Отаџбински рат Архиве - Јадовно 1941.

Почетна » Отаџбински рат

Удружење Јадовно 1941. Бања Лука поднело притужбу ЈАВНОМ ТУЖИЛАШТВУ ЗА РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ Р. Србије

8. јул 2026.

Стиче се утисак да Тужилаштво поступа дискриминаторно према српским жртвама и супротно јавном интересу када је у питању откривање и кривично гоњење извршилаца кривичних дела против човечности и других добара заштићених међународним правом (кривична дела из чланова 370. до 384. и чланова 385. и 386. Кривичног законика), лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права извршена на територији бивше Југославије од 1. јануара 1991. године која су наведена у Статуту Mеђународног кривичног суда за бившу Југославију, као и извршилаца кривичног дела “Помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела“ из члана 333 Кривичног законика, ако је то кривично дело извршено у вези са неким од претходно наведених кривичних дела. Највећи део података

Дигитално признање с Велебита: Где су кости Боже Латиновића?

7. јул 2026.

Када сам крајем марта прошле године на страницама „Политике” објавио текст под насловом „Злочин на Туловим гредама”, намера ми је била да од заборава отргнем један од најсуровијих, а јавности најмање познатих догађаја из децембра ратне 1991. године и да одговорим постоји ли узрочно-последична веза тог догађаја са убиством старијег Луке Модрића (деде познатог хрватског фудбалера истог имена), које је уследило три дана касније. Пише: Саво Штрбац На тај први текст надовезао се и други, „Поново о злочину на Туловим гредама”. У првом сам изнео аутентична сведочанства преживелих учесника са српске стране, као и прецизна имена погинулих и несталих припадника ЈНА и Територијалне одбране из Грачаца, а у другом доказе

Афера „Томпсон” – ко је убица под уздољским храстом

3. јул 2026.

Најновија одлука Уставног суда Републике Хрватске (број У-IIIБи-2741/2020. од 19. маја 2026), којом је усвојена тужба браће Слободана и Милана Берића из Београда, званично је и под печатом највише судске инстанце у Загребу потврдила оно што Документационо-информативни центар „Веритас” тврди већ дуже од три деценије: Хрватска свесно, намерно и системски опструише и води „неучинковиту” истрагу о бруталном убиству седморо старијих српских цивила у селу Уздоље код Книна, почињеном 6. августа 1995. године. Ова одлука није само правни шамар званичном Загребу, већ и крунски доказ о постојању „заштићених касти” унутар хрватског друштва. Анализом самог образложења судске одлуке, пред нама се склапа мозаик застрашујућег државног саучесништва у прикривању злочина, у чијем се

Ђурђица Драгаш: ЗАВЕТ

3. јул 2026.

Можеш ме газити, нићи ћу опет као трава у пролеће, као цвет после кише. Име ми газиш,крст скрнавиш.Децу ми преклану коровом коровиш. Несоју, јаде… Кућу ми раскриваш,ливаду трњем зацрниш.У јами моје поново затиреш.Са камена име ми бришеш. Несоју, јаде… И божуре ми чизмом газиш.По пољу крваве трагове остављаш.Песму ми браниш,молитву поганиш. Несоју, јаде… Болим те жива,с песмом на уснама.Болим те жива,с миром у срцу,са свећом у рукама. Жари ти очи погане моја хаљина бела.Горе ти дланови крви жељни.Прогони те светло из јаме,мирис земље коју си чемером напојио. Несоју, јаде…. Можеш ме газити,нићи ћу опет.Као трава у пролеће,као цвет после кише.Можеш ми кућу рушити,градићу је опет.Гнездо ћу свити међ’ облацима,у крошњама,са

Бојан Вегара: Има и нас који се сјетимо трагедије породице Голубовић

1. јул 2026.

