Отаџбински рат Архиве - Јадовно 1941.

Почетна » Отаџбински рат

КЊИГА: “501 – ИНТЕРВЈУИ СА АНТИСЕМИТИМА, УСТАШАМА И НЕОНАЦИСТИМА”

24. јул 2026.

Аутор књиге Илија Ћалина – новинар и истраживач, доктор економских наука, православни теолог, како сам каже, двије године је улазио у ципеле антисемита, симпатизера усташа, нациста и фашиста — оних који негирају Холокауст и геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској. Јул 2025: пола милиона људи на Томпсоновом концерту у Загребу узвикује За дом спремни — хрватски еквивалент Heil Hitler. Породице, дјеца, дједови довежени из читаве Хрватске. Аустријска полиција процесуира своје грађане који су присуствовали. Унутар Хрватске — легалан поздрав. Преко границе — кривично дјело. Разлика између Берлина и Загреба је тема ове књиге. Свих 501 саговорник — без иједног изузетка — бранио је усташки поздрав. 97%

Горан Шарић: Да сам 1998. био на мјесту Милошевића…

18. јул 2026.

Док год Срби не буду имали свој наратив, дотле ће бити персона нон грата и врећа за ударање. Зато, да сам био на мјесту Слободана Милошевића 1998., а још боље 1988., осмислио бих српски наратив. “Да сам била на мјесту Слободана Милошевића 1998. етнички бих очистила Косово.” – изјавила је једна српска министрица. Иако је објаснила да мисли само на оне Албанце који су одбијали српску државу, њене ријечи су уз салве лицемјерног згражања, пренесене у регионалним медијима. Јул је мјесец балканског лицемјера. Као дијете сам гледао Еуропске игре без граница. Судионици су се натјецали у испуњавању бизарних и шаљивих задатака. Сад кад сам одрастао, гледам балканске игре лицемјерја без

Дејан Баљошевић: Синовљево ново одело

15. јул 2026.

Клечао сам тако пред овом мајком над новим неотпакованим оделом њеног сина све док мe УНМИК-полицајац није позвао да уведем чланове породица жртава у шатор Када сам се након рата прихватио дужности Координатора за општину Ораховац тадашњег Координационог центра за Косово и Метохију заједничке нам државе Србије и Црне Горе, нисам ни слутио шта ме све чека и какве ћу све послове морати да радим и да ће на мене пасти толики терет одговорности. Као сваки млад и надобудан човек мислио сам да могу све, али су ме спопала таква искушења да сам често преиспитивао себе јесам ли дорастао повереним ми задацима, стрепећи да не обрукам и себе и народ

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ: Звао се Слободан Стојановић и само је хтио да нађе свог пса

14. јул 2026.

Имао је само једанаест година када су га, једне дубоке јунске ноћи 1992. године, родитељи шапатом пробудили и руком му дали знак да је вријеме да крену. У збјег. У бијег пред смрћу. Зору нису смели да дочекају у својој кући, у свом селу Доња Каменица, у братуначко-зворничком крају. Разуздано и крволочно зло се спремало да у то своје уобичајено “радно време” дође по њих. Као што је претходних зора долазило по друге сељане српске вере и нације. Искрадали су се на прстима, погнути, у страху да не нагазе на неку грану и све остало што од себе звук даје. Плашили су се властитог кашља… Чуо се само псећи лавеж,

РАСПОЛУЋЕНА ДИНАРОМ

13. јул 2026.

Динара по средини мене. Располутила ме. Располућена сам Динаром. Ја са два њена лица. Камен и шума. Румена руја и Сунцем сасушена танка трава. Једно ми лице босанско, друго личко, подвелебитско. Које је лице више моје и чија сам више ја? Ја личка и босанска кћи. Чија сам више? Пише: Цвијета Радић Под Динаром се поље пружило. Зеленило жутим класом пресечено огледа се у плаветнилу од лаких крила плавих птица понад Троглава. А у том пољу моји. Као на стражи вечној под мрамором на обе стране поља. Нема нам кућа да у њима ватра запламти, нема ни овце да заблеји, ни пса да залаје, ни коња да зарже… Ако! Али

“JADOVNO 1941.” BANJA LUKA ASSOCIATION FILES COMPLAINT AGAINST SERBIA’S WAR CRIMES PROSECUTOR’S OFFICE

10. јул 2026.

