цивљане – Цивљане су општина са најмањим бројем становника у Републици Хрватској. Према резултатима посљедњег пописа из 2011. године у Цивљанима живи 242 становника, и то у два насеља: Цивљанима и Цетини. Поред Бискупије, Ервеника и Кистања, Цивљане су четврта локална заједница гдје су Срби већински народ. О одљеву становништва неумољиво указују статистички подаци према којима је у насељу Цивљане 1991. године живјело 819 становника, а данас их је тек 44. У Цетини, другом и бројнијем насељу ове општине, 1991. године живјела су 853 становника, а данас их је свега 195. У овај крај више се нитко не враћа, а и оних који долазе све је мање. Петар Преочанин, начелник Цивљана,

Слободан Зуровац о књизи „Црна Лора“ и свим страхотама мучења Срба у последњем рату. У затвор ме послали они које сам звао на славу као пријатеље Живим да бих сведочио о паклу усташких логора из деведесетих. Говори овако Слободан Зуровац који је преживео 125 апокалиптичних дана од априла до августа 1992. испуњених незамисливим болом и понижењима у мучилиштима хрватских оружаних снага у Метковићу, сплитској „Лори“ и у Љубушком. Кад би се Зуровчева прича и приче његових сапатника преточиле у слике оне би засениле и житија највећих хришћанских мученика. Да се зло не би заборавило и поновило он је написао књигу „Црна Лора“, у издању Музеја жртава геноцида, у којој сведочи

ИСЛАМ ГРЧКИ – У плодним и питомим Равним котарима, двадесетак километара од Задра и приближно толико од Бенковца, пронаћи ћете Ислам Грчки. Недалеко морске обале, село је са сјеверне стране опасано Велебитом, браном оштрој континенталној клими; обилује плодном земљом, што, уз повољан положај, омогућује да ондје успијева већина агрокултура, па не чуди што су га почетком осамдесетих прошлог стољећа називали и ‘малом Калифорнијом’, подручјем које се дичи изнимном пољопривредном производњом. Ипак, ратни је вихор учинио своје. Према попису становништва из 1991. године, у Исламу Грчком живјело је 1.139 становника; четврт стољећа касније, десет их је пута мање и углавном су старије доби. Село је у ратним сукобима разрушено, сељани су у

БЕОГРАД – У послједње вријеме свједоци смо немилих догађаја и “повампирених идеја усташтва“ у Републици Хрватској. До тога је дошло послије одлуке Жупанијског суда у Загребу који је у цјелости поништио пресуду хрватском кардиналу из Другог свјетског рата Алојзију Степинцу. Послије тога Врховни суд Хрватске прихватио је жалбу Бранимира Главаша и у цјелости укинуо првостепену пресуду којом је био осуђен на затворску казну због ратних злочина над Србима у Осјеку. Услиједило је затим подизање споменика Миру Баришићу атентатору на југославенског амбасадора у Шветској Владимира Роловића у његовом родном мјесту Драге у близини Пакоштана у Далмацији. Дневне изјаве политичких званичника послије ових догађаја биле су само у функцији дестабилизације стања у

БИЉАНЕ ГОРЊЕ / ИСЛАМ ГРЧКИ – Два далматинска села, Биљане Горње у задарском залеђу и Ислам Грчки у Равним котарима, при погледу на карту тог дијела Далмације немају готово ништа заједничкога. Плодни Равни котари одувијек су прехрањивали становнике Ислама Грчког, а кршевити подвелебитски терен усред којег се смјестило село Биљани Горњи сушта је супротност плодној заравни, одувијек је био рај за испашу оваца. Ондје ратари и пољопривредници, овдје горштаци и чобани, небо и земља. Но посјетите ли данас та два села, итекако ћете уочити нит која их повезује. Ријетко ћете срести чељаде, још рјеђе видјети вртове уређене на плодној земљи, а и звук звона с овнова предводника давно је замро. Младости

Полача – У очима старице Драгиње Црногорац, која гази девету деценију живота, сабрало се много туге. Запамтила је она, каже, много зла. Ниједно је није мимоишло. Избораног чела, дрхтавих руку и погледа који се губи у каменитим висовима Динаре, Драгиња своју старост живи сама и усамлјена. Никад се није удавала, а сав радни вијек, као и већина овдашњег становништва, посветила је овчарству. Будила је зоре, испраћала сумраке, живећи мирно и тихо у својој Полачи, мјесту поред Книна. За основно је увијек имала, а више од тога није ни желјела. Била би њена старост мирна и спокојна, каже ова старица, да се није десило избјеглиштво. Са сузама у очима присјетила се

Нoвoсти у сeлу Биљaни Дoњи, кoje je приje 50 гoдинa билo знaтнo нaпрeдниje нeгo у oвoм стoљeћу: Приje рaтa живoт je биo тeк нoрмaлaн. Глeдajући из дaнaшњe пeрспeктивe, билo je тo нeвиђeнo блaгoстaњe. Дaнaс, кaдa дoђу у Биљaнe, Брaнкo и Сeкa Цупaћ нeмajу хлaдњaк нa oвим врућинaмa нити рaдиo приjeмник. Нe знajу штo сe дoгaђa у Бeнкoвцу, a кaмoли у свиjeту. Kaд сe сeкa 1973. удaлa у oву кућу, имaли су мaшину зa прaњe вeшa и струjу Десeтaк килoмeтaрa зaпaднo oд Бeнкoвцa, у Рaвним Koтaримa, у сeлу Биљaни Дoњи, пeдeсeтaк мjeштaнa, углaвнoм врeмeшних пoврaтникa, дoслoвнo сe бoри зa oпстaнaк. Свaкoднeвнo, кaдa пoђу нa пoчинaк, пoстaвљajу сeби истo питaњe: Дa ли