На данашњи дан 1992. године у Коњицу су убијени Ђура, Власта, Петар и Павле. Познавао сам их. Ђура и Власта нису у животу мрава згазили. Петар је имао 7 година, а Павле 5 година и били су криви јер су Срби. Извели су их из стана ти њихови “специјалци” и убили. Петра чак два пута, јер прво стрељање је преживио. Наишао је на патролу муслиманске полицији која га је вратила убицама. Други пут су били прецизни, погодили су то мало тијело и убили га. Ни данас се у широј јавности о том злочину не зна и убијамо их наново нашим заборавом. Али, ето, видим да има и нас који их

Ђурђица Драгаш: Пустило нас је наше Дивосело да се пронађемо, дотакнемо и радујемо плачући

18. јун 2026.

Спавајте мирно, рођени моји!!! Пронашла сам вас, рођени моји, под зеленим покровом, међу дивљим травама, у шуми израслој из ваших костију. Водило ме срце, рањено и жељно. Водила ме крв ваша што тече мојим венама. Дозивали сте ме, знали сте да вас тражим, у мраку дивосељачком, у муци нашој заједничкој. Знам да сте ми се радовали! Радовала сам се и ја вама! Осетили сте моју руку на вашем хладном узглављу, мој дрхтави пољубац, моје сузе на црној, крвавој земљи дивосељачкој. Смиривали сте моје лудо срце, брисали тугу, радовали се мом животу. Тешили сте ме из своје мрачне, самотне постеље. Препознали сте мој осмех, ватру у очима и белег на левом

Ђурђица Драгаш: Мирисало је Дивосело на јутарњу росу, на јабуке и покошену траву

15. јун 2026.

Силно се намучих пре пар дана покушавајући да, на Гугл мапи, пронађем, бар приближно, место где је некад била наша породична кућа у Дивоселу. Kажем место зато што од куће, после неколико напада хрватске војске почетком 90-их, није остао ни “камен на камену”. Kад у претраживач упишете Дивосело, једино што добијете као резултат је велика зелена пустош. Нема кућа, нема пута, нема ораница… Само зелено “море” које гута све пред собом. Тражила сам, увећавала, покушавала да пронађем неки траг живота према којем би се оријентисала… После много муке, успела сам (бар тако мислим) да некако лоцирам парче зеленог прекривача испод којег би требало да су остаци наше куће. Успут сам

Веритас: У Хрватској ухапшен Србин из Ваљева

14. јун 2026.

Миловану Перићу одређен истражни затвор у Ријеци, где је негирао оптужбе које му се стављају на терет Србин Милован Перић (72) из Ваљева ухапшен је на граничном прелазу Товарник приликом уласка из Србије у Хрватску због сумње да је починио ратни злочин, саопштио је Документационо-информациони центар „Веритас“, који је овај случај оценио као наставак „традиционалног лова на Крајишнике“. Перић је ухапшен у четвртак, а из „Веритаса“ наводе да се оваква хапшења често дешавају на почетку туристичке сезоне, чиме се, како тврде, Србима шаље порука да нису добродошли у завичај из којег су избегли током рата. Према подацима ове организације, Перић је током хрватске војне акције „Олуја“ у августу 1995. године

Дете ријалитија

13. јун 2026.

Једно такво дете постало је видљиво тек када се појавило у ријалитију. И опет не због тога што је тамо испричана прича о Петровачкој цести, нити зато што се неко озбиљно заинтересовао за судбину породице Стијеља. Мало која појава у Србији данас тако успешно уједињује људе као презир према ријалити програмима. Они су постали најлакши начин да човек покаже како припада пристојнијем и културнијем делу друштва. Довољно је одредити се, дистанцирати и згрозити се над тим феноменом. Евентуално додати како је некада било више културе, више укуса и више памети. Ово није још један такав ламент над културним суновратом. Више је упирање прстом у ту лицемерну, фарисејску позицију наводне интелектуалне

Жарковић: Пресудом Главашу Хрватска прихватила чињеницу о убиствима и протјеривању Срба

11. јун 2026.

Пресудом ратном команданту хрватских снага у Осијеку Бранимиру Главашу за злочине над Србима, Хрватска је прихватила чињеницу да је српски народ у тој земљи протјериван, убијан, покрштаван и прогањан, рекао је предсједник Удружења Срба протјераних из Хрватске “Крајина” Крста Жарковић. Жарковић је оцијенио да је ова пресуда тек почетак и да ће судови у Хрватској у другостепеним поступцима морати потврдити и остале пресуде за злочине над Србима у Вуковару, Даљу, Кипу и другим насељима. Он је истакао да ова пресуда показује да је правда, икао спора, на крају достижна, као и да има велики значај за Србе из Хрватске. Подсјетио је да су Главаш и јединице хрватских снага које су

Ледићи – 34 године након страдања Срба

5. јун 2026.