BELGRADE, JULY 8 /SRNA/ – The Association of Descendants and Admirers of the Victims of the “Jadovno 1941” Ustasha camp complex from Banja Luka has filed a complaint against Serbia’s Public Prosecutor’s Office for War Crimes, alleging that there is an impression that the Prosecutor’s Office has acted in a discriminatory manner toward Serb victims of war crimes and contrary to the public interest when it comes to identifying and prosecuting perpetrators of crimes against Serbs committed since January 1st 1991. year. СРПСКИ In the complaint submitted to Serbia’s Commissioner for the Protection of Equality, the association states that the Yugoslav state “Committee for the Collection of Data on Crimes

Ђурђица Драгаш: Ниџо, Велебит те памти, сигурна сам

9. јул 2026.

Драги Ниџо, била сам ти скоро у Смиљану. Било је плаво небо, без облачка. Онако прозрачно и широко како само личко може да буде. Сећаш се сигурно тог неба… сви га са собом по свету носимо. Косила се трава и таласало жито. Мирисало је баш онако како памтиш. Знаш кад личка земља дише…. Зеленио се Велебит плавичасто. Тежак и моћан. Савршен и страшан. Велебит којег у крви и костима носимо, планина што нарасте и отежа од крви наше и костију по утроби његовој расутих. Памти старина све наше тајне, памти и ћути. Како ли је њему Ниџо мој?! Боле ли га ране наше ил’ му живот и смрт дођу на

Гордана Достанић: А сада ја теби о Врепцу

9. јул 2026.

Ко ли ће, после мене, сем Лике, памтити Вребац? Онај из мамине давне, сетне приче у којој још једино постоји. Увек си ми причала о Лици, Врепцу, свом детињству, зорама које су пуне росе кад кренеш за овцама, вечерима уз ватру на огњишту. Све си памтила: људе, њихове надимке, шаљиве стихове, догађаје… Волела си сваки тај прошли дан, ма шта да је носио. А носио је лепоту детињства, личке свеже ноћи и распеване птице, носио је ледене зиме, и страхоте рата, скривање у планини, шуми, носио је и непребољену погибију брата негде далеко од Врепца… После сам се и ја сећала тих твојих сећања и неких мојих које сам пабирчила

Удружење Јадовно 1941. Бања Лука поднело притужбу ЈАВНОМ ТУЖИЛАШТВУ ЗА РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ Р. Србије

8. јул 2026.

Стиче се утисак да Тужилаштво поступа дискриминаторно према српским жртвама и супротно јавном интересу када је у питању откривање и кривично гоњење извршилаца кривичних дела против човечности и других добара заштићених међународним правом (кривична дела из чланова 370. до 384. и чланова 385. и 386. Кривичног законика), лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права извршена на територији бивше Југославије од 1. јануара 1991. године која су наведена у Статуту Mеђународног кривичног суда за бившу Југославију, као и извршилаца кривичног дела “Помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела“ из члана 333 Кривичног законика, ако је то кривично дело извршено у вези са неким од претходно наведених кривичних дела. ENGLISH Највећи део

Дигитално признање с Велебита: Где су кости Боже Латиновића?

7. јул 2026.

Када сам крајем марта прошле године на страницама „Политике” објавио текст под насловом „Злочин на Туловим гредама”, намера ми је била да од заборава отргнем један од најсуровијих, а јавности најмање познатих догађаја из децембра ратне 1991. године и да одговорим постоји ли узрочно-последична веза тог догађаја са убиством старијег Луке Модрића (деде познатог хрватског фудбалера истог имена), које је уследило три дана касније. Пише: Саво Штрбац На тај први текст надовезао се и други, „Поново о злочину на Туловим гредама”. У првом сам изнео аутентична сведочанства преживелих учесника са српске стране, као и прецизна имена погинулих и несталих припадника ЈНА и Територијалне одбране из Грачаца, а у другом доказе

Афера „Томпсон” – ко је убица под уздољским храстом

3. јул 2026.