Село, некада живо, данас изгледа као да је рат још увек ту. Рушевине, запарложена имања, нигде пса, нигде мачке, нигде ни једне домаће животиње. Збишће и даље жубори… Пише: Дарко Нешковић Сарајево, град у коме сам провео део безбрижног детињства је остајао у оквиру ретровизора. Лагано, возећи поред Жељезнице према Трнову, пред очима су излазиле слике срећног, давно заборављеног детињства. Идем у Ледиће. После 35 година. Укључујем навигацију несигуран у себе и своје сећање. Предлаже ми пут, другачији од оног који памтим. Одустајем од помоћи технике, идем оним путем за који мислим да га знам. Чини ми се да је време замрзнуто негде на пола несрећног рата, који изгледа као

Ратни злочин силовањем по хрватском моделу (2)

2. јун 2026.

У тексту под истим насловом, објављеном на овим страницама пре осам дана, написао сам да су у последњих пола године, по истом моделу, подигнуте и две оптужнице против двојице припадника СВК, што је привукло пажњу читалаца уз молбу да и тим случајевима посветим једну колумну, што и чиним овом приликом. Пише: Саво Штрбац Жупанијско државно одветништво у Сплиту 27. новембра 2025. на службеној интернетској странци ДОРХ-а објављује два саопштења, у којима се наводи да су, након спроведене истраге, подигли две оптужнице против два припадника СВК због кривичног дела ратног злочина силовањем, с предлогом да им се суди у одсуству, јер се од августа 1995. крију у Србији. Први (1970) се

Ратни злочин силовањем по хрватском моделу

27. мај 2026.

Миле П., избеглица из Хрватске, недавно је на адресу у Србији, у којој живи од августа 1995. добио решење о спровођењу истраге, коју је против њега, брата му и комшије отворило Жупанијско државно одветништво у Загребу још 21. децембра 2022. А кад је прочитао да му се на терет ставља кривично дело ратног злочина – силовање братићеве жене – шокирао се. Пише: Саво Штрбац И до сада сам знао да хрватско правосуђе олако процесуира припаднике српске националности за ратне злочине, укључујући и оне почињене силовањем, с тим да су ови потоњи били права реткост све док Хрватска 2015. није донела Закон о правима жртава сексуалног насиља за време оружане агресије

Ђурђица Драгаш: Било их је 12!

23. мај 2026.

Отишли су памтећи једино откуцаје мајчиног срца и топлину њеног тела. Журили су да виде свет, да га чврсто обгрле ручицама, да га удахну, да му се осмехну. Желели су да полете ка сунцу и трче шареним ливадама. Сањали су мирис кише, први снег и додир мраза на образима. Питали су се колико је слано море и може ли се прегазити толика вода. Маштали о игри, несташним дечјим увојцима, о љубави и стидљивим погледима испод трепавица. Радовали су се мајчином крилу и очевом снажном длану. Потрчали су ка животу верујући да ће га загрлити, осетити, оживети…. Али… овај свет није био спреман за њих! Отишли су, не угледавши га, без

Прије 34 године страдало 12 бањалучких беба

21. мај 2026.

На Одјељењу за интензивну његу бањалучког породилишта од 22. маја до 19. јуна 1992. године преминуло је 12 пријевремено рођених беба, које би имале шансу да се боре за живот да им се кисеоник могао дати у бањалучкој болници или да су могле бити транспортоване у Београд ради боље здравствене његе. Први апел за помоћ из Клиничко-болничког центра у Бањалуци упућен је 21. маја 1992. године, а запослени су покушали да медицински кисеоник надомјесте индустријским, који су, након апела за помоћ, достављали бројни појединци и организације из Бањалуке. Али, овај кисеоник није био стерилан и није посједовао исту влажност, док су боце пуњене под различитим притиском. Прва криза са кисеоником