Најновија одлука Уставног суда Републике Хрватске (број У-IIIБи-2741/2020. од 19. маја 2026), којом је усвојена тужба браће Слободана и Милана Берића из Београда, званично је и под печатом највише судске инстанце у Загребу потврдила оно што Документационо-информативни центар „Веритас” тврди већ дуже од три деценије: Хрватска свесно, намерно и системски опструише и води „неучинковиту” истрагу о бруталном убиству седморо старијих српских цивила у селу Уздоље код Книна, почињеном 6. августа 1995. године. Ова одлука није само правни шамар званичном Загребу, већ и крунски доказ о постојању „заштићених касти” унутар хрватског друштва. Анализом самог образложења судске одлуке, пред нама се склапа мозаик застрашујућег државног саучесништва у прикривању злочина, у чијем се

Ђурђица Драгаш: ЗАВЕТ

3. јул 2026.

Можеш ме газити, нићи ћу опет као трава у пролеће, као цвет после кише. Име ми газиш,крст скрнавиш.Децу ми преклану коровом коровиш. Несоју, јаде… Кућу ми раскриваш,ливаду трњем зацрниш.У јами моје поново затиреш.Са камена име ми бришеш. Несоју, јаде… И божуре ми чизмом газиш.По пољу крваве трагове остављаш.Песму ми браниш,молитву поганиш. Несоју, јаде… Болим те жива,с песмом на уснама.Болим те жива,с миром у срцу,са свећом у рукама. Жари ти очи погане моја хаљина бела.Горе ти дланови крви жељни.Прогони те светло из јаме,мирис земље коју си чемером напојио. Несоју, јаде…. Можеш ме газити,нићи ћу опет.Као трава у пролеће,као цвет после кише.Можеш ми кућу рушити,градићу је опет.Гнездо ћу свити међ’ облацима,у крошњама,са

Бојан Вегара: Има и нас који се сјетимо трагедије породице Голубовић

1. јул 2026.

На данашњи дан 1992. године у Коњицу су убијени Ђура, Власта, Петар и Павле. Познавао сам их. Ђура и Власта нису у животу мрава згазили. Петар је имао 7 година, а Павле 5 година и били су криви јер су Срби. Извели су их из стана ти њихови “специјалци” и убили. Петра чак два пута, јер прво стрељање је преживио. Наишао је на патролу муслиманске полицији која га је вратила убицама. Други пут су били прецизни, погодили су то мало тијело и убили га. Ни данас се у широј јавности о том злочину не зна и убијамо их наново нашим заборавом. Али, ето, видим да има и нас који их

Ђурђица Драгаш: Пустило нас је наше Дивосело да се пронађемо, дотакнемо и радујемо плачући

18. јун 2026.

Спавајте мирно, рођени моји!!! Пронашла сам вас, рођени моји, под зеленим покровом, међу дивљим травама, у шуми израслој из ваших костију. Водило ме срце, рањено и жељно. Водила ме крв ваша што тече мојим венама. Дозивали сте ме, знали сте да вас тражим, у мраку дивосељачком, у муци нашој заједничкој. Знам да сте ми се радовали! Радовала сам се и ја вама! Осетили сте моју руку на вашем хладном узглављу, мој дрхтави пољубац, моје сузе на црној, крвавој земљи дивосељачкој. Смиривали сте моје лудо срце, брисали тугу, радовали се мом животу. Тешили сте ме из своје мрачне, самотне постеље. Препознали сте мој осмех, ватру у очима и белег на левом

Ђурђица Драгаш: Мирисало је Дивосело на јутарњу росу, на јабуке и покошену траву

15. јун 2026.

Силно се намучих пре пар дана покушавајући да, на Гугл мапи, пронађем, бар приближно, место где је некад била наша породична кућа у Дивоселу. Kажем место зато што од куће, после неколико напада хрватске војске почетком 90-их, није остао ни “камен на камену”. Kад у претраживач упишете Дивосело, једино што добијете као резултат је велика зелена пустош. Нема кућа, нема пута, нема ораница… Само зелено “море” које гута све пред собом. Тражила сам, увећавала, покушавала да пронађем неки траг живота према којем би се оријентисала… После много муке, успела сам (бар тако мислим) да некако лоцирам парче зеленог прекривача испод којег би требало да су остаци наше куће. Успут сам